Strane banke vole srpske pare, ali im smeta – srpska ćirilica

Iako sav kapital zasnivaju na novcu srpskih građana, strane banke koje posluju u Srbiji ne poštuju njihov jezik, odbijajući zahteve klijenata da sa njima posluju na ćirilici. Odredbe Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma tumače se selektivno zbog čega je Savet za srpski jezik uputio Vladi Srbije dopis u kojem se insistira na korišćenju ćirilice.

AUTOR: Milica Trklja

Nakon što je jedna banka u Srbiji odbila zahtev klijenta da sa njim posluje na ćirilici, pokrenula se priča o korišćenju tog pisma u javnom prostoru, načinu na koji se ono izbegava, razlici između službenog i drugog komuniciranja i nameri da se ćirilično pismo istisne u cilju osiromašenja srpske kulture, nacionalne svesti i istorije.

Aleksandar Milanović, predsednik Saveta za srpski jezik, tela koje je osnovala Vlada Republike Srbije u skladu sa Zakonom o zaštiti i upotrebi jezika i pisma, izjavio je da će uputiti molbu Vladi da obaveže sve državne institucije da poštuju Ustav i Zakon.

Inostrane banke izbegavaju ćirilicu

Sreto Tanasić, lingvista i Predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika govori za Sputnjik da se ne dešava prvi put da strana banka u Srbiji odbije poslovanje sa svojim klijentom na srpskom pismu. Odbor za standardizaciju primio je žalbu jednog građanina kome je iz banke poručeno da su Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma Republike Srbije proučili, da u njemu piše koje institucije moraju da koriste ćirilicu u službenoj upotrebi i da oni ne potpadaju u tu kategoriju. Banka se ogradila time da nije državna institucija i da u sebi ne sadrži državni kapital, te da nije u obavezi da piše službenim pismom države u kojoj posluje.

Tanasić podseća da sve inostrane banke sav svoj kapital stiču od srpskih građana, čiji jezik i pismo ne poštuju, a da se termin „službena upotreba“ tumači selektivno. To je, smatra on, greška u samom Zakonu koji je svojevremeno donet bez konsultacija sa stručnjacima i koji se mora dopuniti i prepraviti.

Manipuliše se sa tim šta je službena upotreba, govoreći da su to tekstovi koji potiču od države. U rečniku srpskog jezika navodi se da je svako poslovno opštenje službeno opštenje. Dakle, sve je službeno što nije privatno. Pravopis srpskog jezika takođe reguliše kako mi pišemo kad se služimo srpskim jezikom. Dakle, važeći pravopis srpskog jezika ističe da „danas u srpskom jeziku preferiramo upotrebu ćirilice“, dok je latinicu potrebno poznavati iz istorijskih i kulturoloških razloga, govori Tanasić za Sputnjik.

Zakon je nepotpun upravo zbog tih nedefinisanih praznina koje ne naglašavaju šta je tačno službeni jezik i njegova upotreba. Tanasić insistira da ne postoji tri, četiri ili više upotreba srpskog, već samo privatna i službena ili javna upotreba, kako se nekad naziva.

Vlast nije zainteresovana

Tanasić priča da će proces raščišćavanja nedoumica u srpskom standardnom jeziku i prilikama u kojima se on koristi teći sporo, ali da je imperativno pokrenuti ih. Čuvanje ćirilice bi se moglo ubrzati, ubeđen je Tanasić, ukoliko bi se vlasti za to zainteresovale u onoj meri u kojoj su određene grupacije u društvu bile zainteresovane za uvođenje Zakona o rodnoj ravnopravnosti. Zapadni savetodavci pokušali su da taj zakon brzopotezno uvedu u Srbiju, uprkos nepodeljenom protivljenju građana, akademske zajednice, naučnih institucija i Srpske pravoslavne crkve.

Mi smo od raspada države čekali trideset godina da se napravi kakav-takav zakon, što samo po sebi govori da je bilo otpora i spolja i iznutra od raznih stipendista koji dobijaju naloge iz sveta. Neki još ne znaju da nema više velike Jugoslavije, bratstva i jedinstva, niti srpskohrvatskog književno-jezičkog zajedništva. To sve govori da mi u svojoj kulturi trpimo uticaje sa strane, što vodi u kulturno ropstvo.

