Ćutaću, kažem onako tiho tek sama sebe da opomenem. Diši i ćuti, ritmički ponavljam danima, dok palcem i kažiprstom dodirujem usne, da se ne odaju. Ali buka oko mene postaje nesnosna.
Rekla sam sebi da neću pisati o izborima. Zaokruženo je, učinjeno je. Svršena stvar. Možda smo mogli ovako ili onako. Možda nikako. Ali Ne! Znam da već sada glasno negodujete. I znate šta, u pravu ste. U pravu ste, vi koji ste poneli sa sobom hemijsku olovke sada i svih prethodnih godina. Niste vi ništa više trebali od onog što ste učinili.
Nedelja je, dan izbora. Popili ste svoju prvu jutarnju kafu. Možda čaj. Jeste, dan je bio grozan i hladan. Čađavi zimski vazduh pritiskao je prozorske okvire da se provuče do vaših pluća. Kašljucate češće u poslednje vreme. Ali niko za to izgleda ne mari. Gledali ste kako se mrko jutro budi i opominje vas da će se pretočiti u sumrak u jednom treptaju oka. Život vam sve brže prolazi, to već znate. Ne brinete za to. Imate vi još mnogo posla na ovoj zemaljskoj kugli.
Treba glasati. Nije vam se po takvom danu izlazilo iz kuće. Nije, ali vi ste ipak rešili da se pokrenete. Jer vi ste tradicionalni misleći ljudi, niste kao ovi moderni – apolitični. Otišli ste da date svoj glas uprkos i u inat svemu. Jer vi ste gospodar svoga tela i duše. Ne smeta vama ni hladnoća, smrdljivi vazduh, nepripremljeni nedeljni ručak, tuđa volja i nevolja. Slobodno produžite listu. Od svih izbora i izgovora, vi ste rešili da se pokrenete.
Ponedeljak je. Prvo jutro nakon glasanja, vi ćutite. Najbučniji su upravo oni moderni. Apolitični. Svet im je najednom postao nepravedan i tuđ. Vazduh nečist, zdravstveni i pravosudni sistem korumpiran, cene u razvratu otrgnute kontroli, tržište rada knjiški kapitalističko. Šta se dogodilo!?, pitaju se. Kako ih je ovaj svet tog jutra nespremne zatekao, kad su oni godinama delili po društvenim mrežama onu čuvenu „Prvo su došli po komuniste…“.
Nisu krivi penzioneri, oni su svoju građansku dužnost pošteno izvršili. Krivi su oni moderni koji promovišu društvene vrednosti i aktivizam rečima upakovanim u raskošni celofan. Jer, svet se nije mnogo promenio, osim što se približio kraj godine. Ista će ih komšijska mačka dočekati pored ulaznih vrata, isti će vazduh udahnuti, iste će susede putem sresti, istu pesmu na radiju poslušati. Možda i pomisle kako su glavni akteri u filmu „Dan mrmota“, malo će se na tu opasku nasmejati. To će im trenutno skrenuti pažnju sa puta kojim su krenuli. A biće da je taj put baš neprohodan.
„Hush my darling, don’t you cry. I’m going to sing you a lullaby.“ Molim za tišinu, kad su već ćutali svaki prokleti put u životu kada su trebali da budu sasvim glasni.
Neko drugi umesto njih je ponovo odlučio. Dok su oni ispisivali poslednje stihove na društvenim mrežama „Zatim su došli po mene, ali tada više nikoga nije bilo da se pobuni.
dr Nataša Dimitrijević
