U drugoj četvrtini veka Srbija stoji pred istorijskim odlukom. Svet se nalazi pred novom podelom: na jednoj strani stoje NATO i njegova četiri partnera u Aziji. Na drugoj je praktično ostatak čovečanstva
Tekst koji sledi je prvi put objavljen u štampanom izdanju lista Die Weltwoche, vodećeg švajcarskog nedeljnika.
***
Većina u istoriji poznatih majstora spoljne politike bili su u službi velikih sila. Naravno, potrebno je mnogo umešnosti i istančanog osećaja da se dostigne državnički rang Rišeljea, Meterniha ili Bizmarka. Ali dosta pomaže ako se može raspolagati instrumentima jedne velike, moćne države.
Vođe malih i slabih zemalja moraju se podvrgnuti jednom mnogo težem testu sposobnosti, naročito kada su na više frontova suočeni sa brojnim izazovima. Moraju pronaći pravu ravnotežu između njihovih ciljeva i sredstava, a ograničene resurse jedne male zemlje optimalno raspodeliti na konkurentne prioritete je test sposobnosti jednog istinskog državnika. Njegova postignuća često ostaju nedovoljno poznata, jer su posledice njegovog delovanja za ostatak sveta od ograničenog značaja. U HH veku padaju mi na pamet primeri Irca Ejmona de Valere i Portugalca Antonija Salazara.
Jedan uporedivi i možda dirljiv primer u naše vreme pruža srpski predsednik Aleksandar Vučić. On stoji pred tim međusobno povezanim istovremenim izazovima:
Zapad od Vučića zahteva da normalizuje odnose sa Prištinom. To je jasan eufemizam za priznanje nezavisnosti srpske južne pokrajine od strane Beograda, koja je od 1999. okupirana od NATO i koja je 2008. godine jednostrano proklamovala svoju nezavisnost. Pravo Srbije utemeljeno je u Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN, čije važenje prihvataju i tri zapadne sile sa pravom veta. Istovremeno, one su namerno prekršile ova pravila, dok su ih Kina i Rusija striktno poštovale. Kao što je Vučić često naglašavao: vrhunac zapadnog licemerja je da se suverenitet i teritorijalni integritet Ukrajine posmatra kao neprikosnoven, dok se suverenitet i teritorijalni integritet Srbije povređuje.
Zapad požuruje Vučića da prihvati reviziju Dejtonskog sporazuma koji od 1995. osigurava mir u Bosni i Hercegovini. Paket mera koji je predložio nezakonito imenovani „visoki predstavnik” Kristijan Šmit iz Nemačke bi de fakto značio uništenje Republike Srpske. Jedna takva prinudna unitarizacija, u korist muslimana, destabilizovala bi Bosnu i Hercegovinu i region, a situaciju ponovo dovela na početak; naime, na izbijanje rata 1992. godine.
Zapad očekuje od Vučića da se priključi sankcijama protiv Rusije, iako je srpski proces evrointegracija potpuno zaustavljen, a zemlja bi u slučaju takve odluke pretrpela enormne, nenadoknadive gubitke.
Kratka retrospektiva
Po sve tri tačke među Srbima u značajnoj meri vlada jedinstvo oko toga da otpor nije samo moguć, nego i apsolutno neophodan. Čak i prozapadne stranke, koje su na parlamentarnim izborima u decembru dobile nešto preko 20% glasova, su prilično suzdržane kad je reč o ovim pitanjima.
Da bi se razumeo nepovoljan položaj Aleksandra Vučića i Srbije neophodna je kratka istorijska retrospektiva.
U godinama 1989-1991. iznenada se raspao sovjetski monolit: zapadni savez izašao je kao pobednik. Tako se koncept dugoročnog obuzdavanja Džordža Kenana, koji je prvi put predočen u čuvenom „Dugom telegramu” iz 1946. i godinu dana kasnije utemeljen u Trumanovu doktrinu, pokazao kao jedna od najuspešnijih geopolitičkih strategija u istoriji.
U sledeće četiri decenije, Jugoslavija je nakon raskida sa Sovjetskim Savezom uživala jednu prilično komotnu nišu između suprotstavljenih saveza. Njena politika nesvrstavanja odgovarala je Titovoj dubokoj sujeti i sa sobom je donela mnogo privrednih i političkih prednosti. Ipak, to nije funkcionisalo: zemlja je, zapravo, u poslednje dve decenije svog postojanja doživela niz kriza, iako su je tokom Hladnog rata obe supersile ostavile na miru.
Potom je, iz razloga koji još uvek nisu potpuno razjašnjeni, NATO izgubio kontrolu. Pred kraj svog dugog života, Kenan je upozorio da je ekspanzija NATO saveza bila najgora strateška greška u istoriji SAD. Kenan, koji je tokom Hladnog rata bio oduševljeni pristalica NATO pakta, razumeo je da bi širenje Alijanse primoralo Rusiju u odbrambeni stav. Ispravno je predvideo da bi to ponovo vodilo ka atmosferi Hladnog rata u odnosima Istoka i Zapada. Događaji koji su usledili, a koji svoj vrhunac dostižu u američkom posredničkom ratu u Ukrajini, dali su mu za pravo.
