Kosmetski Albanci su pre dvadeset godina, od 17-19. marta 2004. doslovce pred očima svojih glasno ćutećih mentora, teško naoružanih zapadnih „čuvara tj. garanta reda i mira“ (i – kako kažu – hrišćana), izvršili još jedan strahotni pogrom nad autohtonim Srbima na njihovoj okupiranoj Svetoj zemlji, Kosovu i Metohiji.
Prema podacima UNMIK-a, oko 60.000 kosovsko-metohijskih Albanaca su na 33 različitih mesta uništili oko 800 kuća, ubili 8, povredili više stotina i proterali (= „etnički očistili“) oko 4.000 Srba.
Za pamćenje je, dakle, da je svako nenaoružano srpsko čeljade, zaključno sa staricama i starcima, ženama i decom, u proseku proterano od strane 15 naoružanih Albanaca, dok se za rušenje jedne srpske kuće potrudilo njih 75 a za ubistva 7.500 po srpskoj glavi.
To je, može se poći od toga, za organizatore ove orgije nasilja bio u prvoj liniji problem masovnosti učesnika a, sledstveno, i logistički izazov, ali biće da su mislili – bolje tako nego obrnuto, što je sigurno, sigurno je.
Jer nikad se ne zna, verovatno ih je neko podsetio da su goloruki Srbi svojevremeno i od trešnjevog drveta pravili topove, kada su im isto tako brojčano nadmoćne Osmanlije pretile zašiljenim kocima i Ćele-kulama. A danas? Šta to, ko to ono beše – Osmanlije?
I – to nije bilo sve, što se desilo u martu 2004.
Čak 35 srpskih pravoslavnih crkava i manastira je oskrnavljeno. Miniran je manastir Svetih Vrača Kozme i Damjana u Zočištu iz 14. veka, sa ranohrišćanskim nadgrobnim spomenicima iz 4. veka, rušen i paljen manastir Devič despota Đurđa Brankovića iz 1434. godine, dva dana su goreli Bogorodica Ljeviška, Prizrenska Bogoslovija i Hram Svetog Đorđa, crkva Hrista Spasa i konak manastira Svetih Arhanđela kod Prizrena…
Teško je poverovati, da su počiniocima zaista pripadali i potomci onih časnih i junačkih Klimenta i Gašija, koji su vekovima i po cenu života štitili srpske svetinje od svih napadača, poštujući Božije kuće, svoje srpske susede i kanon Leke Dukađinija, koji kodifikuje običajno pravo Albanaca i propisuje: „Crkveni posedi i imovina su neprikosnoveni“.
A danas? Danas bi oni morali da ih štite od sopstvenih potomaka.
Jedna moja prijateljica, Nemica, koja je tada radila za jednu nemačku dobrotvornu nevladinu organizaciju, zadesila se na licu mesta i stajala je par sati neposredno ispred crkve Bogorodice Ljeviške, koju je gladno opsedala paklena vatra.
Gorele su njene bogoslavljeničke freske, najstarije (do tada sačuvane) od njih iz treće decenije 13. veka, pucao je mermer i savijali se u mukama gvozdeni klinovi, ugrađeni u ovu Božiju kuću, vaskrslu u drevnoj srpskoj državi 1306. godine na ostacima ranohrišćanske bogomolje iz 11. veka.
A onda je u maju 2004. pred mojim kućnim vratima stajala ta dobra prijateljica Klaudija, sa malom izgužvanom najlon-kesom u ruci, i rekla da se uželela moje kafe, iako se upravo vraća iz moje zemlje na godišnji odmor u Nemačku.
I – reče još, da ima jedan poklon za mene. Poklon, koji neće doneti radosti, ali zna, da će mi mnogo značiti. Onda mi je predala taj poklon – par čađavih komada mermera i tri masivna gvozdena, iskrivljena i nagorela klina. Spaseni ostaci iz nekog požara?
Tim rečima je počela svoju ispovest:
„Kao što znaš, ove godine sam od februara bila službeno na Kosovu i Metohiji. Vrlo čudna situacija, negativni naboj prosto opipljiv, pritiska, kao da guta, krade kiseonik iz vazduha… Mešavina euforije i bezmernog jada, svima usta puna slobode i demokratije i…
Ne, ne svima…
Priznajem, nisam ti baš verovala kada si govorio o tome šta se tamo dešava, kako to izgleda. Tvoja kazivanja su mi delovala kao priče strave i užasa, jednostrane i prekomerno potencirane, subjektivne, isuviše crno-bele.
Jednostavno neuverljive…
A onda sam se slučajem zadesila te večeri ispred te srpske crkve. Ogroman požar, masa Albanaca oduševljeno likuje, aplauzi, povici, pesma, plamenovi ližu, kamen se žari, puca, ruši se…
Pogledam na dole, svuda velike i prazne kante benzina, ljudi se sapliću o njih, šutiraju ih. Tu su i neka deca, smeju se, podvriskuju, poigravaju. Crkva gori. Nekoliko puta mi prilaze smrknuti ljudi i oštrim, osornim glasom me na albanskom oslovljavaju. Ja odgovaram na nemačkom, oni odmah zastaju, pozdravljaju me i dižu palac u vis, tapšu me po ramenu…
Idem okolo, vidim grupu uniformisanih, nemačke uniforme i nemačko oružje, sa njima i nekoliko njih u vatrogasnim odelima. Odmah im naravno priđem, pitam, ljudi, zašto ne intervenišete, zašto ste ovde? Zašto ne uvodite red, pa i hapsite, zašto ne gasite požar? Podmetnut je očigledno a palikuće su sigurno među ovim ljudima, koji likuju i pljeskaju. Crkva gori.
Pogledaše me ćuteći, pa se okrenuše i izgubiše u mraku.
Ja obrisah suzu i vidim, okolni ljudi me na to mrko pogledaju, kao da mi uzimaju meru, podgurkuju se, pričaju nešto meni nerazumljivo, odsečno, resko… Njihovi glasovi zvuče agresivno, preteće, uhvati me strah.
Šta ako pomisle da sam Srpkinja a ja ne stignem da izgovorim nijednu nemačku reč? Ili mi se u nevreme čak omakne neka srpska reč? Hoće li se neko „slučajno“ zateturati i gurnuti me u vatru? Jer tamo gde gore sinagoge, crkve i džamije, kad-tad gore i ljudi, toliko smo valjda naučili iz istorije. Nadam se, barem.
I – znala sam, da se ta moja misao ne zasniva više samo na tvojim kazivanjima.
Oni se komešaju, crne senke im se lelujaju, izdužuju pa skraćuju. i ja im „hrabro“ priđoh. Oslovim ih na nemačkom, oni se opuštaju, jedan odgovara na engleskom i puna mu usta slobode i demokratije.
A požar? Desilo se, dešava se, stara zgrada, verovatno neispravne instalacije.
Pozdravismo se i kada krenuh dalje, on uslužno odgurnu nogom jednu ne sasvim praznu kantu benzina u stranu, da mi olakša put. Da se slučajno ne sapletem i ne dođem možda na pogrešne misli, stignem do nekih pogrešnih zaključaka.
Onda sam opet pomislila na tebe, sagla se i uzela dva odlomka mermera i dva velika gvozdena klina. Bili su vrući, ali otrpela sam. Oni su gledali za mnom i ja sam im mahnula rukom, na čijem dlanu su bridele opekotine i narastali plikovi.
„Suveniri!“, uzviknula sam bodro. Internacionalna reč, bezopasna. Nasmejali su se grohotom, klimali glavama i pozdravljali me mahanjem ruku sa podignutim palčevima… To, Nemice naša, to!
Ne znam ko je od nas u tom trenutku bio ciničniji, ali ja sam bila ta, koja je osećala strah. Ja sam lagala, oni ne.
Bacila sam pogled na sat, zar je već tako kasno? Kako vreme prolazi, zujalo mi je nejasno kroz glavu, ko bi rekao? Ovo moje, zemaljsko vreme, jer za vekovno trajanje ove svetinje to su samo milisekunde a možda ni to, jer kako meriti vreme kada pripadaš večnosti?
Da li je u ovoj gorećoj crkvi bilo možda i ljudi? Ili samo senki, nečujnih otisaka brojnih stoleća? Nisam se usudila da obrišem novu suzu, jer gledali su me i pozdravljali – to, Nemice naša, to!
Da li si ikada u životu mislila na ovaj način, Klaudija, pitala sam se?
Ne, glasio je moj nemušti odgovor, ali nikada u životu nisam bila posmatrana i tretirana, zapravo slavljena kao istomišljenik, saveznik i, da, kao jedna vrsta pokroviteljskog saučesnika pri jednom teškom kriminalnom, zlotvornom delu.
Jesu li se tako ponašale hrvatske ustaše Ante Pavelića prema svojim nacističkim patronima, dok su ubijali bezbrojne Srbe, Jevreje i Rome, dok su palili srpske crkve i jevrejske sinagoge? Ili ukrajinski ultranacionalisti Stepana Bandere ubijajući hiljade i hiljade Jevreja u Ukrajini? Ili…
Ali šta imam ja sa tim na početku 21. veka?
Time sam opet došla na tvoje beskrajne tirade o kontinuitetu istorije i kako su moji, nemački političari, umetnici, naučnici i mediji jednodušno delali poslednjih par decenija na Balkanu, kako je nastajala nova, jednostrana i prekomerno potencirana, subjektivna, isuviše crno-bela „stvarnost“, o Srbima, kao „dežurnim krivcima“, koji su svo zlo prouzrokovali i svaku kaznu zaslužili.
Kako ti ono reče i to uvek iznova, moji Nemci su 1914. uzvikivali „Srbija mora umreti!“, 1941. „Srbija je gnojni čir Balkana, koji moramo sagoreti!“ a moj ministar inostranih poslova Kinkel, koga sam inače birala, obznanio je jasno 1992. „Srbiju moramo baciti na kolena!“
Ja sam ti na to odvraćala da svako može da nađe pogodne citate, da ih izvuče iz vremensko-prostornog konteksta i ukalupi u svoj šablon mišljenja. Ti bi me na to sažaljivo pogledao i savetovao mi da onda uradim pravu stvar, da stavim te citate u njihov vremensko-prostorni kontekst i sama izvučem zaključke.
A ako ne, slobodno mi je da ih posmatram kao pokazatelj rastuće humanosti Nemačke, jer se od carskog zahtevanja smrti Srbije preko Hitlerovog predloga „medicinske terapije srpskog čira“ stiglo do „samo“ bacanja Srbije na kolena. Možda bi to eto, dodavao si, za mene bio pravi, onaj sadržajni kontekst a bez ukalupljivanja u bilo čije šablone mišljenja.
I, da, neumorno si ponavljao isto tako Kinkelove odlučujuće reči na Bertelsmanovom forumu u Berlinu 1998, kada si izneo predlog o održavanju jedne „Mirovne konferencije o pravima Albanaca na Kosovu i Metohiji i Srba u Hrvatskoj“ umesto predstojećeg NATO-napada na Srbiju i Crnu Goru, na šta ti je i Henri Kisindžer prišao i čestitao „na jedinom pravom predlogu u ovoj situaciji“. Kinkel je pak odmah ustao i skinuo taj predlog sa dnevnog reda, uz „obrazloženje“: „Srbi su najveći gubitnici događaja i oni će i dalje gubiti!“
Dakle ne Milošević, ne političari ili nekakvi ideolozi, već – Srbi!
To me je, inače, uvek najviše pogađalo, bez da sam ti to ikada pokazivala, jer takvo uopštavanje u smislu nekakve kolektivne krivice jeste bilo porazno i, zašto to sada ne izreći, moglo je samo rasistički da bude utemeljeno!
Jer to je opet jednom bilo uzimanje jednog čitavog naroda za taoce politike!
Još nešto, što bi po mom ubeđenju trebalo da je nepovratno prošlo, zauvek završilo na deponiji otpada istorije! Zajedno sa onim zlokobnim vremenom, kada su u Nemačkoj važila neprikosnovena načela „Jedan firer, jedan narod!“ za sebe i „Jedan narod, jedna krivica!“ za Jevreje… za Slovene, Rome…
Kroz glavu mi je te večeri dakle prolazilo sve ono, što sam smatrala tvojim subjektivnim, neumerenim i neuverljivim stavom. Sve ono, što zapravo nisam htela da čujem. Jer i ja sam svojeveremeno dala svoj glas Kinkelu na parlamentarnim izborima, verujući u njega kao čoveka, političara i zagovornika demokratije, slobode i nedeljivih ljudskih prava.
I sada slušam – to, Nemice naša, to!
Osećala sam se prevarenom i poniženom, kao nikad u životu. I strah, ogroman strah. I to ne samo zbog konkretne situacije u kojoj sam se nenadano našla, već i zbog svih tih misli – kako je uopšte moguće da opet nastane jedna takva situacija?
Da li je ona tvoja tvrdnja, koja me je koliko ljutila, toliko i užasavala, možda zaista bila tačna, naime, da je ta situacija sve vreme bila tu i samo čekala na pogodne okolnosti, da ponovo provali, stupi u prvi plan?
A ja sam te, oprosti mi, doduše samo u tom pogledu godinama i godinama smatrala čudakom, nerazumljivim osobenjakom, samozvanim mračnim prorokom, odlutalim od stvarnosti, jer zatočenikom jedne davno prevaziđene prošlosti.
Pitanja jure jedno drugo a sva jure mene…
Vazduh je varničio i pucketao, dim je gušio, gromoglasni smeh je nagrizao crkvene zidove još žešće od plamenova. I zaneseni poklici – sloboda, demokratija! Živela Amerika! Živela Nemačka!
Crkva je gorela.
Prokletinje,koji misle da ce proci nekaznjeno.Mi uvek kazemo da Gospod Bog ima zadnju rec.Ko ne veruje osetice uskoro.