Vežbe naše i ruske vojske

0
904

slovenskobratstvoNATO uporno radi na tome da naše Ratno vazduhoplovstvo bude na istom nivou iz 1999. pa i ispod toga.

Vojska Srbije je ove godine učestvovala u 11 vojnih vežbi međunarodnog karaktera, a do kraja godine učestvovaće u još 10. Većina ovih vežbi održano je sa zemljama sa kojima je uspostavljena vojna saradnja a koje su članice NATO pakta. I sa samim NATO uspostavljena je daleko veća saradnja u vidu konkretnih sporazuma nego sa Rusijom i Vojskom Rusije. Pa ipak, na Zapadu vlada pravo uznemirenje a u nekim susednim zemljama prava panika, jer se ove godine vežbe sa ruskom vojskom prvi put održavaju na teritoriji Srbije. Da li je to samo zbog toga što SAD tvrdoglavo smatraju Balkan u celini svojom interesnom zonom, gde svako pojavljivanje ruskog vojnika pali crvene lampice?

U toku je zajednička vojna vežba „BARS 2016“ (Bratstvo avijatičara Rusije i Srbije), kojom se uvežbava kontrola i zaštita vazdušnog prostora i borbeno traganje i spasavanje. Vežba se izvodi od 9. do 15. oktobra na aerodromu Batajnica avionima MIG-29 i helikopterima MI-17. U pitanju je svega 20 pripadnika Ruskog ratnog vazduhoplovstva, koji, zajedno sa našim pilotima, u vidu mešovitih posada izvode presretanje lovcima ili akcije traganja i spasavanja helikopterima. Sprovodi se uvežbavanje isključivo defanzivnih borbenih radnji, presretanje vazduhoplova koji bi povredili naš vazdušni prostor i spasavanje na terenu koje se može odnositi i na civile. Stoga nije jasno zašto se na Zapadu diže oko toga tolika prašina. Mnogo više se o tome raspravlja u stranim nego što se tom događaju posvećuje pažnja u našim medijima.

Preduzimaju se i neke ničim izazvane protivmere jer je naša uredno najavljena vežba shvaćena kao pretnja. U BiH je ekspresno pokrenuta vežba Eufora sa Vojskom BiH koja se izvodi na Manjači. U Hrvatskoj je izvedena vojna vežba u luci Lora, ali Hrvati smatraju da bi trebalo preduzeti i nešto ozbiljnije, „jer su Rusi svega tridesetak kilometara od hrvatske granice, u Nikincima“. Stižu i pretnje njihovih političara, posebno ministra odbrane koji pominje njihove nove (stare) borbene helikoptere „kajova“, pancir haubice i borbena oklopna vozila „patria“.

SLOVENSKO BRATSTVO

Šta će tek da bude i kako će biti shvaćena kod naših komšija i na Zapadu druga vežba, koja će po planu uslediti do kraja oktobra a koja će biti obimnija i veća po broju učesnika. Radi se o pokaznoj vežbi pod nazivom Slovensko bratstvo, u kojoj će učestvovati 180 ruskih, 60 vojnika iz Belorusije i 330 naših vojnika. Vežba je će se izvoditi na aerodromima Batajnica i Kovin i na vojnom poligonu Pasuljanske livade. Kakvu će tek opasnost Hrvati i Bošnjaci videti u tome, jer je planiran prikaz i vazdušnog desanta na aerodrom Kovin. Desant je ofanzivna borbena radnja i izazvaće još veće podozrenje. Naše komšije već istražuju koliku jedinicu mogu desantirati Rusi. Bolje da ne saznaju jer bi u njihovoj paranoji tek to izazvalo paniku. Nervozu ne smanjuje ni činjenica da su strane diplomate uredno pozvane da prisustvuju i prate naše zajedničke vežbe ako su zaiteresovani.

Zapad jednostavno ne može da prihvati našu vojnu neutralnost, koja nam daje pravo da sami biramo zemlje sa kojima ćemo sarađivati na vojnom planu, pa tako i po pitanju razmene iskustava tokom zajedničkih vežbi. U čemu je njihova stvarna zabrinutost? Naša javnost smatra, takoreći bez izuzetka, da je ta briga veštačka i da su razlozi isključivo politički. Da su svi orkestrirani pritisci na Srbiju ekspresno pokrenuti samo iz straha da se Srbija potpuno ne okrene Rusiji i da ne bi, umesto saradnje, sa Rusijom sklopila vojni savez.

Svakako da takav strah na Zapadu postoji, ali postoji i jedan drugi strah, na koji naša javnost nije obratila pažnju. Siguran sam da je itekako prisutano podozrenje da bi Vojska Srbije, pored naoružanja čija je kupovina već ugovorena, mogla u saradnji sa ruskim oficirima, posebno pilotima i raketašima, steći neka važna znanja koja bi prilikom neke buduće vojne intervencije, ili kampanje, kako oni to vole da zovu, mogla ugroziti NATO armadu. Bez obzira na brojnost njihove vojne mašinerije, oni su veoma osetljivi na obaranje i jednog aviona, a da o eventualnom stradanju pilota i ne govorimo.

NATO je odavno zaboravio viteštvo. Za njih je normalan obračun, normalna situacija i normalan rat samo ako su apsolutno superiorni i kada protivnik nema nikakve šanse da im se suprostavi i da im nanese gubitke. O tome brinu vlade vodećih zemalja NATO, pre svega SAD. U „kampanju“ se ne kreće dok se ne zna baš sve o protivniku i njegovim mogućnostima i dok se unapred ne znaju precizne koordinate ciljeva koje bi trebalo na početku uništiti. Ono što je teško uništiti to je neko novo stečeno znanje u vidu nove taktike, koja bi dala veće mogućnosti već postojećem oružju.

Da Vas podsetimo:  "ŠEFE..." Kad fikus mutira u jastreba

NAŠI HEROJI: NIKO NIJE REKAO NEĆU

Mora se održati situacija gde piloti i oficiri NATO ustvari i ne ratuju, nego igraju igrice na ekranu kada uništavaju ciljeve i kada ih uopšte ne tangira što prilikom toga ginu ljudi. Veoma smo se iznenadili snimku razgovora NATO pilota koji se raduju uništavajući protivnika kome nisu dali baš nikakvu šansu da se suprostavi. Tako su se veselili i kada su obarali naše avione prilikom zločinačkog napada na Srbiju 1999. godine, gde piloti razdragano viču: „Oborili smo dva! Nadamo se da su i piloti u njima!“ A bilo bi ljudski i u skladu sa nepisanim kodeksom da poštuju život pilota, kolege na suprotnoj strani fronta.

Mi kao nacija ponekad imamo kratko pamćenje kada su naši heroji u pitanju, ali pripadnici NATO itekako pamte da „niko nije rekao neću“, o čemu su rađene filske dokumentarne priče.

Verovatno se i danas na Zapadu proučava odlučnost naših pilota i komandanata da se presretnu avioni NATO prilikom agresije na Srbiju. Oni su, to je sigurno, najbolje znali da nemaju nikakve šanse, pa su ipak dobrovoljno poleteli takoreći u sigurnu smrt. Ne pričam napamet, jer sam jedno kratko vreme kao oficir službovao u 204. lovačkom avijacijskom puku na aerodromu Batajnica, čija je jedna eskadrila jedina bila naoružana sa MIG-29. Tako znam da je ta jedinica imala obaveštajni kabinet i obaveštajnog oficira, što uopošte nije uobičajeno za jedinice tog nivoa. Znači, itekako su dobro znali mogućnosti NATO avijacije i njihovih elektronskih sistema, a poleteli su, tek toliko da se zna čije je naše nebo.

Kako tada, tako i danas, traju dileme, da li je tadašnji konamdant RV i PVO generel Smiljanić trebalo da naredi presretanje NATO aviona, znajući da će mu vazduhoplovstvo biti uništeno. Na to pitanje najbolje je odgovorio Iljo Arizanov, pilot čiji je MIG-29 oboren i koji je preživeo pravu golgotu spasavajući svoj život nakon toga: „Mislim da je trebalo da poletimo. Naša je zemlja bila napadnuta“. A poleteli su lovcima na kojima su i neke vitalne stvari za vazdušnu borbu bile neispravne – više pilota je tek u vazduhu shvatilo da im ne radi radar što im onemogućava gađanje i lansiranje raketa.

I pre NATO napada bilo je špekulacija da li će naši piloti smeti da polete zato što su šanse za borbu bile daleko manje od naših pilota koji su se suprostavili nemačkoj avijaciji prilikom bombardovanja Beograda 1941. godine. Znao sam da će poleteti, jer sam lično poznavao te hrabre i odlučne ljude. Njihova imena ne smemo zaboraviti, bilo da su poginuli, bilo da su preživeli katapultiranjem pošto su pogođeni. Neki od njih su mi kasnije, kada su sklonjeni iz RV i PVO i marginalizovani, rezignirano pričali kako ih nisu pozvali na bombastično -proslavljani Dan srpske avijatike, na koji su inače bili pozvani i kurta i murta. Za naše heroje tu nije bilo mesta. U novije vreme tu se nešto menja, i to brine NATO, jer se ponovo kreće u izgradnju davno porušenih moralnih principa.