O ravnopravnosti ćirilice i latinice, smatra Tanasić, trebalo je govoriti u vreme srpskohrvatskog književno-jezičkog zajedništva. Ćirilica ni tada nije bila ravnopravna, što se može proveriti njenom zastupljenošću u samom Beogradu pre samo 30 godina. Postojala je svesna tendencija da se ona istiskuje, a kada je nestalo srpskohrvatskog književno-jezičkog zajedništva i Hrvati se odvojili, proglasili su svoj poseban standardni jezik i „odneli“ svoje pismo sa sobom, priča Tanasić.

„Zatucani“ ćiriličari

Liberalni, prozapadni, jugonostalgični i pre svega antisrpski krugovi sve učestalije iznose „tvrdnje“ odnosno uvrede na račun ljudi koji biraju da pišu ćirilicom na društvenim mrežama, kompjuteru, telefonu. Optužbe se kreću od onih „blažih“ koje aludiraju na nizak stepen obrazovanja onih koji se koriste svojim pismom, pa do ozbiljnijih u kojima se Srbi koji pišu na srpskom nazivaju klerofašistima, nacistima itd.

Tanasić tu pojavu tumači kroz prizmu globalnih dešavanja, verujući da određeni zapadni krugovi teže tome da unište srpski nacionalni i kulturni identitet. On to više ne tretira kao pretpostavku, već obnarodovani plan spoljne politike određenih zemalja. Optužbama ne pridaje značaj i napominje da bi u svakoj drugoj zemlji sa uređenim pravnim sistemom ljudi koji iznose takve uvrede i optužbe morali da ih dokažu, nakon čega bi neko od to dvoje – optuženi ili tužilac, završio u zatvoru.

Strane banke vole srpske pare, ali im smeta – srpska ćirilica

Iako sav kapital zasnivaju na novcu srpskih građana, strane banke koje posluju u Srbiji ne poštuju njihov jezik, odbijajući zahteve klijenata da sa njima posluju na ćirilici. Odredbe Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma tumače se selektivno zbog čega je Savet za srpski jezik uputio Vladi Srbije dopis u kojem se insistira na korišćenju ćirilice.

Nakon što je jedna banka u Srbiji odbila zahtev klijenta da sa njim posluje na ćirilici, pokrenula se priča o korišćenju tog pisma u javnom prostoru, načinu na koji se ono izbegava, razlici između službenog i drugog komuniciranja i nameri da se ćirilično pismo istisne u cilju osiromašenja srpske kulture, nacionalne svesti i istorije.

Aleksandar Milanović, predsednik Saveta za srpski jezik, tela koje je osnovala Vlada Republike Srbije u skladu sa Zakonom o zaštiti i upotrebi jezika i pisma, izjavio je da će uputiti molbu Vladi da obaveže sve državne institucije da poštuju Ustav i Zakon.

Inostrane banke izbegavaju ćirilicu

Sreto Tanasić, lingvista i Predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika govori za Sputnjik da se ne dešava prvi put da strana banka u Srbiji odbije poslovanje sa svojim klijentom na srpskom pismu. Odbor za standardizaciju primio je žalbu jednog građanina kome je iz banke poručeno da su Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma Republike Srbije proučili, da u njemu piše koje institucije moraju da koriste ćirilicu u službenoj upotrebi i da oni ne potpadaju u tu kategoriju. Banka se ogradila time da nije državna institucija i da u sebi ne sadrži državni kapital, te da nije u obavezi da piše službenim pismom države u kojoj posluje.

Tanasić podseća da sve inostrane banke sav svoj kapital stiču od srpskih građana, čiji jezik i pismo ne poštuju, a da se termin „službena upotreba“ tumači selektivno. To je, smatra on, greška u samom Zakonu koji je svojevremeno donet bez konsultacija sa stručnjacima i koji se mora dopuniti i prepraviti.

Manipuliše se sa tim šta je službena upotreba, govoreći da su to tekstovi koji potiču od države. U rečniku srpskog jezika navodi se da je svako poslovno opštenje službeno opštenje. Dakle, sve je službeno što nije privatno. Pravopis srpskog jezika takođe reguliše kako mi pišemo kad se služimo srpskim jezikom. Dakle, važeći pravopis srpskog jezika ističe da „danas u srpskom jeziku preferiramo upotrebu ćirilice“, dok je latinicu potrebno poznavati iz istorijskih i kulturoloških razloga, govori Tanasić za Sputnjik.

