Predsednik i mali nuklearni reaktori

Aleksandar Vučić sve glasnije priča o nuklearnoj energiji, posetio je i samit na kojem su i neki upućeniji ljudi o tome govorili. Predsednik sada već zagovara i konkretna rešanja za koja ne znamo gde je i ko i kako odlučio da su adekvatna za Srbiju, a ono što izostaje je diskusija i informacije o mogućnostima, dometima i cenama malih nuklearnih reaktora.

Pre nekoliko dana je predsednik republike prisustvovao međunarodnoj konferenciji u Briselu koja se bavila nuklearnom energijom. Ono što nam je ovog puta zadržalo pažnju je i vest koju su preneli mediji: na svom tviter nalogu predsednik je iskazao zainteresovanost države za nuklearnu energiju i čak naveo neke detalje budućih projekata:

„Kad budemo proizvodili struju iz uglja, moraćemo da plaćamo posebne takse. Zato je važno da promenimo zakonski i legislativni okvir za nuklearnu energiju. Četiri mala nuklearna reakora menjaju 1,200 megavata (…).“

Kao prvo, bez obzira na to da li mislimo da je ova odluka pametna ili ne, moramo da podsetimo da nismo primetili – a temeljno smo tražili – da se u Srbiji odvila bilo kakva rasprava na ovu temu, a da je Srbija, makar na papiru, demokratska država te da se, što se tiče donošenja ovakvih odluka (posebno što se tiče donošenja ovakvih odluka) mora konsultovati neka javnost.

I o tome bismo mogli i čitav tekst, ali hajdemo se zadržati na nečem drugom. Jer očigledno je iz ovih par rečenica da tu „ima nečega“ – jer ne bi se govorilo da nema, a i ne bi baš ovakvi detalji ispadali da i o nečemu konkretnijem nije bilo govora (Gde? Kad?). Pa stoga iz šturog comunique-a možemo nazreti čak i neke detalje: prvenstveno da je negde bilo reči o nekom modelu malog i/ili modularnog reaktora – četiri reaktora ukupne snage 1200Mwe znači da bi svaki od reaktora bio snage od oko 300 megavata, a to onda znači i da se kao deo energetskih politika za budućnost Srbije prvenstveno planira kupovina nekog od trenutnih dizajna malih i/ili modularnih reaktora.

Mali reaktori, veliki problemi

Samo orijentacije radi, mali i modularni reaktori nisu nužno sinonimi, mada najveći broj projekata iz ove kategorije pokušava da inkorporira i modularnost i male gabarite. Mogu biti različitih tipova: termalni, brzi, hlađeni vodom, gasom, neki tečnim metalima ili solima i tako dalje. Svi potencijalni dizajni pripadaju poslednjim generacijama (3+ ili četvrtoj generaciji reaktora) i u poslednjih nekoliko godina ova je industrijska grana imala pravu proliferaciju predloženih dizajna.

Problem je međutim u tome što se najveći broj predloženih projekata nalazi tek u različitim fazama razvoja, i što trenutno nema previše ponuđenih operativnih dizajna sa ovakvim karakteristikama (pa se možda može nazreti i gde se traže mogući međunarodni partneri). Uz to, izgleda da ni u bliskoj budućnosti neće ni biti dostupnih sa ovakvim karakteristikama – a na koncu, možda ni ne bi ni bilo najpametnije odlučiti se za ovu tehnologiju.

U Kini postoji jedan operativan mali reaktor (HTR-PM), a u Rusiji je na brodu „Akademik Lomonosov“ jedan modela KLT-401 i to je otprilike to što se tiče onih operativnih. Još dva obećavajuća dizajna se nalaze u proceduri za dobijanje dozvola (Rolls-Royce SMR i neko vreme veoma obećavajući projekat NuScale). NuScale je, međutim, pre nepunih par meseci najavio praktično obustavljanje rada na razvoju svog modela zbog povećane projektovane cene električne energije koja je uslovila buduću neisplativost projekta, tako da ni od toga, gotovo je sasvim sigurno, nema ništa.

Ruski KLT-40 ima veoma malu snagu (samo 70 Mw) a što se tiče kineskog HTR-PM – u pitanju je egzotična i kompleksna (i nedovoljno testirana) tehnologija jer se radi o gasno hlađenom reaktoru visoke temperature, (pa je, uz sve ostalo, malo verovatno da će ova tehnologija uopšte biti izvožena).

Mali i/ili modularni reaktori zaista imaju neke prednosti. Prvenstveno su praktični za udaljene oblasti do kojih je teško i kompleksno izgraditi infrastrukturu za dostavljanje električne energije, i tu reaktori male snage zapravo imaju smisla (kao na primer gorepomenuti „Akademik Lomonosov“). Pogledano iz ekonomske perspektive, oni se razvijaju (pa su donekle postali i buzzword u nuklearnim tehnologijama posednjih godina) zato što omogućavaju nešto nižu cenu proizvodnje jer se oslanjaju na takozvanu ekonomiju obima. Dakle, barem se tako nadaju dizajneri, da će samu proizvodnju reaktora pojeftiniti to što će oni moći da se proizvode na jednom mestu – gotovo kao na pokretnoj traci – a onda „gotovi“ transportuju do mesta eksploatacije. Još jedna prednost – o kojoj se retko govori – je da je u pitanju takozvano „off the shelf“ rešenje pa država koja se eventualno odluči za ovu vrstu izvora energije ne mora da ima bog zna kakvu tehnološku bazu.