ONI SU SE BORILI ZA SLOBODU

Mlade generacije trebalo bi da znaju i nikada ne bi trebalo da zaborave:

• Da je pukovnik Milenko Pavlović – koji, naravno, kao komandant 204. lovačkog avijacijskog puka, nije planiran da poleti da presretne agresora – praktično isterao iz aviona svog mladog potčinjenog oficira i zatim poleteo umesto njega i poginuo. Nije li to gest vredan divljenja;

• Da se Iljo Arizanov, koji je oboren iznad Kosova, dva dana sam probijao između albanskih sela i kroz borbeni raspored UČK, ali je uspeo da se dočepa aerodroma u Prištini, iako je izgubio sedam kilograma od gladi, napora i iscrpljenosti;

• Da su se piloti Slobodan Perić i Zoran Radosavljević dobrovoljno javili da polete iako su im avioni bili neispravni i da su obojica pogođeni i oboreni. Radosavljević je poginuo, Perić je preživeo katapultiranjem;

• Da su isto učinili Predrag Miladinović, Nebojša Nikolić, Dragan Milenković i još neki iako su pre toga skoro svi koji su poleteli oboreni a neki i poginuli.

Ne bi trebalo zaboraviti ni odlučnost i rešenost generala Ljubiše Veličkovića. On je na raketnom položaju jednog raketnog diviziona 250. raketne brigade, kao komandant RV i PVO, naredio da se uključi nišanski radar i gađaju NATO avioni. Naredio je to u previše riskantnoj situaciji jer naši zastareli raketni sistemi nisu imali velike šanse protiv moderne tehnologije NATO armade. Poginuo je zajedno sa svojim oficirima i vojnicima. Možda je i pogrešio, ali njegov gest i požrtvovanje mora da se ceni i vrednuje. Nije on to naredio iz bezbednog skloništa ili iz kancelarije, nego na raketnom položaju, gde je reskirao i svoj život i izgubio ga.

Da Vas podsetimo:  Drugi kraj motke

srpski-heroji-heroji-zastava-srpska-zastava-bombardovanje-piloti-milica-rakic-Србин.инфоNe treba zaboraviti ni naše uspehe, jer smo jedina vojska koja je uspela da obori F-117, kao „nevidljivi“ avion. Naravno da su i taj uspeh anulirale prethodne vlade Srbije kad su dosvolili da Zoltan Dani, koji je sa svojom ekipom oficira učinio fantastično iznenađenje, radi kao pekar umesto da prenosi svoja znanja i iskustva na mlađe generacije.

Ne bi trebalo zaboraviti – a šefovi NATO armade itekako nisu zaboravili – da su padobranci 63. padobranske brigade planirali diverzantsku akciju na NATO bazu Avijano, odakle je poletala glavnina aviona koja je bombardovala Srbiju. Nije to bila samoubilačka akcija, nego sasvim realna, dobro planirana i izvodljiva. Svesno su planirali gubitak polovine ljudstva, a da druga polovina bude zarobljena. Hteli su da unište NATO avione na zemlji kada već nije moglo u vazduhu. Akcija je otkazana zbog primirja i kraja rata, ali NATO generali nemaju nikakvu sumnju u to da li bi ona bila izvedena, jer nikada nisu sumnjali u hrabrost i sposobnosti srpskih padobranaca kao najelitnije jedinice. Naravno da ih to i danas brine, jer oni moraju i sada unapred znati da li bi se to u bućnosti moglo ponoviti ako ponovo pokrenu „kampanju“ na Srbiju.

Treba li nam bolje štivo za mlade generacije? Ima li boljih primera požrtvovanja za svoj narod i zemlju? Mi, eto, imamo takvih primera i u bliskoj istoriji iako nemam ništa protiv da počnemo od Cara Lazara i Miloša Obilića. Znaju to dobro na Zapadu, i ono što ih brine jeste – šta bi tek bilo ako se Srbi dočepaju nekog ravnopravnog oružja ili savremenog taktičkog znanja. Neke naše rezone oni ne mogu da shvate jer njihovi piloti nikad nisu bili ni u sličnoj situaciji, kao, na primer, razmišljanje Dragana Milenkovića pred poletanje: „Znao sam da je avion neispravan, ali, ako tog trenutka ja ne poletim, nema ko drugi da poleti“.

