Dok jednopartijska skupština izglasava uvođenje plebiscitarne diktature i otvara mogućnost za uklanjanje KiM iz ustava, dešava se „epska borba za zid”, klasično skretanje pažnje na efemerne ali zapaljive teme.
Čitaoče, zvuči li ti ovo poznato?
U kanjonu Uvca nalazi se malo selo od svega nekoliko domaćinstava – Ždrelo. Ovde je mladi bračni par zamenio svetlosti velegrada kako bi se posvetili sebi i porodici. Milan Stajić je IT inženjer a Milica je profesorka engleskog. Iako je u Frankfurtu dobro zarađivao radeći za veliku korporaciju, Milan nam kaže da se zaželeo rodne grude gde je otvorio mini mlekaru na svom imanju. Seljački hleb, dodaje Milan kroz smeh, je od sedam kora i zarada je manja ali ni malo ne žali zbog svoje odluke, dodajući da na selu ni nema na šta da potroši toliki novac. Ipak, svoje proizvode Stajići prodaju preko interneta u čemu su Milanu pomogle njegove IT veštine. Milica, iako je nedavno na svet donela prinovu, kao prava planinka pomaže Milanu u proizvodnji sira, a iskustvom im pomaže i Milanov deda Stojan. Ovu ponositu starinu smo pitali kako gleda na Milanovu odluku da se vrati korenima i dođe u selo svojih predaka, a on nam kroz suze zagledan u beloglave supove koji kruže iznad kanjona uz uzdah veli da se 70 godina u Ždrelu nije čuo dečiji plač. Mi smo u njihovom poslu ostavili Ždrelo i nasmejane Stajiće uverivši se da ukoliko i drugi krenu Milanovim i Miličinim stopama, ima nade za ovaj kraj i čitavu našu zemlju. Sad pauza za reklame od kojih je prva džingl koji promoviše domaći turizam.
Ako ste pratilac RTS dnevnika pretpostavljam da vam napisane rečenice zvuče kao nešto što ste već čuli. Verovatno zato što svaki dan sličan prilog imamo priliku da vidimo iz različitih krajeva Srbije. Posle potresnih vesti, obično u nekom trenutku 15–20 minuta gledamo prilog poput ovog. U kratkoj priči o „Stajićima“ pokušao sam da rekonstruišem RTS naraciju i izmislio sam imena i toponime (osim Uvca), tako da se unapred izvinjavam ako se neko slučajno prepoznao. Jer, svaki od ovih priloga zvuči manje-više isto, druga su imena i nazivi mesta, ali je priča ista. Shvatio sam gledajući RTS dnevnik da su ovakvi prilozi učestali u proteklih nekoliko godina a ljudi koji pamte kažu mi da su tako izgledale vesti u vreme Broza.
Kod nas se u proseku više gleda televizija, kažu stručnjaci, „Stajići prilozi“ su nešto ubedljivo najbenignije; kanali sa nacionalnom frekvencijom luduju punom parom i svojim zračenjem sluđuju ljude, kao da nemamo regulatorno telo koje bi to trebalo da obuzda, ili ga možda imamo da bi baš dopuštalo gotovo pornografske sadržaje na dečijoj i ružičastoj TV. A šta mogu da vide? Promociju užasa na rijalitijima koju je vlast direktno branila u trenutku kada je tu malignu sramotu osporio tadašnji ministar kulture Vladan Vukosavljević, da bi na kraju i on doživeo medijski linč kolega iz vlade sa predsednikom vlade na čelu hajke.
Kad sam bio u osnovnoj školi najbolji drug iz razreda Cvele mi je poklonio strip „Crni Inkal“, antiutopističkog autora Žodorovskog Mebijusa. Strip je bio fascinantan ali prepun nasilja, apsurda i čudnih likova kao što su Metabaron, njegovo velikozmijstvo Predsednik (koga kloniraju posle određenog perioda), plastifukse, telenarkosi, psoglavi, amokove ubice, predsednikovi grbavci, mutanti i druge neverovatne kreature. Čitajući i gledajući te slike mislio sam da takva antiutopija pripada nekoj dalekoj budućnosti i da ne bi mogla biti nešto u šta se moje sopstveno društvo može pretvoriti. Takvi likovi, na žalost, u Srbiji nisu više samo fikcija iz otkačenog stripa već su isplivali u javnu sferu i dominiraju njome.
Naravno da ne mislim da „toga ima samo kod nas“, što je jedna besmislena formula kojom se objašnjava sve i svašta. Nema samo kod nas, ali imamo bitne specifičnosti i procese koji temeljno menjaju teksturu našeg društva na gore. Primera radi, do nedavno nismo imali ograđene gradske četvrti gated communities što je vrlo brzo postalo „normalno“, kao dobar dan. Sve je veća materijalna segregacija od vrtića pa nadalje. Već generacije dece rastu u uslovima žestoke materijalne i društvene segregacije i nemaju više svi slično iskustvo ili približno jednake šanse za uspeh u društvu. Srbija, koja je u vreme Miloša Obrenovića imala zakone o neprikosnovenosti krova nad glavom, sada je mesto gde je izvršiteljska otimačina postala nešto uobičajeno, a pravna sigurnost postoji samo za veoma usku manjinu privilegovanih. U suštini, na delu je latinoamerički model materijalnog raslojavanja kakvo dosad nije viđeno i zapravo je pravo čudo i sreća kako više ljudi, u nedostatku pravne sigurnosti, ne uzima pravdu u svoje ruke, poput bake Coke.
Aljbin Kurti i Edi Rama ponavljaju da im je ujedinjenje cilj. Reaguju Marko Đurić i Petar Petković, ali predsednik, koji je zauzet odbranom robovskog tretmana vijetnamskih radnika u Linglongu, umesto da direktno osudi prijatelja Ramu, makar upola osudi koliko Vuka Jeremića, Dragana Đilasa i donedavno „mizoginog fašistu Boška (Obradovića)”, samo ume nemušto da saopšti da nas čeka još mnogo problema po tom pitanju. To da 10 članica UN može na zahtev Srbije da povuče priznanje secesije separatista Kosova i Metohije, što je nedavno izjavio šef diplomatije Nikola Selaković, više niko iz vlasti ni ne spominje. Ipak, Vučić je smogao snage da prekori Kurtija. Doduše, mlako: „Da li biste me obesili u Vašingtonu ili Berlinu, znam samo da ne bih mogao da živim ni jedan sat dok ne bi počela hajka.“ Međutim dobro je poznato da sve dok više nego što je normalno prećutkuje rezoluciju UN 1244 i ne talasa previše, uz višestruko proverenu predusretljivost u prepuštanju Prištini ingerencija suverene države Srbije, ni u Vašingtonu ni u Berlinu niko ništa neće zameriti.
U isto vreme dok jednopartijska kengurska skupština izglasava uvođenje plebiscitarne diktature i otvara mogućnost za uklanjanje Kosova i Metohije iz preambule ustava, dešava se „epska borba za zid”, odnosno klasičan medijski spin skretanja pažnje na efemerne ali zapaljive teme. Slažem se za nedavnom izjavom Aleksandra Đokića da je nacrtani mural više simbol otpora tumačenju istorije ratova za jugoslovensko nasleđe koja isključivo Srbima nameće stigmu krivca nego što je vezan za konkretnog Ratka Mladića. Ali, problematizovanje priče poslužilo je samo skretanju sa teme čime su se borci protiv murala, bili svesni toga ili ne, direktno stavili u službu režima protiv koga se navodno bore. Ne znam ko stoji iza ovog zamešateljstva, ali po stilu sve podseća na manir najvećeg spin doktora postjugoslovenskog prostora.
Pored crtača murala koji su jedini delovali prirodno u čitavom cirkusu koji smo gledali, neko se odmah pobrinuo da stvar ne sme proći bez karikaturalne estetike Hepi srbovanja buzundžije Sime Spasića i paramilitantnih boraca za prava životinja. Dok se nasuprot njih nalazi srpska franšiza neojakobinskog woke pokreta koja, nakalemljena sa Zapada na ovdašnji kontekst, blago rečeno deluje veoma jadno.
Nedavno sam u svom omiljenom vijetnamskom lancu hrane u Moskvi naručio Fo Bo supu a kuvar je nosio istu kapu sa crvenom petokrakom koju sam video na glavi vođe protesta protiv murala. Kapa je identična, ali sam ozbiljnije shvatao kuvara vijetnamskih specijaliteta od boraca protiv murala. Mogu samo zamisliti šta bi o njima mislili partizanski heroji Arso Jovanović, Sava Kovačević, Dragiša Ivanović, Slavko Rodić ili Vlado i Peko Dapčević da su ih videli kako izgledaju i šta govore. Sve to je jedna postmoderna sprdačina i bila bi prilično smešna da se ne dešava nama. Cela scena protesta i kontraprotesta predstavlja pravu estetiku groteske iz spota Sun Garden – Black hole sun. Što bi rekao Pantelija iz „Maratonaca“: „Žao mi je što ste moji a ne deca nekog mog neprijatelja“.
Nikoga ko se seća kampanja stigmatizovanja srpskog nacionalizma pomoću „odbrane mamografa” i „Kosova za patike”, koju je 2008. vodila B92, ova šema više ne može da impresionira. Vlast nije mogla sve da kontroliše, jer nisu samo podobni nacionalisti i komični „voukeri“ bili zabavljeni muralom.
Valjda kad su shvatili da cela spin akcija konzumente pohovane piletine i kokica pred gledanje 3D blokbastera u nekom od novih tržnih centara zapravo pretvara u politička bića zainteresovana za nacionalne teme, a samim tim i za Kosovo (što ne odgovara ni vlastima koje su već tolike ingerencije predale, ali ni borcima protiv murala), priča je bačena u drugi plan.
Medijska pažnja je skrenuta na užasno stanje vijetnamskih radnika u kineskoj korporaciji. Sva sreća pa ne postoji jedna dominantna kolonijalna sila koja nas pritiska, već u Srbiji postoji konkurencija među kolonizatorima, tako da zapadnjaci napadaju rđave uslove kod Kineza. Možda se, čak, kao posledica antikineske kampanje, uzgred desi da se izvučemo i od Rio Tintove devastacije čitave zemlje, za koju se Angela Merkel tako snažno založila u oproštajnoj poseti Beogradu. A možda će, videvši junačku solidarnost Vijetnamaca, i srpski radnici prestati da za naprednjačkog direktora vređaju svog kolegu čiji sin je poginuo, da drukaju kolege štrajkače i sete se da nisu samo raja već i potomci hajduka. Ugledajući se malo na kolege Vijetnamce, narod koji je oterao japanskog, francuskog, američkog i kineskog zavojevača samo u 20. veku, mogli bi se setiti da imaju to u sebi. A Kolubarci su pre samo dve decenije, u oktobru 2000, pokazali od čega su napravljeni.
Vlast (i ne samo vlast) na kraju svakog dana, posle celodnevnog sluđivanja kojim se pokriva bezočna eksploatacija i ponižavanje naroda, nudi bekstvo iz pakla u pastoralu, u Tolkinov Shire u kome hobiti veselo skakuću i uživaju u prirodi, u TV prilog s početka ove priče. Ipak, mislim da i ovaj morfijum za penzose ima ograničenja i da stari modeli više ne rade. Ovakve vesti kao flašica mleka začinjena makom na cuclu nude umirujuću dozu optimizma traumiranim građanima koji sluđeni koktelom informacija na kraju, gledajući scene na poslužavniku RTS pastorale, kažu – ipak nije loše. A i predsednik se trudi.
Mebijusovi telenarkosi nisu krivi i ne osuđujem ih, samo konstatujem da je mnogima ipak lakše da podnesu kad vide umirujući prilog. Kao što je lepo prikazano u filmu Food incorporated da slika farme sa starinskim ambarom, kravama i kokoškama na omotu pakovanja margarina nema veze sa procesom proizvodnje te hrane, isto tako ekološka devastacija – posle njihovog visočanstva stranih investitora, razvaljenih institucija, konstantne nepravde i devastiranog društva – nema veze sa pastoralom prikazanom u dnevniku koja kao surogat za molitvu treba da pacifikuje ljude kako bi nastavili da mirno trpe gaženje. Ali sve ima svoje granice, pa tako i dometi propagandnog sluđivanja.
autor:Stevan Gajić
Autor je naučni saradnik Instituta za evropske studije u Beogradu i profesor po pozivu Moskovskog državnog univerziteta za međunarodne odnose (MGIMO) pri Ministarstvu spoljnih poslova Ruske Federacije