Jugoslavija se odmah našla na raskrsnici. U vreme Kosovskog rata Bila Klintona protiv Srbije od pre četvrt veka (od 24. marta do 7. juna 1999.) NATO se razvio u oruđe globalističko-hegemonističkog duopola u Vašingtonu, očajnički tražeći novu misiju u svetu posle Hladnog rata. Bio je to rat gole, ničim isprovocirane agresije. Argumenti su dobro poznati. Proces je donekle podsećao na to kako je Atina, stekavši vodeću ulogu u grčkom svetu tokom Persijskih ratova, pokušala takav položaj da u narednim decenijama iskoristi za sticanje panhelenske hegemonije.
Upadljiva sličnost
e NATO-a je da taj savez u ovom trenutku ima jasan sovjetski karakter. Strategijski koncept 2022. sadržao je čisto ideološke reference na „izazove klimatskih promena” i „značaj rodnih perspektiva za bezbednost svih nas”. Istovremeno, SAD su uspele da svojim evropskim saveznicima nametnu strožu disciplinu nego što je to SSSR ikada mogao da učini sa svojim satelitima. Upadljiva sličnost današnjeg NATO pakta sa nekadašnjim Varšavskim paktom je jaz između zvanične retorike, monolitno pompezne i političke, sa vojnom i privrednom realnošću Evrope.
Kako mi je nedavno rekao istaknuti beogradski analitičar, očigledna spremnost „stare Evrope” da našteti sebi kako bi naštetila Rusiji mogla bi se posmatrati kao pogrešna, ali ipak racionalna, kada bi ona počivala na jasnoj strategiji da se iznudi povoljan ishod rata u Ukrajini – ali takva strategija ne postoji, i Srbi su toga potpuno svesni.
Aleksandar Vučić to, naravno, vidi. Stoga, on zazire da popusti pred pritiskom sa Zapada u ovoj kasnoj fazi i da uvede sankcije Rusiji. Sve dok NATO odbija da čak i razmišlja o diplomatskom rešenju konflikta – Vučić nema podsticaja da to čini. Ne postoji zapadni paket koji bi pomogao Srbiji da nadoknadi gubitke, već samo zahtev da se priključi i da snosi troškove koje to sa sobom nosi.
Ovo se u hobsovskom smislu možda moglo objasniti dok je rat išao loše po Rusiju. Danas to, očigledno, više nije slučaj. Bivši najviši savetnik Pentagona i pukovnik u penziji američke vojske, Daglas Mekgregor, u više navrata je iznosio mračnu procenu zapadnih izgleda u Ukrajini. Mekgregor – visokorangirani službenik pod bivšim predsednikom Donaldom Trampom – iznova ponavlja da je praktično sve završeno. Slična upozorenja postoje i kod doajena američke geostrategije Edvarda Lutvaka koji predlaže da bi rat trebalo okončati kompromisom, čak i bi taj kompromis bio „slab i odvratan”. Svetski poznati ekonomista Džefri D. Saks označio je Ukrajinu kao „najmlađu neokonzervativnu katastrofu” koja će voditi ka „daljem geopolitičkom debaklu” za SAD.
Izvan saveza
U drugoj četvrtini veka Srbija stoji pred istorijskim odlukom. Svet se nalazi pred novom podelom: na jednoj strani stoje NATO i njegova četiri partnera u azijsko-pacifičkom prostoru (Australija, Japan, Novi Zeland, Južna Koreja) – oko osmine svetskog stanovništva i nešto preko polovine njegove privrede – a na drugoj strani svi oni koji odbacuju hegemonistički poredak, praktično ostatak čovečanstva.
Otežavajuća okolnost je to da je novi globalni NATO – baš kao njegov prethodnik oličen u Varšavskom paktu – ideološki krut i ne toleriše odstupajuća mišljenja. Ono što je NATO u svom strateškom konceptu označio kao izazove za „naše interese, bezbednost i vrednosti” obuhvata i suprotstavljanje čitavoj paleti osvešćenih (wokeness) dogmi, uključujući transdženderizam i azbučni kult LGBT-a. Osim toga, Vašington i Brisel su sve više odlučni da svako neprihvatanje njihovih zapovesti posmatraju kao izazov.
U međuvremenu, Srbi jasnom većinom žele da ostanu izvan tog „saveza vrednosti”. Uprkos tome, moguće članstvo u EU – spojeno sa vojnom neutralnošću države – ostaje strateški cilj vlade. Često dvosmisleno formulisane spoljnopolitičke vodilje predsednika Vučića odražavaju njegovu želju da, u ophođenju sa blokovima moći, hoda po tankoj liniji. Ta politika je u skladu sa stavom većine Srba.
autor:Srđa Trifković ,spoljnopolitički urednik mesečnog magazina „Chronicles” i vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka u Banjaluci. Ekskluzivno za Novi Standard.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Prevod: Novi Standard