ŠTA MOŽEMO DA NAUČIMO OD RUSA, A ŠTA ONI OD NAS?

Zapadne sile potrudile su se da preko naših bivših podaničkih vlada eliminišu i marginalizuju sve one koji su pokazali požrtvovanje i koji su bili odlučni u odbrani zemlje. Naravno da su takvi postupci vređali čast i dostojanstvo tih ljudi do poniženja. Neki su mi i rekli da im je taj udarac bio teži od udara NATO rakete u njihov avion. Morali su da odu kako se dragocena borbena iskustva i klica odvažnosti ne bi preneli na mlade generacije.

Moj prijatelj Predrag Miladinović, koga niko i ne zna po imenu i prezimenu nego ga jednostavno zovemo Grof, u poverenju mi je davno ispričao da ga je prilikom sletanja na aerodrom Niš oborila naša PVO jer mu nije radio uređaj za identifikaciju. Tek nedavno je o tome javno progovorio i krio je to kao neku našu sramotu. I neki drugi piloti su se žalili da su tokom izbegavanja NATO radara i raketa bili ozračivani radarskim snopom sa zemlje, što ih je brinulo i odvlačilo im pažnju. Pretpostavljam da je naše vazduhoplovstvo te probleme i dileme davno rešilo, ali me nebi čudilo i da nije, jer mnoga ratna iskustva nisu iskorištena.

Namerno sklonjeni oboreni piloti govorili su da mnoge stvari treba istražiti. Na primer, da li su stvarno radari otkazali u tom broju ili je u pitanju elektronsko ometanje. Da je neispravan radar, nakon poletanja su primetili Perić, Nikolić, Ilić, Miladinović i još neki. Da li je to moguće da se to dogodi tako masovno za tako kratko vreme i pored lošeg održavanja zbog besparice? Nije kasno ni sada da se izvuku korisna iskustva. Znači, mnoge stvari moraju da se uvažbavaju i neprestano uigravaju kako ne bi dolazilo do grešaka u najtežim situacijama. I od drugih možemo čuti poučne stvari kroz vojnu saranju. Zar to da nam neko zabrani?

Naravno da i ruski piloti od naših mogu naučiti štošta jer smo mi retka vojska koja je imala direktan sukob sa NATO. Naprimer, gde i kako su nas obarali; da se nisu spuštali niže od 4.500 metara; da je u svakoj grupi aviona bio „mali Avaks“, avion pun elektronike; da su se grupe borbenih aviona pojavljivale iza krstarećih raketa koje su imale svrhu ne samo da pogode ciljeve i nanesu štetu nego da odvuku pažnju od borbenih aviona u kojima sede piloti itd.

TAKTIČKA IZNENAĐENjA

NATO je želeo i na tome uporno radio preko svojih poslušnika da naše Ratno vazduhoplovstvo bude na istom nivou kao 1999. pa i ispod toga, kada su naše avione obarali kao glinene golubove. I danas žele da budemo potpuno inferiorni i da takvo stanje drže pod strogim obaveštajnim nadzorom, jer dobro znaju kvalitete naših pilota, aviomehaničara i tehničkog osoblja. Znaju kvalitete i mogućnosti naših raketaša, koji su im obaranjem neoborivog aviona poremetili ne samo vojnu koncepciju nego i vojne programe razvoja vazduhoplovstva. Znaju da su modifikacije, inovacije i druga iznenađenja od strane pripadnika Vojske Srbije uvek moguća, a time i neprijatna iznenađenja u najnepogodnijem trenutku za njih jer je snalažljivost tradicija srpskog vojnika.

Da Vas podsetimo:  Meštani leskovačkog sela gde je Vučić osvojio 95 % sada ne izlaze na izbore

NATO procenjuje da su nakon zajedničkih vežbi sa Rusima moguća i druga iznenađenja – taktička. Nakon agresije 1999. godine, skoro svi oboreni piloti su zapazili da taktika koju su koristili prilikom presretanja NATO aviona nije dobra. Posebno je to objašnjavao Slobodan Perić, jer je zaključio da se ne može leteti pravo na mnogo jačeg i opremljenijeg agresora. Pre nego što je pogođen Perić je pokušao sam da nešto menja u nastupu prema neuporedivo jačem neprijatelju i odlučio se za nizak let. Tada mu je naš oficir za navođenje tražio koordinate gde se nalazi, jer ga nije video na radaru, što predstavlja totalnu glupost, jer će tada i protivnik znati gde se nalazi. Perić je kasnije sve te greške i nesporazume proučio i, kao iskusan pilot, predlagao je promenu taktike i imao konkretna rešenja. Zato je morao biti sklonjen, jer taktička rešenja koja mogu ugroziti NATO su posebno opasna.

