Devedesetih godina, kada je Slobodan Milošević sa svojim satelitima (ovima koji sada vladaju Srbijom), objavio rat novinarstvu, bilo je opasno baviti se ovom profesijom. Neke kolege su ostale bez posla, neki bez imovine, jer su morali da plaćaju drakonske kazne, a neki su svoju novinarsku slobodu platili glavom, kao sto su: Dada Vujasinović, Slavko Ćuruvija, Milan Pantić…
Mi, koji smo sve to preživeli, imali smo mnogo više elana i više preko potrebne esnafske solidarnosti. Kada je počela surova cenzura i skrnavljenje novinarstva „uvodjenjem“ u posao kelnera, frizerki, prodavacica, priucenih državnih ćata… i njihovo promovisanje u novinare kroz ratnu i huškačku propagandu POBUNILI SMO SE mi, neposlušni, koji smo već bili proglašeni za strane plaćenike i domaće izdajnike. Iako smo po snazi, protiv režima, bili na nivou komarca, ipak smo diktatorima i političkim nasilnicima „pomerali mozak“. Organizovali smo proteste solidarnosti, skupljali dobrovoljne priloge da bismo osudjenim kolegama „otkupili“ slobodu i platili kaznu po presudama prekog suda NA OSNOVU ZLOGLASNOG VUČIĆEVOG ZAKONA O INFORMISANJU.
NUNS je svake nedelje na stub srama upisivao sudije podanike koji su izricali te sramotne presude.
Sada je došlo još gore vreme! Metode zastrašivanja su napredovale! Novinari su NESTALI! Nema vise ko da se buni. Novinarska udruženja su svela akivnosti na saopštenja za javnost, koja uglavnom niko, ili samo neke redakcije koje su već politicki obeležene, objavljuju. A primeri nasilja nad medijima i novinarima se gomilaju!
– Novinar Boško Savković je uhapšen, jer je učestvovao na protestu Srbija protiv nasilja. Da bi se oslobodio, pristao je na nagodbu sa sudom i uslovno kažnjen.
– Milovan Brkić, urednik Tabloida, uhapšen je uz optužbu da je pokušao da ruši ustavni poredak i aktuelnu vlast, jer je javno opsovao majku Angelinu. (Ne slažem se sa psovkama! A, povredjeni gradjanin Aleksandar Vučić mogao je zbog psovke svoje majke da ga privatno tuži, a ne da se novinaru “pakuje” optužba protiv države). Presudom je krajem juna osudjen na zatvorsku kaznu od 14 meseci, ali je zadržan u pritvoru. Kazna, koja mu je prvostepeno izrečena, ne predvidja automatsko zadržavanje u pritvoru dok presuda ne postane pravnosnažna. Brkić, zbog te nepravde i kršenja zakona, štrajkuje gladju, ugrožava zdravlje, jer drugačije ne može da dokaže svoju nevinost, a vlasti ga i dalje iscrpljuju – do smrti!
– Novinarke Nove S Žana Bulajić i N1 televizije Emina Kovačević, zaključane su na dogadjaju kome je prisustvovala premijerka, da bi Ana Brnabić pobegla od njihovih pitanja.
– Političari, kada gostuju u medijima, propituju novinare, umesto da oni odgovaraju na postavljena pitanja! Ne ustručavaju se ni da novinara javno uvrede, ako im se pitanje ne svidja.
– Neposlušni i „nepodobni“ mediji se ne obaveštavaju i ne pozivaju na dogdjaje, što je najgrublje kršenje medijskih sloboda.
– Propagandni-preteći spotovi protiv nezavisnih novinara i redakcija (Danas, TV NovaS, N1, novina Nova…), sa opasnim, najprljavijim porukama i pozivom na linč – objavljuju se na svim propagandnim glasilima koja služe Aleksandru Vučiću i njegovim partnerima…
Brojni su primeri političkog nasilja nad malobrojnim nepokorenim medijima. U tom nasilju, osim SNS, učestvuje i Narodna skupština, koja, kada im se ne svidja ono što opozicija govori, ili pita na sednicama, čak odlažu i obavezni direktni prenos, pošto nemaju mogućnost da spreče neugodna pitanja.
Inače, novinarstvo se, nažalost, nikada nije moglo pohvaliti solidarnošću. Nije je mnogo bilo ni početkom devedesetih, kada su nas preko hiljadu brutalno isterali iz RTS. I tada je bilo poslusnih bednika, koji su u tim dogadjajima videli mogućnost za ličnu „slavu“. Na primer, kada je počelo pojedinačno maltretiranje i progon, koji su sprovodili Milorad Vučelić i Dragoljub Milanović, kolega koji je vodio nezavisni sindikat, predložio je da pozovemo domaće i strane novinare i javnost obavestimo o torutiri koja se sprovodi. Ugledna koleginica, nažalost pokojna, usprotivila se tome, objašnjavajući da ne treba da „potrošimo“ medijsku šansu na PRVOM slučaju, jer, kada dodju do nje i drugih poznatih novinara, niko neće reagovati…. Džaba je sindikalac objašnjavao da treba da zaustavimo nasilje baš na prvom slučaju, da ne bi svi ostali došli na red. Desilo se, naravno, da je prvi slučaj ipak najviše uznemirio javnost. A svi kasnije, u nizu, proterani su samo kao statistički brojevi. Sada je nesolidarnost esnafa postala pravilo.
Nije dobro da nam se to ponovi.
Osim istorijske sramote i planetarnog nasilja nad „sedmom silom“, u istoriji medija ostaće i činjenica, da, kada je reč o novinarstvu, mediji i novinari su najmanje glasni. Uglavnom, osim malog broja časnih izuzetaka, „gledaju svoja posla“, „vezuju pertle“ i ćute. Ili, poput Vučićevih tabloida: Informera, Srpskog telegrafa, Alo-a, televizija: Pink, B92, Prva, RTS, Studio B… staju u borbene redove vlasti protiv medija i grakću na one koje vlast nije uspela da pokori.
Drage kolege, vreme je za budjenje! Sve što danas propustimo, jer nas se „ne tiče“, jer je to tudji problem, neumitno stiže do svakoga.
Mladim generacijama – kolegama, koji dolaze posle nas, ne smemo biti primer za sramotu, kao kukavice i poltroni, nego UZOR ZA PONOS, kako se treba boriti za istinu i časnu profesiju.
NAŠA JE MORALNA OBAVEZA DA SE POBUNIMO PROTIV MEDIJSKOG NASILJA!
DA ZAŠTITIMO UGROŽENE KOLEGE!
AKO ĆUTIMO, KAO DA TO NIJE NAŠ PROBLEM, TAJ TALAS ĆE ODNETI SVE NAS, JEDNOG, PO JEDNOG, ILI SVE ZAJEDNO – SVEJEDNO JE!
MISLITE O TOME! DA VAS SE SUTRA DECA NE BI STIDELA!
