Ukida se čuvena tramvajska linija

0
773


Još nekoliko meseci i tramvaj broj 7 više neće ići svojom trasom od Ustaničke do Bloka 45, utvrđenom 1984. godine. Trideset i pet godina je sedmica kružila ovim gradom postavši jedan od njenih simbola i najpoznatijih tramvaja (ako izuzmemo kultnu, u nekim kontekstima notornu dvojku).

Premijumska sedmica, izdužena povezivačica. Spaja obode grada kod Ustaničke i večno misteriozne blokove koji mi često izgledaju kao kraj sveta, kao da je iza njih još samo neodređena maglovita ravnica.

U mojoj „beogradskoj arhivi uspomena“ predstavlja simbol vižljastog progresa, novu trasu najdražih mi neonskih osamdesetih, a već jedno dve godine glavnu sponu od kuće do posla. Silazim i na trole na Krstu, vraćam se peške, uhvatim i šesticu (kad naiđe, ako naiđe), ali sedmica fino ide do Beograđanke (kada je sve u redu potrebno joj je 13 minuta), pa onda kad siđem lepo nastavim pravo, pravo i brzo stižem.

U doba kada je nisam aktivno koristila, čekajući povremeno na stanici kod Železničke stanice (koja to više nije) dvanaest i trinaest, činilo mi se da ide češće od njih.

Taman vidim da se nešto tramvajsko spušta Nemanjinom, ali ne leži vraže, ne skreće na levo, već na desno! Obično je to bivao broj 7. Sada ne bih mogla da kažem da jesedmica česta koliko bi bilo potrebno, ali bar je ima, ne dopada mi se ideja da se ove 2019-e ukida, premešta…šta li je već u planu.

Nije samo odlazak do posla bitan (pravo i ispravno da ti kažem, poziv je ono što možeš da radiš po ceo dan iz ljubavi, a ne nešto što ima vremensku odrednicu), sedmica povezuje Lion sa blokovima gde su raznorazna čudesa  kao što su najbolje domaće vojvođansko pečeno pile i kineski tržni centar u bloku 70 u kome godinama povremeno kupujem drangulije (mada, veruj mi, na svašta se tamo naiđe, pogotovo u kutijama i na jednoj tezgi u starom, zelenom delu gde radi kovrdžava (tamno bordo) Beograđanka koja se odlično razume u modu).

Da Vas podsetimo:  Zakon za sprečavanje korupcije, ali pomalo

Sada je, koliko čujem, plan da sedmica dolazi do Novog Beograda preko mosta na Adi. A veza sa blokovima?

Sedmica se gega od granične Ustaničke preko celog Bulevara, otmene Resavske, velike Nemanjine, Savskog trga, feniks Karađorđeve, Starog savskog mosta, onda prelazi u Novi Beograd preko Zemunskog puta pa se širi kroz Milentija Popovića i bulevar Milutina Milankovića kroz kameno sive ćuteće solitere i lamele i gole strade, pored buvljaka prolazi kroz neistražene predele novobeogradske ravnice, grmi kroz ulicu Jurija Gagarina i stiže na destinaciju u blok 45. Još malo. Uskoro se miče most, ide nekuda, pa se ni sedmica više neće tuda vrteti.

Moraću da presedam kada idem sa Liona po to čuveno novobeogradsko pečeno pile u montažnoj pečenjarici, gde mi u šali kažu „Baš smo Vam usput“.

Lakše je bilo voziti se dugo sedmicom do tih dalekih predela gde svaki put čuješ nekog ko traži trocifrene brojeve zgrada („Znate li gde je broj 221?“), u meandrima betona ali sa stazama za bicikliste (sve ima svoje dobre i loše strane).

Šta si sve mogao da doživiš u sedmici? Mogao sifantastično praktično da osetiš kako se puni kod Vukovog spomenika ili na BAS-u i postaje trajno gužvava, na momente nepodnošljiva. Video bi prefinjenu, tanku, dalijevsku kožu jakne i na moderan način smežuranog ranca na lepoj devojci ali i jeftinu imitaciju fensi čizama iz butika sa kraja Bulevara, tinejdžerku sa dugačkim malter tirkiznim noktima koja majci kaže da nema šta da obuče kad bude išla na rođendan na splav, a majka se zdušno brine i obećava nove kupovine, prefinjenog mladića čije je lice nešto između Dastina Hofmana u ranoj mladosti i ruskog pesnika, ali i ljude u zapuštenim jaknama.

Možeš da vidiš kike, rančeve (koji se ne skidaju pa ponekad smetaju), sakupljače pomoći za lečenje, mobilne telefone, darkere, pregužvane kese, punđe iz prošlog veka, upadače u lični prostor, spavače. Klaj, klaj, volim taj osećaj. Tu su i neizostavne bakice – neke liče na mungose, neke na holivudske dive u godinama. Tu su i njihove odevne kombinacije – od mišijih kaputa do zlatnih tašni.

Da Vas podsetimo:  Kako su političari čerupali “Kolubaru” poslednjih 30 godina

Putnici ulaze pospani i u večernjim časovima. Lepi su trenuci kada prisustvuješ zdravljenjima, pozdravljanjima, zdravicama. Svega ima – i pica u kutijama koje se drže nestrpljivo od neizdrža da se pojedu, mladića sa slušalicama i trotinetima, namolovanih snova, mirisa rakije. Čuješ i „pardon“ koje ipak nije nestalo, i dečaka koji nepoznatoj, veoma lepoj devojci kaže: „Izvini, sviđaš se mom drugu“ a drug crveni, vidi se da mu se iskreno sviđa.

Tu su i tip sa čupavim brkovima koji čita knjigu sa elektronskog čitača i gomila sveta koja se gura na vrata kada uđe kontrola a povazdan se ljudi upoznaju i odmah kreću da iznose intimnosti, prosude i probleme – „Imate taj zdravstveni problem? Nezgodno! Nisam znao kojeg kalibra je so neprijatelj!“ a takve ispovesti se uvek završavaju sa „Prijatno!“ i „Srećno!“

A što sedmica može da te izneveri, to niko ne može. Pojaviš se na stanici kad ono mućak, nema ničega. Zastoj, negde.

Ihaj, u sedmici možeš čuti svašta, od svetskih zavera do razgovora telefonom u kome se navodi kome neko tamo treći prvo pošalje novac kad dobije platu. Ili gospodina koji pri izlasku kod Pravnog fakulteta kaže ženi: „Polako, Majo, polako!“ U pravu je čovek, „preko preče, naokolo bliže“.

Upoznaćeš na pet minuta i neotkrivene DB talente, kao što je putnica koja kaže: „Ne može da se desi da išta ima da ja ne znam, to ne postoji!“ ili putnika koji u sred gužve kroz smeh vikne: „Sad ko ima nove cipele da ga žuljaju, taman dobro došlo da ga izgazimo!“ U pamćenju mi je ostao i biser jednog saputnika koji je izjavio: „Ne znam gde ću da siđem, poludeo sam!“ poslednje“.

Poslednje zbogom 7 tramvaju, beogradskom simbolu!

Izvor: esquire.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime