„Šta misliš da odemo do nje? U nedelju posle liturgije, da vidimo kako je?”, pita sveštenik iz Prištine Staniša Arsić. „Ona” je Crkva Svetog Arhangela Mihaila u Rakitnici kod Podujeva. Nju je zauzeo samozvani sveštenik Nikola Džufka, preimenovao u albanski hram Fana Nolija, iguman dečanski otac Sava Janjić je potom izvršio čin osvećenja, služio liturgiju i jasno stavio do znanja da ona pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Otac Staniša, poslednjeg dana prošle godine, ulazi u svetinju polako – moli se, kadi, peva i na kraju iznosi dve kamenice. Pale su ispred oltara, a ubačene kroz ranije polomljeni prozor.
Posle sukoba 1999. godine i potpunog getoiziranja srpskih zajednica na Kosovu i Metohiji bez ikakve zaštite, nadzora i prisustva ostale su hiljade crkava, crkvišta, spomenika, grobalja i ostalih znakova srpske duhovnosti i kulture. Stvorila se neka vrsta brisanog prostora na kojem je u protekle 24 godine kompletno srpsko nasleđe prošlo dve faze: uništavanje i falsifikovanje. U prvom talasu rušenja zvanično se govori o 156 svetih mesta i objekata, ali je potpuno jasno da to nije konačan broj i da se, uz 35 svetinja koje su stradale u pogromu 17. marta 2004. godine, i danas pojavljuju crkve „za koje se nije znalo”. One su ta, gotovo svima nepoznata, civilizacijska dubina i svaka od njih ima svoju specifičnost i dugo istorijsko trajanje koje izgleda kao prekinuto u našem vremenu.
Šta je podstaklo graditelje crkve u Rakitnici kod Podujeva da u beskućima i brdima podižu hram, da ga slikaju, da mu pribavljaju ikone? Ko su ruke i majstori koji su izradili lepu rozetu i kako su taj teški kamen doneli do visokih brda i planina? Šta je sve to značilo ako je tu bila Gračanica, ako se na celom prostoru nalazilo toliko kulture i duhovnosti? Tu je bilo groblje, koje je potpuno nestalo. Ostali su goli zidovi, a otac Staniša na gomili šuta pronalazi deo kamenog dovratnika na kojem je preteklo urezano slovo „V”. On dolazi iz svoje prištinske crkve koju čuva tzv. kosovska policija u tamni vilajet podujevskih šuma i nema dilemu zašto je sada tu. Jasno mu je zašto mora da sačuva i taj krajičak zauvek nestalog natpisa i da to jedino slovo zapravo znači Vaskrs.
„Moram da odem. Plan je za subotu. Uzmem taksi, nekog Albanca, pa pravac tamo”, piše Đorđe Lakušić. Ide u selo Balince, koje se nalazi u blizini Rakitnice, da vidi „šta mu je sa đedovim i prađedovim grobovima”. Neko mu je javio da je groblje preorano. Samo jedno, od 40 grobalja u opštini Podujevo, nije uništeno. Lakušić preko smrznute njive dolazi na srušeno groblje, a na snimku se vidi ruka koja sa polomljene ploče sklanja nahvatani led. Tu su Boriša, Staniša, stričevi… Groblje je potpuno uništeno i nije preorano, a priča o otetoj crkvi iz Rakitnice se nastavlja.
„Samo da uđemo unutra”, kaže profesorka Mitra Reljić ispred ogromne i naizgled puste šikare iz koje proviruje ogromno drveće.
Ulazimo u polutamu, u tunel od rastinja, i otkrivamo mali svet čitavog kompleksa Crkve Svetog Đorđa i starog groblja koje je vekovima okružuje. Selo je Rudnik, opština Srbica, dovikuju se deca – čuvaju stoku. Niko ne zna da smo unutra. Prolazi se pored starog duda, za koji narod govori da je porastao iz mladica Savinog duda iz Pećke patrijaršije. Prva limena tabla na stubu nas, na albanskom i engleskom, obaveštava da je reč o Crkvi Svetog Đorđa, a druga na samom ulazu u ruiniranu pripratu kaže: „Ruševine srednjovekovne Crkve Svetog Đorđa.” Ove table postavilo je Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i ruralnog razvoja, a podržala ih je lokalna akciona grupa „Perspektiva”. U samom hramu koji je miniran 1999. sačuvan je severni zid i deo oltara, na njemu su freske iz doba Makarija Sokolovića, 24 godine izgledaju kao da su slikane juče. Iz crepova i srušenog krova raste žuto cveće. Belu liniju koja svetiteljske oreole razdvaja od ostatka kompozicije neko je čekićem iskopao i oštetio.
