Vasilije Mišković: Kako je Aida negirala „genocid“

0
543

Quo vadis, Aida ili Kako je Aida negirala „genocid“

Analizu počinjem atipičnom nedoumicom. Kako objasniti ironiju sudbine koja se poigrala jednom težnjom, i od nje napravila potpunu suprotnost. Kako favorizovanom timu na najbezbolniji način reći – Vidiš li da si dao autogol. Politički, ustaljeni narativ vezan za ratove devedesetih, ukazivao je na to šta treba očekivati od filma koji dolazi kao propagandno glasilo, težnja da jedna percepcija događaja, jednostrani, neobjektivni pristup ratnom zbivanju u Srebrenici, postane i zvanični. Da se vizuelno proširi, plasiran putem umetnosti stigne i do onih kojima je Balkan čak i geografska nepoznanica, a kamoli istorijska. Mi, s ove strane Drine, očekivali smo očekivano. Međutim.

Film sam odlučio pogledati, jer sagledavanje činjenica isključuje emocionalni otpor. Spreman da se iznerviram. I opet ono, međutim. Ko je Aida. Žena, muslimanka, dobro obrazovana, majka dvojice odraslih sinova, odokativno u kasnim dvadesetim, supruga jednog od najobrazovanijih ljudi među srebreničkim muslimanima tada, kako je u filmu navedeno. Aida nije obična žena, ona je koordinator za saradnju svog naroda i holandskih predstavnika tzv. mirovne misije pri UN. Radnja filma je dvotrećinski smeštena u kamp za prihvat srebreničkih muslimana, pod nadzorom stranaca. Ne Srba, stranaca. Treba izaći iz svog balkanskog porekla i staviti se u ulogu stranog gledaoca. Ti zli Srbi koji su, po zvaničnom narativu te strane, počinili genocid, ne streljaju ljude, ne ostavljaju iza sebe na stotine leševa po ulicama, već živi ljudi dobijaju zaštitu inostranog faktora. Zar tu, po najprostijoj logici stvari, ne bi došao prvi znak pitanja.

Od samog početka, predstavnici muslimana upiru prstom u NATO i UN, kriveći ih da se ne suprotstavljaju glavnokomandujućem srpske strane, Ratku Mladiću. Vraćamo se na inostrani auditorijum, gde bi ovaj film, kako je valjda zamišljeno, trebalo da odjekne opštim zgražavanjem. A šta zapravo vidi taj gledalac. Vidi svog vojnika koji je predstavljen kao nesposobni slabić. I zamišlja tog srpskog diva, sposobnog da uplaši i NATO i UN istovremeno. Koje si to osećanje, ustvari, izazvala, Aida.

Da Vas podsetimo:  Ako Srbi ostanu složni – eto Republike Srpske kao države

Aida – taj promašaj zamišljene svrhe. Žena koja je zadužena za dobrobit svojih sugrađana, tokom čitavog filma brine isključivo o jednoj stvari – Kako da zbrine, opet isključivo, samo svoju porodicu. Najupečatljivija scena autodestrukcije filma je na kapiji prihvatnog kampa, kada Holađani određuju da je maksimalan broj ljudi u kampu dostignut, dok se ispred rampe tiska gomila unezverenih ljudi, male dece, majki. Šta radi Aida, da ponovimo, koordinatorka za saradnju i zaštitu svog naroda. Traži svoje sinove u gomili u kampu, videvši da ih nema, odlazi na kapiju. Ljudskost nalaže da je majčinski poriv jedan od najsnažnijih i najprirodnijih poriva, te se takav potez i ne dovodi u pitanje. Međutim, Aida u filmu nije samo majka svoje dece, ona je „majka“i svog naroda s one strane rampe. I tu se šuter sprema za autogol. Aida na rampi ucenjuje i pokušava istrgovati sa holandskim čuvarom, kako bi unutra pustio samo njene sinove, preko broja. Ona ne čuje jauk svoje sugrađanke, ne čuje galamu gomile koja isto želi ući. A za koju je na neki način zadužena. Aida uvodi samo svoje sinove. Šta u tom trenutku o Aidi misli gledalac koji se identifikovao sa nekim iz mase… Šta misli o njoj, ako je pre toga pogledao Daru iz jasenovca, gde jedna majka istupa iz mase kako bi spasila tuđu decu. Majka koja je samo majka.

Šuter je dotakao loptu trenutkom dolaska predstavnika srpske strane u kamp. Trenutkom u kojem Aida sklanja svoje i samo svoje sinove negde po zabačenim delovima kampa, po kancelarijama mirovnjaka. Trči i pregleda spiskove, tražeći isključivo četiri imena sa istim prezimenom.

Za to vreme, lopta ka autogolu leti scenom u kojoj mladićev oficir pita majku zašto beba plače, na šta ona odgovara da je to od gladi. Umesto da otme bebu majci, što bi se od jednog zlikovca očekivalo, on je pomazi i vikne na Holanđane da ljudima daju hranu.

Da Vas podsetimo:  Otadžbina zove, taj poziv se ne odbija – Ispovest vojnika graničara, Košare 1998. – 1999.

Opet, Holanđani, stranci, oni kojima je film namenjen za izazivanje saosećanja, ispadaju zlotvori koji ljude drže bez hrane, dok onaj, koji je predstavljen kao ubica, poziva da im se hrana donese. Gde nestade logika propagande, Aida.

Vrhunac, kada lopta već dotiče mrežu autogola, predstavljen je scenom u kojoj taj isti srpski oficir, tražeći skriveno oružje po kampu, ide od muškarca do muškarca i traži da predaju oružje. Šta gledalac zna, a šta vidi. Zna da je rat, takođe zna da u svakom ratu, bilo gde, učestvuju vojno sposobni muškarci, uzrasta od 18-50 godina. A šta vidi u kampu. Pa upravo takve ljude, mlade i vojno sposobne muškarce koji su usred rata predstavljeni kao civili. I bez nastavka ove scene, svaka, iole misleća osoba, zapitala bi se – Kako? Ali, da urlik tišine autogola bude jači, to pitanje postavlja upravo srpski oficir: „AKO STE SVI OVDE CIVILI, SA KIME MI ONDA RATUJEMO ČETIRI GODINE?“ Ovime si, draga „Aida“, zapečatila priču o nepostojećem genocidu.

Scenom evakuacije žena i dece, te scenom streljanja grupe muškaraca, gotovo si izgovorila, viknula da genocida nije bilo. Učinjen je ratni zločin nad onima za koje se opravdano sumnjalo da su infiltrirani vojnici. Ne može u ratu na svojoj teritoriji civil biti zdrav i prav, vojno sposoban muškarac mlađeg doba. Ne može, ako znamo da nigde i pre Srebrenice nije. To ne umanjuje zločin, ali je zločin. Ne genocid. Na kraju, ne ostaje mi ništa drugo, sem da te pitam: Šta si htela, a šta uradi, Aida.

Izvor: Srpska tradicija i nacionalni interes

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime