ČESTO, baš često pomislim šta bi moj deda Miloš rekao kad bi znao da sada živim ovde, u Islamu Grčkom, sa suprugom i sinom. Da li bi mu srce bilo puno? Da li bi se sa ponosom blago osmehnuo ili bi mu iskra sa suzom radosnicom zasjala u oku? Ili, možda, sve odjednom… Ne znam, ali znam da smo Mladen, Matija i ja srećni u našem Islamu Grčkom, kao što smo i u Beogradu i Novom Sadu, da smo i ovde u Dalmaciji svoji na svome kao što smo i u Srbiji.
Ovako za „Novosti“ govori Vanja Tolmač (31), rođena Jokić, iz Islama Grčkog. A ovo je priča o budućnosti koja ima duboke korene u prošlosti. Priča o neraskidivoj vezi sa precima i veri potomaka da sa pradedovskog ognjišta mogu koračati napred u život, ma koliko da je, donedavno, to izgledalo nemoguće.
Knin 1992. godine. Zlo, ratno doba. Jokićima, doktoru Nevenu, zaposlenom u kninskoj Bolnici, i njegovoj supruzi Bogdanki, rađaju se bliznakinje, Vanja i Andreja. Radost velika, okolnosti teške. Devojčice sa majkom rastu u selu svojih pradedova, u Islamu Grčkom, upijaju svaki trenutak života u božanstvenom ravnokotarskom selu… I tako do 4. avgusta 1995, do zlokobne „Oluje“… U koloni srpskih prognanika su i Jokići: Bogdanka sa dve malene kćeri… O suprugu i ocu Nevenu dve nedelje ništa ne znaju. Niotkuda ni slova ni reči o njemu. Posle višednevne patnje, strepnje, suza, iscrpljeni, stigli su u Srbiju. Smeštaju se u Borču gde im se kasnije pridružio i suprug i otac. I kreću dalje, s malo, vrlo malo neke lude nade da će jednom opet, barem na odmor, odlaziti u zavičaj.
Odrastale smo uz priče o Islamu Grčkom – kaže nam Vanja. – Deda Miloš, koji nije doživeo da mu se vrati jer je preminuo 2003, sa beskrajnim ponosom i čini mi se još većom tugom pričao nam je o svom selu. I tati je sve počinjalo i završavalo se sa Islamom Grčkim. Tako smo Andreja i ja stvarale svoju sliku o našem selu, zavolele ga, a pamtile smo tek poneku sliku.
VENČANjE
VANjA i Mladen su bili prvi par iz Islama Grčkog koji se, posle rata, venčao u Crkvi Svetog Ilije u susednom selu Kašiću, bogomolji koja je bila razorena tokom građanskog rata devedesetih. Mladen je, zapravo, ispunio Vanjinu devojačku želju da kada se uda crkveno venčanje bude baš u toj svetinji.
Na svega pola sata boravile su u njemu 2003. Prvi put posle one strašne 1995. Ono što su zatekli ostavilo ih je bez reči. Tri kuće Jokića, jedna uz drugu razorene, obrasle šibljem nisu se ni videle, a ni u dvorišta nije moglo da se uđe…
– Ništa nije bilo ni nalik lepoti iz očevog i dedinog sećanja, ni nalik slici koju smo nas dve stvorile – priča Vanja. – Bilo je strašno, a mi smo bili očajni, tužni i nemoćni. Gledala sam tatu: zaplakao bi da nas dve nismo bile tu. Ali to je, znam, bio i tren kada je odlučio da ćemo sve obnoviti.
Tako je i bilo. Korak po korak, vraćala se vatra na ognjište Jokića kuća. Već 2007. prvi put su letovali u delimično obnovljenoj kući, uz agregat za struju i bez vode. U Srbiji, Vanja se školovala, radila, udala se, 2019. rodila Matiju, ali i razmišljala da ode u inostranstvo. Bili su na korak od odlaska u Australiju. Zaustavila ih je epidemija kovida 19. U tim „mesecima korone“ rodila se ideja da u kući, u Islamu Grčkom urede apartmane i bave se turizmom i poljoprivredom. Vanji je ostalo „samo“ da u to ubedi i supruga Mladena, pravog Lalu, rođenog Zrenjaninca, koji je od svoje desete godine živeo u Novom Sadu.
– Počelo je ubeđivanje. Bilo je i natezanja, a onda je Mladen jednog dana rekao: „Ajde“ – priča Vanja.
Tako se porodica Tolmač preselila u Islam Grčki.
– Trebalo je urediti apartmane. Radili su nam i majstori, ali i mi smo dobro zasukali rukave. Mladen je, verujte mi, radeći krv ovde ostavio. Radili smo tri godine, uređivali, sređivali… Bilo je i zaista teških trenutaka, izazova i odricanja, ali evo došli smo do cilja, ovog jula smo primili prve goste. Došli su nam iz Danske – priča Vanja.
Matijino bosonogo detinjstvo
MALENI Matija jedino je dete u Islamu Grčkom. Njegov najbolji drug, kaže nam Vanja, jeste deda Ale Kožul koji ima 84 godine. Pomislili bismo da je usamljen, da nije jedno živo, razdragano, radoznalo dete koje, čini nam se, sve zna, koje boso hoda po dvorištu, zdravo raste… Matija nas je, kao i njegovi roditelji, ostavio bez reči. Na kraju nas je odveo i na izvor hladne vode koju je pio iz svoje ručice… Malo dece danas ima tako bezbrižno, bosonogo detinjstvo…
Uporedo sa turizmom, Vanja i Mladen se bave i poljoprivredom.
– Zasadili smo paradajz, lubenice, dinje, papriku, patlidžan, tikvice, krastavac… Sve to nas dvoje obrađujemo. Ponekad kad plevimo, kad se baš umorim, pitam se je li mi sve ovo trebalo, iako znam da je vredno svake naše kapi znoja. Imamo i više od 40 maslina pa kad je berba, prava je fešta, pomaže nam više od 20 ljudi – priča Vanja, žena sitne građe, ali divovskog duha i snage. – Navikla sam da radim od detinjstva. Roditelji nas nisu štedeli, naučili su nas sve da radimo. Tako je i sa Mladenom. On voli da se bavi suvomesnatim proizvodima, pa zimi ide u Srbiju i priprema ih po dalmatinskoj recepturi.
I mora da je Vanja osim divljenja prema njenom i Mladenovom podvigu „pročitala“ i bezbroj pitanja u našim pogledima. Sama je na njih odgovorila:
– Znam da smo doneli pravu odluku. Od preseljenja u Islam Grčki, promenili su mi se prioriteti u životu. Verujte, ništa mi ne nedostaje: ni kafići, ni restorani, ni izlasci… Samo ponekad prijatelji i bliski rođaci, ali oni često dođu pa makar i na dan-dva… Mi smo ovde u Islamu Grčkom srećni i verujem da će tako i ostati, da nas budućnost neće izneveriti.
