Pre 82 godine, 29. jula 1941. kao i šest dana kasnije, u noći između 4. i 5. avgusta iste godine, u pravoslavnoj crkvi Rođenja Presvete Bogorodice u Glini ustaše su počinile stravičan pokolj Srba, jedan od najtežih, najvećih zločina za vreme Drugog svetskog rata na području tadašnje Nezavisne države Hrvatske.
Tokom 29. jula, ali i nekoliko dana kasnije u Glini i okolini na najstrašnije načine, uglavnom kamom, maljevima, pobijeno je skoro 2.000 Srba. Većina muškaraca iz Gline pobijena je ranije, u pokolju 11. i 12. maja 1941. u kod Prekope i Hađera.
Krajem jula, početkom avgusta 1941. godine, ustaše su iz sela u okolini Gline i Vrginmosta, iz Donje Blatuše, Čemernice, Donje Pjašćanice, Crevarske Slatine, Brnjavca, Kozarca, pričom da ih vode na pokrštavanje, sakupili, pohvatali oko 1.200 Srba koje su kamionima, u neki slučajevima i stočnim vagonima sproveli u crkvu u Glini gde su zatvoreni a zatim i poklani.
Crkvu u Glini, ubrzo posle zločina, tokom avgusta 1941, do temelja su srušile ustaše. Posle 28 godina, na mestu gde je bila crkva podignut je „Spomen dom žrtvama fašizma“ u Glini.
Godine 1995. godine, posle „Oluje“, spomen dom koji je bio neka vrsta doma kulture i u kome su organizovani razni povremeno i zabavni programi, hrvatske vlasti su preimenovale u „Hrvatski narodni dom“.
Prvi veliki pokolj Srba u glinskoj crkvi bio je u noći između 29. i 30. jula 1941. godine. Tada su, prema različitim izvorima, u crkvu dovedena i poklana 174 Srbina, njihova imena su utvrđena. Prema drugim izvorima, 29. na 30. jul 1941. u crkvi je pobijeno između 300 i 700 Srba. Jedini Srbin koji je preživeo taj prvi pokolj bio je Nikica Samardžija.
Drugi stravičan pokolj Srba bio je, takođe u noći, između 4. i 5. avgusta, pobijeno je 1.038 Srba, jedini preživeli iz tog pokolja bio je Ljubo Jednak.
U samom gradu i kotaru Glina, od početka juna do početka avgusta 1941. godine na različitim mestima i na različite načine ustaše su, govore različiti izvori, pobile više od 5.000 uglavnom Srba, oko 8.000 do kraja 1941. godine.
O pokolju u glinskoj crkvi 4. na 5. avgust 1941. godine, svojevremeno je svedočio ustaša Božidar Penko koji je ispričao da su „neki od pohvatanih Srba bili zatvoreni u pravoslavnoj crkvi u Glini gde je moglo stati oko 1.000 duša“.
„Kod klanja Srba u glinskoj crkvi, ja sam držao stražu. Zadatak mi je bio da se te noći niko nije smeo kretati po celoj Glini. Ja sam u svanuću iza te noći prolazio kraj crkve pravoslavne i vidio sam ogroman potok krvi, koji je i na ulicu već izašao. Poubijani Srbi i poklani u crkvi te iste noći odvezeni su kamionima mrtvi kod glinskog Novog Sela iza sela Kihalca i tamo su u velike jame pobacani“, svedočio je ovaj ustaša.
Ispričao je još da je ustaše „u predvečerje klanja u crkvi, okupio Vidaković, logornik“ i saopštio im „taj krupni zadatak kod likvidiranja Srba“.
Svedočio je još jedan ustaša, Hilmija Berberović koji je pričao da je „klanje počinjalo u 22 sata uveče, a trajalo je do dva sata (po ponoći)“.
„Ovako klanje u crkvi desilo se sedam do osam puta, a ja sam učestvovao tri puta. Za vreme klanja svi smo bili toliko uprljani krvlju, da se uniforma nije mogla očistiti, već smo je zamenjivali u magacinu, a kasnije se prala. Crkva je posle svakog klanja prana. Kad se klanje završilo, dolazili su kamioni i nosili leševe. Ubijanje je vršeno na taj način što smo neke udarali pravo u srce, neke klali preko vrata, a neke udarali gde stignemo. Ako neki Srbin ne bi bio od prvog udarca smrtno pogođen, toga ustaše priklali nožem“, reči su ovog ustaše.
Srbin Ljubo Jednak koji je preživeo pokolj, na suđenju ustaškom ministru Andriji Artukoviću u Zagrebu, svedočio je o stravičnim scenama koje je gledao svojim očima.
„Posle toga ustaše su istome naredili da stavi glavu na jedan sto koji je u crkvi stajao, pa kada je glavu stavio na sto ustaša mu je zarezao u grkljan i naredio da peva. Međutim, krv je iz njega šiknula nekoliko metara nadaleko, pa, kada nije mogao pevati, udario ga je ustaša kundakom po glavi te mu se mozak izlio na stol. Nakon toga počelo je klanje ljudi od reda, kako smo stajali u crkvi. Uhvatili su jednoga po jednoga, povalili na stol, jedan je ustaša kleknuo na prsa, a drugi je uzeo nož i presecao grkljan. Nisu čekali da iskrvavi ili umre, već su ga polumrtvoga izneli iz crkve i bacili na kamion koji je pred crkvom stajao“, svedočio je Jednak.
Prema ranije objavljenim svedočenjima, ustaše su nekako preskočili Ljubana Jednaka i on „nije bio ni taknut nožem“.
„Misleći da su svi Srbi zaklani, ustaše su izašle iz crkve da piju. Ljuban se tada dublje zavukao u mrtve i namazao se krvlju. Posle nekog vremena ustaše su se vratile i počele iznositi mrtvace iz crkve i bacati ih u kamione, kao cepanice. Ljuban je završio na vrhu u jednom kamionu. Međutim, učini im se da ih ima previše, pa su ga bacili na cestu a potom u drugi kamion“, piše u jednom od svedočenja.
„Ja sada gledam, sede dvojica ustaša na mrtvima. Jedan u jednome, drugi u drugom ćošku kamiona. Vidim, idemo prema Petrinji, a zatim levo od Prekope, gde su nas bacali u ranije iskopane jame. Kada su nas pobacali iz kamiona, na mene je bačen neki teški čovek, a jedan se još micao. To je ustaša primetio pa rekao: Gledaj, ovaj je ovde još živ. Uzeo je pušku i opalio. Tim je metkom ranio i mene u list noge. Rana nije bila duboka. Imao sam osećaj kao da mi je neko stavio upaljenu šibicu na list“, ispričao je svojevremeno Jednak.
Istoričar Đuro Aralica, u knjizi „Ustaški pokolji Srba u crkvi u Glini“ naveo je da je od „1.038 Srba koji su 4. avgusta 1941. godine dovezeni iz Vrginmosta, u srpskoj pravoslavnoj crkvi Rođenja presvete Bogorodice u Glini, noću 4. na 5. avgust, zaklano 857, a ostalih 181 ubijeno je u šikari Latinovo tokom dana kada su dovoženi iz Vrginmosta“.
„To znači da se samo numerički može govoriti o Srbima koji su kritične noći zaklani u crkvi, a poimenično svih 1.038 odvezenih Srba iz Vrginmosta uvrstiti u spisak žrtava crkve. Njihova imena će zauvek ostati tajna, jer su nestale evidencije koje su vodili glavni organizatori pokolja Nikola Vidaković i Josip Mison. Jedan od niza drugih dokaza da su žrtve ustaške prevare, „pokrst“ poklane u Bogorodičinoj crkvi u Glini i to da su ustaški koljači delili njihovu odeću svojim pristalicama, svedoči i podatak da je Stana Jednak (Ljubanova supruga), kod Milke Conjar iz sela Skela, videla fotografiju Mirka Čavića iz Batinove kose. S obzirom na to da ga je poznavala, pitala je Milku odakle joj ta fotografija, a ona je odgovorila da joj je dala jedna njena prijateljica i da joj je rekla da je nađena u odelu jednog Srbina koji je zaklan u glinskoj crkvi“, navodi Aralica u svojoj knjizi.
Neki od uhapšenih Srba nisu ubijeni u crkvi, već na poljima pored glinskog Novog Sela.
Jedna grupa Srba iz sela Klasnić i Dragotina, koja se nalazila u glinskom zatvoru, prebačena je vozom u Liku i tamo i tamo su ovi ljudi poklani.
Vladika Atanasije Jevtić svojevremeno je rekao da je „u ovom pokolju pravoslavnih hrišćana oko hrama i u samom hramu Božijem, zlodelu kojem nije ravno ni Dioklecijanovo ubijanje hrišćana u Nikomidijskom hramu (početkom 4. veka), jedna od prvih žrtava bio paroh glinski, Bogdan Opačić, koji je i život i dušu svoju položio sa vernicima i za vernike svoje, koji se ipak nisu odrekli vere svoje pravoslavne i krsta sa tri prsta.“
Posle Drugog svetskog rata, ostaci žrtava preneseni su na srpsko pravoslavno groblje u Glini i tu su sahranjeni u zajedničku grobnicu.
Tokom „Oluje“, Ljuban Jednak ponovo je morao bežati sa Banije, bio je u jednoj od izbegličkih kolona. Umro je 1997. u Srbiji.
U Glini je obeležena 82 godišnjica velikog stradanja Srba i ovog strašnog zločina.