„Čekaj da prođem do njega. Gotovo je moje visine, mora da je bio važan”, govori Mitra Reljić i jedva se ispravlja u rastinju pored velikog kamenog krsta.
Za nju je sve ovo živo, i krst i crkva, a prisutni su i Srbi koji su odavde proterani. Sapliće se, pada i ustaje. Tek kasnije smo saznali da su joj napukla rebra. Šta će biti sa ovim skrivenim blagom, šta je plan kosovskih institucija i ko ih može zaustaviti u prisvajanju i falsifikovanju?
„Oče, da idemo u Vinarce, išli su naši tamo, bio je Toma. Ona je tamo”, obraća se Boža Cvejić svešteniku Miliji Arsoviću.
Razgovaraju u Eparhiji raško-prizrenskoj u Gračanici svako sa svojom mukom i osećajem poniženja. Kosovske vlasti obnovile su crkvicu udaljenu nekoliko kilometara od Kosovske Mitrovice i objavile da se radi o katoličkom hramu. I jednom i drugom je jasno da samo život i vera mogu spasti ovu kapelicu, Vatikan je negirao da je na njihovom spisku. Slava je ovde prvi petak posle Vaskrsa ili Živonosni istočnik. Izveštaj vladike Pavla, potonjeg patrijarha srpskog, Svetom sinodu SPC iz 1972. kaže da su u februaru te godine „nepoznata lica razvalila krov i otud unutra ubacila razno smeće”, slučaj je prijavljen miliciji, krivci nisu pronađeni, krov popravljen, vrata učvršćena, a onda je u junu, kaže vladika, sve ponovljeno: „Zločinci su skinuli vrata i odneli, izlomili i uništili kandila, svećnjake i stolove.” Poslednje okupljanje petnaest Srba bilo je ovde, na istočni petak 1997. godine, onda je pravoslavna svetinja porušena, a kosovske vlasti su je ove godine obnovile kao katoličku crkvu.
U ciklusima stradanja na brisanom prostoru znaju se imena onih koji nelegalno popravljaju, zna se ko je naredio, kao i ko je platio radove i crkvu proglasio za katoličku. U opštini Zubin Potok, u selu Gornji Strmac, još jedna crkva proglašena je za rimokatoličku, objavio je koordinator Nacionalnog konventa o EU za poglavlje 35 Dragiša Mijačić: „Ovi neviđeni i necivilizovani postupci u božićnjim danima savršeno opisuju stvarnost današnjeg Kosova”, zaključio je on.
Za pomenute hramove se zna da su podignuti u 14. veku, da su potom obnavljani u teškim vremenima, a današnji talas falsifikovanja, preuzimanja i prisvajanja u mestima gde Srbi ne žive i odakle su isterani jeste uništavanje osnovnog civilizacijskog nivoa koji okružuje naša najvažnija kulturna i duhovna dostignuća. Na taj način stvara se slika da Srbi ne postoje i da su jedan davno nestali narod čije nasleđe preuzimaju nove kosovske vlasti. Civilizacija srpskog srednjeg veka nestankom hiljada ovih spomenika gubi svoj temeljni oslonac. Oko Gračanice, Patrijaršije, Visokih Dečana, Ljeviške, kao i oko Srba koji u getima žive steže se omča rušenja, falsifikata, agresije i administracije koja svoj smisao i sadržaj traži u prisvajanju i otimanju tuđeg. Uprkos svemu, na terenu se kosovizacija i albanizacija srpske duhovnosti i kulture susreće sa samim životom. Većina Srba zna da kada odlazi u crkve, na crkvišta, spomenike i groblja ovog tamnog vilajeta – ne ide u svet mrtvog ili lepo složenog kamenja, ona ide da se sretne sa životom. U tom susretu svima treba pomoć, pa otac Sava Janjić, za Rakitnicu, iz blistavih Visokih Dečana piše: „Eh… Crkvica mučenica!”
autor:Živojin Rakočević