Zakon je nepotpun upravo zbog tih nedefinisanih praznina koje ne naglašavaju šta je tačno službeni jezik i njegova upotreba. Tanasić insistira da ne postoji tri, četiri ili više upotreba srpskog, već samo privatna i službena ili javna upotreba, kako se nekad naziva.

Vlast nije zainteresovana

Tanasić priča da će proces raščišćavanja nedoumica u srpskom standardnom jeziku i prilikama u kojima se on koristi teći sporo, ali da je imperativno pokrenuti ih. Čuvanje ćirilice bi se moglo ubrzati, ubeđen je Tanasić, ukoliko bi se vlasti za to zainteresovale u onoj meri u kojoj su određene grupacije u društvu bile zainteresovane za uvođenje Zakona o rodnoj ravnopravnosti. Zapadni savetodavci pokušali su da taj zakon brzopotezno uvedu u Srbiju, uprkos nepodeljenom protivljenju građana, akademske zajednice, naučnih institucija i Srpske pravoslavne crkve.

Mi smo od raspada države čekali trideset godina da se napravi kakav-takav zakon, što samo po sebi govori da je bilo otpora i spolja i iznutra od raznih stipendista koji dobijaju naloge iz sveta. Neki još ne znaju da nema više velike Jugoslavije, bratstva i jedinstva, niti srpskohrvatskog književno-jezičkog zajedništva. To sve govori da mi u svojoj kulturi trpimo uticaje sa strane, što vodi u kulturno ropstvo.

O ravnopravnosti ćirilice i latinice, smatra Tanasić, trebalo je govoriti u vreme srpskohrvatskog književno-jezičkog zajedništva. Ćirilica ni tada nije bila ravnopravna, što se može proveriti njenom zastupljenošću u samom Beogradu pre samo 30 godina. Postojala je svesna tendencija da se ona istiskuje, a kada je nestalo srpskohrvatskog književno-jezičkog zajedništva i Hrvati se odvojili, proglasili su svoj poseban standardni jezik i „odneli“ svoje pismo sa sobom, priča Tanasić.

„Zatucani“ ćiriličari

Liberalni, prozapadni, jugonostalgični i pre svega antisrpski krugovi sve učestalije iznose „tvrdnje“ odnosno uvrede na račun ljudi koji biraju da pišu ćirilicom na društvenim mrežama, kompjuteru, telefonu. Optužbe se kreću od onih „blažih“ koje aludiraju na nizak stepen obrazovanja onih koji se koriste svojim pismom, pa do ozbiljnijih u kojima se Srbi koji pišu na srpskom nazivaju klerofašistima, nacistima itd.

Tanasić tu pojavu tumači kroz prizmu globalnih dešavanja, verujući da određeni zapadni krugovi teže tome da unište srpski nacionalni i kulturni identitet. On to više ne tretira kao pretpostavku, već obnarodovani plan spoljne politike određenih zemalja. Optužbama ne pridaje značaj i napominje da bi u svakoj drugoj zemlji sa uređenim pravnim sistemom ljudi koji iznose takve uvrede i optužbe morali da ih dokažu, nakon čega bi neko od to dvoje – optuženi ili tužilac, završio u zatvoru.

Takve stvari govore često oni koji nemaju ni tri časa iz sociologije, pa ne razlikuju pojmove nacionalista, nacionalizam, ne znaju šta je nacionalno, šta je nacionalističko, šta je šovinističko, ali zato obilato koriste slične pojmove, što naravno govori u prilog tome da nemaju ni jedan ozbiljan argument. Kad bi sa takvim argumentima dalje od Srbije otišli, ili bi bili isterani, ili bi bili ismejani. Naravno, postoji i jedan deo neobaveštenih koji može da nasedne na takvu retoriku baš zato što je ćirilica svesno potiskivana i pre raspada države. U samoj Srbiji postojao je određen odnos prema ljudima koji su pisali ili se zalagali za ćirilično pismo, pa su još tada od strane partije proglašavali za nacionaliste. Da ćirilica nije značajna, ne bi je ni napadali.

Ćirilica je, zaključuje Sputnjikov sagovornik, jedan od najvažnijih obeležja srpskog kulturnog i nacionalnog identiteta, a uz srpski jezik i Srpsku pravoslavnu crkvu predstavlja glavnog čuvara srpskog naciona i zbog toga je imperativno da se Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma ponovo razmotri, kako bi se ćirilica zaštitila.