Dok je uveliko trajalo medijsko „lešinarenje“ nad tragedijom u beogradskoj školi „Vladislav Ribnikar“, masovno ubistvo se ponovilo.
Samo dan kasnije, 4. maja uveče, u selima Malo Orašje i Dubona kod Smedereva i Mladenovca, ubijeno je devetoro mladih ljudi, a ranjeno 12 devojaka i mladića. Osam porodica je zavijeno u crno, dok se ostali i danas bore sa teškim povredama i invaliditetima svoje dece. Detalji ovog masakra poznati su javnosti i više nego što je postojao interes da se zna, upravo zahvaljujući izveštavanju velikog broja medija.
Da crvena linija u medijskoj zloupotrebi tragedije u „Ribnikaru“ nije postojala, dokazalo se za manje od 50 sati. Većina medija nije propustila da i ovaj drugi zločin iskoristi za štancovanje senzacionalističkih tekstova, klikbejt naslova, spekulacija, uznemirujućih sadržaja, brutalno gazeći elementarnu profesionalnu etiku. Sve tačke kodeksa, smernice, zakoni, sve je prekršeno. Ali, pravu sliku medijskog besčašća ogolio je jedan tabloid koji je u Duboni prešao liniju zdravog razuma.
Postoje li uopšte reči da se okarakteriše fotografisanje mrtvih tela u kovčezima, sestre i brata ubijenih u svirepom zločinu? Majka Zorica Panić, koja je u trenu izgubila oba deteta, Kristinu (18) i Milana (22), kaže za UNS da im je time nanet neopisiv bol.
„Kovčezi su bili otvoreni, neko od novinara je u dvorištu slikao moju mrtvu decu, videla su im se lica, i to je jedan portal objavio. Mi smo ih unapred zamolili da to ne rade, da sahranu ne fotografišu, da će biti prilike da razgovaramo kad sve prođe. Mnogo je neistina bilo u medijima, ali ovo nas je najviše pogodilo“, priča Zorica . Za tužbu, kaže, nemaju snage.
„To više nije neprofesionalizam, neznanje, nesmotrenost, to je morbidnost prve vrste“, ocenjuje doktorka Slavica Plavšić, pulmolog u penziji, koja je serijal tekstova posvetila ubijenim mladim ljudima u Malom Orašju i Duboni, kao i ranjenima. Kaže da su te jezive fotografije danima bile na portalu i da su uklonjene naknadno na insistiranje Verana Matića.
Majka Kristine i Milana priča da su ih bolele i neistine koje su plasirane bez ikakvih provera.
„Pisali su neki mediji da se ubica posvađao sa mladim policajcem, mojim sinom, što naravno nije bila istina. On se nikada ni sa kim nije posvađao niti potukao. Sa ubicom, kako sam saznala, učestvovao je na nekom seoskom turniru, bili su u normalnim odnosima“, kaže Zorica Panić.
Normalan odnos i izostanak senzacije, očito, ne donose klikove, pa su i laži o porodici koja je ostala bez dece, postale prihvatiljiv model za neke medije. I ovakva tragedija morala je da se dodatno začini a izmišljanje nepostojećih motiva za ubistvo nije ništa drugo nego so na otvorenu porodičnu ranu i nepoštovanje nevinih žrtava.
Pogađalo je nesrećne roditelje i stalno objavljivanje fotografije U.B, ali i kako se o njemu pisalo.
„Na portalima su bile priče o njemu i našoj deci, a najgore je bilo kad stave slike Kristine i Milana, a između njih sliku ubice. Pisala sam im da uklone, ne želim to užasno lice da vidim blizu moje dece, ali nisam dobijala odgovor niti su to uklonili do danas“, kaže ova majka očajna što tog momka, smatra ona, mnogi predstavljaju kao heroja.
„ O njegovom životu ne treba pisati, tako se podstrekuju psihopate. Nikoga ne treba da zanima šta je on voleo da jede i pije“, izričita je. Sedam meseci nakon dana kada je, kako kaže, stao život u njihovoj porodici, medije više i ne prate.
Doktorka Slavica Plavšić kaže za UNS da porodice stradalih i dalje imaju samo povrede i maltretiranja od tabloida. Smeta to što se još uvek forsiraju počinioci zločina, pogotovo osumnjičeni U.B, i to što pojedini novinari zloupotrebljavaju roditelje i njihovu neizmernu tugu. Ona navodi, na osnovu priča sa članovima tih porodica, da je bilo slučajeva da novinari pozovu, obećaju da će pisati o ubijenima, a onda u isti tekst ubace i onoga ko ih je usmrtio. Navodi i situaciju kada su jednu televiziju roditelji primili u kuću, dozvolili da snime sobe ubijene dece, što je kaže Plavšić, za njih svetinja i jedina relikvija, a da to nikada nije emitovano iz nepoznatih razloga. Čije je to odluka, ne zna, ali smatra da roditelje pogađa to evociranje bolnih uspomena i da uz veliki napor to rade. Tabloidi su prenosili i naricanja majki na sahranama, a te reči izašle iz dubina duša u najtežoj životnoj situaciji, završavale su na naslovnicama, objašnjava naša sagovornica dodajući da su tabloidi prednjačili u neetičkom izveštavanju.
