Neću vas grditi iako ste bile ubeđene da radite pravu stvar, jer ste napirlitane, sa lažnim diplomama krstarile hodnicima opština i javnih preduzeća i gledale sa visine one koje se nisu snašle. Neću, jer vas je neko ubedio da tako treba. Neću, jer sam čitala „Jadnike“ i znam da u društvu gladnih i nesrećnih prvo strada moral.
Žao mi je svih devojčica koje ne znaju kakvo uzbuđenje je čekati zvono jer je ispred škole dečko koji ti se dopada. Čeka te i prati do kuće.
Ponekad te ovlaš uhvati za ruku, a tebi se čini da te ta ruka sprečava da odletiš do oblaka.
Žao mi je devojčica koje nisu išle na košarkaške utakmice u školi da bi gledale svoju simpatiju koja pojma nema da njegovoj drugarici na klupi zaigra srce kada protrči pored nje.
Žao mi je devojčica koje sa drugaricama nisu raspravljale o tome kako izgleda prvi poljubac i koliko treba izlaziti sa nekim pre nego što dozvoliš da te poljubi?
Žao mi je devojčica koje ceo život neće slušati muziku uz koju su prvi put plesale sa prvim dečkom.
Jer su otrovane.
Jer im neko decenijama puni glavu o tome da sve mora sad i odmah.
Jer im neko govori da sa 15 više nisu deca.
Jer im neko govori da je blam biti nevin sa 17.
Jer im neko govori da je bitno ono što imaju na sebi a ne u sebi.
Jer su bombardovane emisijama u kojima se promoviše samo vulgarna, prizemna zabava.
Jer su zvezde rialiti igrači koji se hvale činjenicom da su spavali sa ljudima za novac, da su se drogirali ili bavili kriminalom.
Jer im je najpoželjniji, dečko bumbar, sa najnovijim automobiliom i mobilnim telefonom.
Jer je uspeh ući u separe „kontraverznog“ biznismena a ne u srce svog vršnjaka.
Jer gledaju svoje očeve i majke kako prodaju svoj glas, svoje prijatelje, svoju budućnost za lakši posao ili dnevnicu na stranačkom skupu.
Žao mi je devojke.
I zato vas neću pljuvati, nazivati pogrdnim imenima jer ste iz stranačkih prostorija bile slane u krevete raznih gadova.
Neću vas grditi iako se niste bunile.
Neću vas grditi iako ste bile ubeđene da radite pravu stvar, jer ste napirlitane, sa lažnim diplomama krstarile hodnicima opština i javnih preduzeća i gledale sa visine one koje se nisu snašle.
Neću, jer vas je neko ubedio da tako treba.
Neću, jer sam čitala „Jadnike“ i znam da u društvu gladnih i nesrećnih prvo strada moral.
Pobunite se.
Bez straha.
Recite ko su ljudi koji su vam ukrali mladost zarad posla.
Ispričajte svoja iskustva, zbog devojčica koje se sada igraju u parkovima, uče da pišu i crtaju.
Spasite te malene.
Bićete moji heroji i biću uz vas
Vi ste žrtve, a ne zločinci.
Vi niste roba, vi ste ljudska bića.
Podignite glave.
Aleksandra Ćurčić
