Fizičko i psihičko sagorevanje je direktna posledica loših radnih uslova u Srbiji.
USrbiji se radi manje-više najduže u Evropi, pokazuju statistike koje su ponovo zapalile društvene mreže. Radnice i radnici u našoj zemlji prosečno rade preko 43 sata, dok se u bogatijim zemljama u proseku radi znatno kraće. Statistika, naravno, obuhvata samo zvanične podatke, dok je stvarna situacija mnogo lošija, budući da je veliki broj ljudi prinuđen da radi na crno da bi spojili kraj s krajem.
Preopterećenost radne populacije ima niz negativnih posledica. Kako je nedavno za Mašinu skrenula pažnju Lana Nikolić, jedna od njih je i sagorevanje (burnout). Svetska zdravstvena organizacija od 2019. sagorevanje na poslu prepoznaje sindrom konceptualizovan kao rezultat hroničnog stresa na radnom mestu „koji nije uspešno adresiran”. Po SZO, karakterišu ga tri dimenzije: osećaj gubitka energije ili iscrpljenosti; povećana mentalna distanciranost od posla ili osećaj negativizma ili cinizma u vezi s poslom; i smanjen profesionalni učinak.
Burnout kao posledica „jake ambicije“ – da ne umreš od gladi
Stanje sagorevanja na poslu, još nazvano i engleskim terminom, je pre nekoliko decenija u ovom kraju sveta zvučalo kao nešto rezervisano za preambiciozne fah-idiote, berzanske spekulante, japi menadžere i slične antipatične likove – kao stanje čiji bi uzroci, ako se oslonimo na popularnu psihologiju, mogli biti nesigurnost, nisko samopoštovanje, nedruštvenost i emotivna uskraćenost. Sve u svemu, kao psihičko stanje sa individualnim, psihološkim uzrocima koje treba rešavati isto tako individualno.
Burnout se, međutim, odavno proširio na one koji ne rade previše iz izbora, već iz nužde. Kako je za Nikolić prokomentarisala Melanija Lojpur, portparolka Političke platforme Solidarnost, „svi oni koji žive od svog rada žive teško“.
„Razumevanje sindroma sagorevanja polazi od shvatanja toga u koliko se nepovoljnom položaju nalaze radnici i radnice u različitim sektorima”, smatra Nikolić. U razgovoru sa njom psihološkinja i istraživačica Sarita Bradaš položaj radnica i radnika u Srbiji opisuje jednom rečju: — nesigurnost (prekarnost):
„Finansijska nesigurnost jer zarade većine ne omogućuju adekvatan životni standard. Nesigurnost zaposlenja jer blizu pola miliona radnica i radnika ima privremeno zaposlenje. Pored toga, više od petine (22,1%) radnika i radnica u Srbiji nedeljno radi 45 i više sati što je pet puta veće učešće nego što je prosek EU 27. Na prekarnu zaposlenost ukazuje atipično radno vreme, rad u vreme koje je obično slobodno i rezervisano za druge životne aktivnosti (vikendi, večeri, noći): 29,6% radnica i radnika radi vikendima, a svaki deseti noću”.
Trećina radništva u Srbiji u riziku od depresije
O razlozima za takvu situaciju pišemo već deset godina. Izdvojimo samo neke: duge radne sate uslovljava niska produktivnost – što ne znači (samo) da se u državnoj upravi ispijaju kafe, nego da nisku produktivnost uslovljava neokolonijalni položaj domaće industrije praćen sistematskim uništavanjem naučno-tehnološke baze. Za duge radne sate još su značajniji robovski položaj većine radnika, koji u velikom broju slučajeva ne smeju da odbiju prekovremeni rad, već moraju da rade i po dva posla da bi obezbedili puko preživljavanje.
„Kako neko ko juri za egzistencijom može da ima luksuz da o uslovima svog života misli, da im se suprotstavi, kada nas kapitalizam dovodi u situaciju da nemamo kada. Radnici su premoreni, to je sigurno, a o tome svedoče dve važne stvari – najveći broj radnih sati u Evropi, koje naši radnici imaju, a to je preko 43 sata nedeljno, kao i to da preko 16% BDP-a predstavlja neplaćeni kućni rad žena i 8% neplaćeni kućni rad muškaraca”, naglasila je za Mašinu Melanija Lojpur.
Kako Sarita Bradaš ističe, u Srbiji nema zvaničnih podataka o izloženosti stresu. Evropsko istraživanje o uslovima rada govore „da je u 2021. godini polovina zaposlenih u Srbiji osećala anksioznost, blizu polovine je bilo fizički i/ili emocionalno iscrpljeno, a 28% je bilo u riziku od kliničke depresije”.
I.K.