Ali tu su i problemi. Na prvom mestu, određeni broj malih i/ili modularnih reaktora uglavnom (mada to zaista zavisi od specifičnog dizajna) proizvode nešto više otpada po jedinici proizvedene energije.

Ali pretpostavljamo da srpska politička elita u pravcu ovih dizajna gleda prvenstveno zbog toga što omogućavaju jedan specifičan vid štednje. Da pojasnimo: iako je ukupna cena po jedinici instalirane snage u konačnici veća, mali reaktori omogućavaju takozvano postepeno finansiranje – namesto što se odjednom mora uložiti ogromna količina novca u projekat koji će tek ko zna kad proraditi i početi proizvoditi električnu energiju (i naplaćivati je), moguće je postepeno finansiranje u kojem se za manje novca kupi jedna reaktorska jedinica koja počne funkcionisati i počne stvarati finansijski priliv što onda olakšava investiranje u sledeću i tako dalje.2

Problem je međutim u tome što je na koncu ukupna cena po instaliranoj jedinici snage veća. Na kraju pomenimo i još jedan problem: tehnološki je transfer veoma nizak, pa u slučaju prihvatanja ove tehnologije – u velikoj meri ostajete trajno zavisni od know how koji ima kompanija sa kojom ugovor potpišete, a linijom geopolitičke logike, i države iz koje pomenuta kompanija dolazi. Dakle, zbogom energetskoj nezavisnosti.

A može biti …

Pretpostavljamo, imajući sve ovo u vidu, da se stručna zajednica krstila i rukama i nogama kad je čula gorepomenutu vest – ali je ostala uveliko nema, barem koliko smo uspeli da ispratimo. Nije ni čudo, jer tome doprinosi namanje nekoliko stvari: naučne zajednice i njihova mišljanja jednostavno više nisu na ceni; unutar njih se zapatila jedna čudna malodušnost – verovatno kao jedna od dugotrajnih posledica političkih struktura u periodu tranzicije koje su se ponašale kao slon u staklarskoj radnji, najčešće se oglušujući o mišljenja bilo kakve struke ukoliko nije ekonomska. Te na kraju dodajmo – i da su hteli – nisu imali gde da beknu. Em u Srbiji ne postoji specijalizovani medij koji se ovom temom bavi, em se mediji u Srbiji odavno nalaze na svom istorijskom dnu, prenošenja vesti se dotiču samo ukoliko obećavaju klikabilnost – a posebno ko đavo od krsta beže od prenošenja onih reakcija javnosti koje bi prkosile zvaničnim državnim stavovima – pa tako sumnjamo i da je vest sa kojom smo počeli, svoje mesto zaslužila čistim senzacionalističkim kapacitetom.

A želimo li zapravo nuklearnu energiju i pravu i utemeljenu energetsku nezavisnost, najverovatnije bi trebalo da se odlučimo za isprobanu (i veoma bezbednu)tehnologiju reaktora velike snage – drugim rečima da se odlučimo za reaktor sa vodom pod pritiskom.3 Takvi su reaktori najčešći u svetu, postoji ogromno nagomilano iskustvo u radu sa njima, pokazali su se izuzetno sigurnim, najnoviji dizajni imaju čitav niz dodatnih aktivnih i pasivnih4 sigurnosnih sistema a postoji i nekoliko dizajna koji se nalaze trenutno u ponudi: Westinghouse (u pitanju je sličan dizajn kao onaj u Krškom, gde se upravo u fazi izgradnje nalazi druga reaktorska jedinica), VVER-TOI Rosatoma, ili EPR (European Pressurised Reactor), koji se negde reklamira i kao najbolji odnos cene i instalirane snage (čak 1650 Mwe) (a svi su oni zapravo veoma veoma slični jedan drugom i razlikuju se tek u detaljima). A za to je pak potrebno da uporno, tvrdoglavo i planski razvijamo našu domaću industriijsku bazu, prvenstveno u kadrova5 koji bi omogućili energetsku nezavisnost.

Dakle znanje braćo i sestre a ne mali modularni reaktori.

I on obezbeđuje električnu energiju za jedan udaljeni grad.

Jedan od razloga razvoja malih i/ili modularnih reaktora je upravo u tome što ovakvi dizajni omogućavaju upliv privatnog kapitala koji se tradicionalno boji dugih investicionih ciklusa.

Na stranu što autor ovih redova bi najradije u srbiji video izuzetni CANDU reaktor, ali to je zbog toga što sam ovim dizajnom fasciniran i zbog izvesnih tehničkih okolnosti, to takođe ne bi bila najpametnija odluka.

U izvesnom smislu, ovi najnoviji dizajni reaktora su pomalo i “idiot friendly” – a to je dobro.

Možda se ovde negde – u nivou poverenja u naše kapacitete kao društva – nalazi i mala lekcija o autošovinizmu?