Poligraf: Vaše ime i prezime?
Vučić: Za razliku od mnogih koji sebi mogu da priušte ime i prezime, pa čak i nadimak, ja taj luksuz nemam!
Imam staru „škodu“ koju ponekad provozam kad Mali i ja skupimo 1000 dinara za gorivo, imam još pola kifle koju nisam pojeo od 2012. imam punu bešiku jer ne stižem da odem do vc-a i imam nebrojeno neprospavanih noći kojima tumaram po Srbiji: ponegde nešto asfaltiram, negde ozidam fabriku da prekratim noć, probudim 4000- 5000 hiljada ljudi da ih zaposlim, razbudim petlove pa na posao…
Poligraf: Zanimanje?
Zanima me samo budućnost Srbije, ništa drugo!
Poslednji put kad sam slavio rođendan bilo je pet svećica na torti iako sam punio deset godina ali sam insistirao na štednji, oduvao sam ih i zamislio želju da Srbija postane ekonomski tigar…
I postala je, danas svaki radnik može pristojno da živi od svog rada sva tri dana u mesecu, pa sam zato i predložio da meseci imaju po tri do četiri dana tako da će godina u Srbiji ubuduće trajati 36 dana, dok će za penzionere biti skraćena na 30, što znači da će prosečno živeti oko 270 godina, pa ako to nije posledica privrednog čuda zaista ne znam šta jeste?
Poligraf: Da li ste se nekada videli sa Veljkom Belivukom, zvanim Velja Nevolja?
Vučić: Što se belog vuka tiče priznajem da sam ga video negde ranog proleća 83. godine kada nas je razredna vodila u zoološki vrt…
Nisam hteo da nenamenski trošim pare za ulaznicu pa sam se popeo na drvo i gledao odatle sve dok jedan drugar, mali Vesić zvani Sićve termit, nije počeo da seče drvo pa sam upao među kamile…
Za nekog bi to bio poraz ali ja sam i u tome video šansu: iako u modricama i bolovima seo sam i razgovarao sa kamilama o zajedničkim projektima i kapitalnim investicijama iz bratskih emirata, i taman kad sam hteo da preskočim kod foka i sa njima postignem strateški dogovor naišao je čuvar i…
Poligraf: Znači, ne znate ništa o Nevolji?
Vučić: Ko, ja?! Pa ja samo za nevolje i znam!
Sve sam ih preuzeo na svoja nejaka pleća i borim se, borim se ko…Brnabićka s padežima, recimo, mada je to ipak epska borba…
Još za petnaesti rođendan kad sam imao četiri svećice na pozajmljenoj torti poželeo sam da rešim sve nevolje Srbije i evo uspevam- nisam čuo nikoga od poslanika da se na nešto požalio, a oni su, ipak, glas naroda!
Ako oni kao ubogu predstavnici naroda imaju po nekoliko stanova, kuća, džipova, firmi…zamislite šta tek ima narod koji je, ipak, glavni u čitavoj priči..?
Malo se razmazio i razbahatio narod, priznajem.
Čujem da ima i onih koji neće da uđu u svaki kontejner već samo u one po elitnijim naseljima, ali to je sito pa ne bi buđi preko pogače, što se ono kaže…
Poligraf: Ni na jedno pitanje niste odgovorili kratko i jasno, sa DA ili NE, moraćemo da ponovimo testiranje.
Vaše ime i prezime?
Vučić: Pa, Šefe, zovi me kao i svi drugi, osim ako nećeš od sutra negde u Preševu da poligrafišeš?
Poligraf: Šefe, hvala Vam na izdvojenom vremenu, jasno je da je sve što ste rekli apsolutna istina, nema sumnje da bi tako bilo i da sam uključen!
Sad, ako možemo samo za ono o čemu smo razgovarali: sinčić od kumove svastike poželeo za šesti dođendan da postane direktor, ili barem neki upravni odborčić da se deca sklone negde u klimatizovano s ulice na ove vrućinštine..?
Divno dete, sad kreće u prvi osnovne i do jula bi trebalo da siplomira i završi master, naručili mu preko ali-ekspresa sve ali treba vremena da stigne, razumete…
Vučić: Jesam li vam možda pričao kad sam punio šest godina, bio sam toliko skroman da nisam slavio na dan rođenja već dve godine ranije tako da sam napunio četiri i šest godina u isto vreme i uštedeo za liniju metroa koja će voditi od Sremčice do centra Sidneja…
Poligraf: Hvala još jedanput na intervju, pardon, na ispitivanju, Šefe, ako nešto nije valjalo sredićemo to u montaži da ne bude nikakvih Nevolja, ovaj, problema…
Autor: Mihailo Medenica
Mihailo, nedostaju nam tvoji tekstovi!