Danas se zna kakve su tada bile šanse naših pilota, čak i da su im avioni bili ispravni. NATO nas je napao sa 600 najsavremenijih lovaca i bombardera, a mi smo u tom trenutku imali samo 14 aviona MIG-29, koji su jedini od naše avijacije tehnološki dorasli napadaču. Ali nije samo brojnost bila u pitanju. Dva velika „avaksa“ sve vreme su bila u vazduhu, jedan je kružio iznad Mađarske, a drugi iznad Bosne i kontrolisali u potpunosti naš vazdušni prostor. Navodili su svoje avione na cilj i primenili snažno elektronsko ometanje. Domet radara na NATO avionima bio je 120 kilometara, a na našim svega 60. Isto tako, domet naših raketa bio je duplo manji. Tako su NATO avioni ležerno i bez ikakvog rizika sa velike distance mogli gađati naše avione dok ih naši piloti i ne vide na radaru.

NIKAD VIŠE GLINENI GOLUBOVI

Naravno da ruski piloti ne bi mogli doći u takvu situaciju jer po pitanju borbenih aviona nikad nisu zaostajali u odnosu na Zapad. Jedno vreme zaostajali su u elektronici, ali je danas jasno da su potpuno ovladali borbenim elektronskim sistemima. Sem toga, njihova vazduhoplovna taktika prilagođena je eventualnom sukobu sa najboljom avijacijom NATO, i u tom smislu se neprestano uvežbavaju. Upravo od toga zaziru na Zapadu – prenošenja takvog znanja i iskustava na srpske pilote. Plaše se prenošenja znanja kako da se prevare i izigraju moćni elektronski sistemi NATO, i tu već ulazimo u zonu koja je za Zapad nedopustiva – da ne budemo baš potpuno inferiorni i u odnosu na nalete NATO aviona i da ponekog oborimo ako se drznu da ponovo krenu u „kampanju“.

Mogu se naučiti i mnoge druge stvari koje ja, naravno, ne mogu ni pretpostaviti. Recimo samo i to da nam ni spasavanje oborenih pilota nije bila jača strana. Oboreni pilot Arizanov se spasavao sam. Neka iskustva moramo izvlačiti i sami. Na primer, Arizanov je imao veliki problem jer je trebalo, spasavajući se, da pređe reku, a bio je loš plivač. Znači, u obuci pilota tome se mora posvetiti pažnja i sl. Naravno da tu nešto mora da se menja i verovatno je zbog toga u vežbi sa Rusima planirano i borbeno traganje i spasavanje, za šta sada imamo odlične helikoptere. I tu će nam biti dragocena znanja i iskustva ruskih pilota koji u vezi sa tim radnjama sigurno imaju daleko uvežbanije ekipe. Verovatno slične američkim, koje uspešno pronalaze i spašavaju svoje pilote, kao što su locirali i izvukli pilota oborenog F-117 pre nego što su ga naše patrole pronašle.

Čak i da nema tako dragocenih iskustava, saradnja i vežbe sa drugim armijama uvek ukažu na nešto novo i donesu neka poboljšanja i korekcije u vlastitoj vojsci. Tako će biti i na ovim vojnim vežbama, koje su toliko uznemirile vodeće NATO zemlje i uplašile naše komšije u BiH i Hrvatskoj. Znači, nisu ciljevi pokušaja naše vojne izolacije samo politički – duboko su i vojni. NATO želi da vežbamo samo sa njima, jer tako mogu da nam doziraju na kašičicu ono što bi mi trebalo da znamo da bi smo ostali inferiorni. Naravno da to nećemo dozvoliti, jer to je naše pravo. Nećemo dozvoliti ni zbog toga što je naša dužnost da našim pilotima i drugim oficirima omogućimo da se naoružaju i savremenim oružjem i znanjem, a ne da budu glineni golubovi za potencijalne agresore.

Ljuban Karan

Novi standard

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime