Piše: Dušan Ristić
Siguran sam da svi poznajete, ili ste makar čuli, za osobe koje nakon završenog fakulteta ne mogu da pronađu zaposlenje u struci za koju su se školovali. Štaviše, neretko se dešava da godinama traže i uopšte ne mogu da pronađu posao. S druge strane, nemojmo zaboraviti da tokom studija studenti suštinski ne doprinose društvenom proizvodu, već troškove njihove proizvodne pasivnosti, snosi društvo. Od njih se, zauzvrat, očekuje da onog trenutka kada navrše studije započnu vraćanje društvu kroz doprinos u kreativnosti i znanju. Međutim, ukoliko to isto društvo ne uspeva, ili ne želi, da iznađe radna mesta za svršene studente, postavlja se pitanje da li se nalazimo u začaranom krugu „štancovanja“ diplomaca bez budućnosti?
U začaranom krugu „štancovanja“ diplomaca – ima li budućnosti?
Pregršt raznih statistika govore o sve većem udelu visoko obrazovanih, ili onih koji su upisali fakultet, u opštoj populaciji, dokazujući sveopšti napredak našeg društva. Takve statistike služe nacijama na ponos. Nikakva statistika, međutim, ne postoji da posvedoči o (ne)uspešnoj integraciji mladih diplomaca u radni svet i njihovom daljem doprinosu i razvitku. Možda bi takva statistika bila poražavajuća, pa se stoga i izbegava. Statistika sa početka pasusa, ona dobra statistika, onda bi mogla da se protumači malo drugačije: sve veći udeo u opštoj populaciji se uhvati za glavu i zapita šta sad?
I stvarno, šta sad? Ukoliko ste bili jedan od marljivijih studenata uvek možete posegnuti za još jednim odlaganjem izlaska na nepovoljno tržište rada i nastaviti dalje školovanje. Eksplozija master programa i master studenata, koji neretko samo prežvaću isto gradivo sa osnovnih studija, suštinski ne produbljuje znanje, već isključivo gomila titule bez sadržine. Pa opet, brojke jasno pokazuju sve veću prijemčivost ove opcije. Nemojte me shvatiti pogrešno, zasigurno da postoji određen broj kvalitetnih master programa koji nude suštinsko usavršavanje produbljujući poznavanje odabrane materije. I sam sam (volim da verujem) pronašao upravo takav program. Međutim, svi moramo da se zapitamo da li ćemo nekoliko godina stariji, sa poprilično istim (nepostojećim) radnim iskustvom i jednom titulom više imati bolje šanse da nađemo svoje mesto pod zvezdama.
Meka prekvalifikacija ili večno stažiranje?
Alternativa master programu se uvek može pronaći u „mekoj“ prekvalifikaciji ili večnom stažiranju. Pod mekom prekvalifikacijom podrazumevam pronalazak posla koji nema mnogo dodirnih tačaka sa onim za šta ste se školovali. Ova alternativa izrodila je dva pitanja. Prvo, koliko vi zapravo možete da doprinesete na poziciji za koju niste kvalifikovani? Upravo zbog toga ovu opciju nazivam preokupacijom, a ne poslom, ili što bi polaznici ovog puta rekli: „Dok ne nađem posao u struci“. Drugo pitanje koje se nameće jeste da li se društvu zaista isplati da vas subvencioniše tokom studiranja kako bi kasnije vaš potencijal ostao neostvaren na poslu za koji neretko visoka sprema uopšte nije potrebna. Podjednako problematična sudbina je večno biti (često) neplaćeni stažista. Stoga, i ne čudi što je možda i najpopularnija alternativa, ujedno i najskuplja za društvo, napuštanje zemlje u potrazi sa adekvatnim mestom negde u inostranstvu.
Čini mi se da ove alternative postavljene pred sve veći broj mladih ljudi ne predstavljaju nimalo lak, a ni prijatan izbor. Naravno, ne smemo izgubiti iz vida da zasigurno izvestan broj diplomaca pronađe odgovarajuće uposlenje, svoju srećnu zvezdu. Međutim, za nas je mnogo korisnije da posmatramo ove druge. Pitate me zašto bi tako nešto bilo korisnije za nas? Pored toga što je dugoročno neodrživo finansirati usavršavanje onih čiji potencijal ostaje neiskorišćen i koji, stoga, ne ostvare očekivani dodatni prinos za društvo, ono što stvarno treba da vas zabrine jesu matematički modeli istorijskih promena.
Matematički modeli istorijskih promena
Naučnik Piter Turčin (Peter Turchin) tvrdi da kvantitativna istorijska analiza otkriva da su ljudska društva podložna talasima političke nestabilnosti sa predvidivim uzrocima. Jedan od ključnih uzroka on vidi upravo u „štancovanju“ diplomaca bez jasne perspektive. Sve veći broj aspiranata za ograničen broj „elitnih“ pozicija dovodi do stvaranja rivalskih mreža koje hrane političku nestabilnost. Donekle u skladu sa njegovim predviđanjima, Pol Mejson (Paul Mason) tvrdi da su glavni protagonisti novih revolucija upravo razočarani diplomci bez budućnosti. Drugim rečima, takvi su najbučniji i najspremniji na nasilne društvene promene.
Pa opet, kako bi iko uvideo da postoje strukturni problemi i iznašao rešenja za iste, potreban je visok stepen obrazovanja i usavršavanja. Upravo zbog toga, kao rešenje za sve veći broj svršenih studenata bez jasne perspektive ne sme se nametnuti ograničavanje broja budućih studenata. Ko zna koliko bismo budućih Tesli ili Pupina time potencijalno izgubili. Visoko obrazovanje sa sobom nosi i pregršt pozitivnih eksternalija koje ne smeju biti zaboravljene. Jedini pravi put, stoga, bila bi strukturna promena proizvodnih i radnih odnosa koja bi omogućila punu uposlenost potencijala mladih diplomaca. Imajući u vidu sve rečeno, preporuka društvu bila bi da prestane da vodi besmislene statistike već da se pozabavi suštinskim problemima onih koje naziva budućnošću ove države.
Autor je diplomirani politikolog za međunarodne poslove.
Naslovna fotografija: Breitbart
izvor:http://kompasportal.rs