„Bilo je jezivo, jedino smo mogli da se zaštitimo ako ne pratimo medije, a kako je tim roditeljima niko ne može ni da zamisli. Bolele su ih neistine, ali i to što su dugo njihova deca bila u drugom planu u odnosu na onog ko ih je pobio, što je njegovo ime opštepoznato javnosti a žrtve su za mnoge i danas bezimene“, kaže Plavšić.
I u ovoj tragediji od samog početka brojni mediji su se poigravali brojem žrtava. Istovremeno, senzacionalističkim tekstovima i nagađanjima gde se krije ubica, raspirivan je strah u javnosti. Višečasovna potraga za osumnjičenim bila je prostor za mnoge insinuacije i teorije zavere. Ubrzo posle hapšenja, osim što nije bilo naslovnice na kojoj nije osvanula njegova fotografija, u novinarski fokus dospela je i majica koju je nosio dok je ubijao. Počelo je od predsednika države koji je na konferenciji za medije natpis na majici doveo u vezu sa Hitlerom i nacističkim porivima, da bi se to ispostavilo netačnim.
I masovno prenošenje nepouzdanih informacija sa društvenih mreža, bez provera i dokaza, vrlo je zabrinjavajuć trend u novinarskoj praksi, naročito u ovakvim tragedijama. Gotovo da se u tabloidima normalizovala ta pojava, jer pojedini tome redovno pribegavaju u nedostatku validnih izvora i zvaničnih informacija. Koliko je ovo uzelo maha potvrđeno je i u danima nakon masakra u Malom Orašju i Duboni, kada se na društvenim mrežama raširila vest da je otac osumnjičenog preminuo, a to su preneli i pojedini kredibilni mediji u Srbiji. Lažna vest je kasnije povučena,a potom je objavljeno da je on uhapšen.
Za razliku od tragičnog događaja u beogradskoj školi kada su mediji iznosili paušalne teorije o motivima ubistva, o motivima drugog masakra saznalo se od predsednika države koji je novinarima interpretirao detalje istrage, odnosno sa prvog saslušanja U.B. u policiji. To je iniciralo da u pojedinim medijima krene poređenje motiva počinioca dva uzastopna zločina, pa se sve svelo na „ omalovažavanje“ koje su navodno obojica osećali.
„Ubica iz Mladenovca: Razumem dečaka ubicu, bio je omalovažavan kao i ja“ – jedan je od tada udarnih naslova. Relativizacija zločina, humanizacija počinilaca , sve je to iznova ranjavalo porodice stradalih u obe pucnjave.
Nažalost, i u tragediji koja se dogodila 4. maja, ponovo su na meti tabloida bili rođaci, bake, deke, komšije ubijenih koje su koristili kao sagovornike, brutalno zloupotrebljavajući njihov očaj, iako se to potpuno kosi sa svakim novinarskim pravilom.
„Presretali su i neke sasvim periferne ličnosti po selima, koji gotovo da nikakve veze nisu imali sa ubijenima, uzimali izjave i ko zna kako interpretirali. Mnogo je toga bilo pogrešnog“, smatra Slavica Plavšić.
I dok se pitamo gde se sve grešilo, kako da unapredimo izveštvanje u ovakvim situacijama koje uključuju šok i bol, suze, krv i patnju, tabloidi nastavljaju po starom. Ne daju mira ni dušama ubijenih ni njihovim najbližima. Seciraju i rastavljaju ono malo života što je ostalo iza nedužnih žrtava.
Ko je sve zakazao u sistemu pa je U.B. od maloletnika poznatog policiji postao masovni ubica, ove medije nije zanimalo, a i kada su se bavili njegovom prošlošću to je prštalo od eksplicitnih detalja sa fokusom na njegova prijateljstva sa rijaliti zvezdama.
Bilo bi naivno verovati da ovi mediji neće nastaviti tragom sopstvene gladi za tiražom i klikovima jer nema ozbiljnih sankcija za ovoliko gaženje kodeksa i zakona. Da ih je bilo neki bi odavno bili ugašeni ili bi ostali bez nacionalnih frekvencija.
Međutim, kao u slučaju dece ubijene u beogradskoj školi ima i primera dobre novinarske prakse. Zahvaljujući roditeljima ubijenih mladih ljudi u Malom Orašju i Duboni, koji žele da se u javnosti očuva sećanje na živote njihove dece, kao i jednom broju medija, širi se i misija da oni ne budu bezlične žrtve.
