Šta nam dođu Ivana i Novak?

0
199

 

Foto: Predrag Trokicić

Ima li kraja porazima. Možda je to jutros pomislio čitalac, pošto je odgledao finale skoka u dalj za žene na Olimpijskim igrama. Još jedna u nizu izgubljenih medalja na takmičenjima u Tokiju, ovaj put s dobrim razlozima očekivano zlato Ivane Španović. Jer, sve su to bile naše medalje, već smo ih bili osvojili, već smo im se radovali, već smo ih bili smestili u virtualnu vitrinu domaćih uspeha, pa je ostalo još samo da uživo kao na snimku odgledamo kako ih osvajamo. Nije se desilo. I sada čitalac razmišlja, ako je neko morao da donese zlato, onda su to bili Novak Đoković i Ivana Španović, u najmanju ruku. Širom sveta potvrđeni šampion i šampionka. Ako su njih dvoje ostali bez zlata, onda mora biti da nešto duboko nije u redu sa svima nama.

Premisa je očigledno pogrešna, ali je izvod nesumnjivo tačan. Đoković i Španović su samo radili svoj posao, koji inače odlično rade, ali iako su najbolji, nije im se posrećilo, naprosto je sticaj okolnosti bio takav da iako su nesumnjivo dali sve od sebe, to nije bilo dovoljno. Loš dan. Tačka. Nema daljih izvoda. Oboje će se, kako to već biva sa šampionima, podići i nastaviti da budu najbolji. A ako se i ne podignu, već su dovoljno uradili, sportska istorija ih sasvim sigurno neće zaboraviti. Ali, kakve sve to veze ima s nama? Zašto nam je bilo važno da osvoje medalje i otkuda sad ta javna ožalošćenost zbog njihovih ličnih sportskih neuspeha? Dobro, čitalac to odavno zna, kao deo popularne kulture, sport računa na kolektivne identifikacije i privrženosti i od njih živi.

Naročito je u kolektivima uskraćenim za neka osnovna dobra (ne nužno i isključivo materijalna; recimo, dostojanstvo i poštovanje su takođe osnovna dobra) izražena jaka identifikacija sa pobednicima u za život običnih ljudi (što bi bilo osnovno značenje reči narod) praktično irelevantnim poljima kakvo je na primer – profesionalni sport ili takozvana visoka umetnost, kad smo već kod toga. Pametni ljudi pisali su pažljivije o tome nego što to ovde ja radim. Recimo Isaiah Berlin kada se bavio korenima romantizma, ili, na sličan način ali u drugom kulturnom kontekstu, Partha Chatterjee, u knjizi o indijskoj naciji i njenim fragmentima. Za razliku od njih dvojice, koji insistiraju na kompenzacijskoj ulozi, predstavnici britanskih kulturnih studija videli su pak i emancipatorski potencijal u – nazovimo to tako – identifikaciji iz nužde.

Da Vas podsetimo:  Vučić o Kokezi: Ne razumem zašto je odbio poligraf

Naravno, sve je stvar konteksta i perspektive (ne u smislu pogleda, nego u smislu budućnosti). Tamo gde je perspektiva otvorena, otvara se prostor i za emancipatorski potencijal popularne identifikacije. Tamo gde perspektive nema, identifikacija će za kolektiv odigrati svoju kompenzacijsku ulogu. Da bismo se sa ovog načelnog i možda previše pojednostavljenog plana vratili na konkretan kontekst Srbije i „njenih“ očito bolnih olimpijskih poraza, dovoljno je da se čitalac pita – kakve su perspektive pred nama? I u vezi sa tim perspektivama – kako čitati naslove poput recimo „Loš dan za Srbiju“, „Udarac za Srbiju“… Pa, pobogu, zar se udarci iz lošeg dana u loš dan od strane režima u Srbiji ne podrazumevaju? Zar smo zaista očekivali da bi dobar dan u Tokiju mogao popraviti loše dane u Srbiji?

Dobro, istina je, baš to smo očekivali, da sportisti u Tokiju poprave stvari u Srbiji. Ne, nismo naivni, ni glupi. Iskustvo nas uči da je to moguće. Dobro se sećamo kako nam je košarkaška reprezentacija, pod imenom Jugoslavije, a kasnije i Srbije, popravljala raspoloženje kada nije bilo nijednog razloga da budemo dobro raspoloženi. Od tada, uvrežilo se, sportisti u svojstvu reprezentativaca odlaze na takmičenja da pobede i „donesu“ sreću narodu. Tako su govorili i još govore. Nije reč ni o kakvim podsvesnim mehanizmima. Svoje frustracije smo verbalizovali, jasno ih artikulisali zajedno sa očekivanjima od sportista. U tom smislu, odlazak Ivane Španović i Novaka Đokovića u Tokio bio je čisti zicer – dve garantovane zlatne medalje, dve doze sreće ili barem jakog trankvilajzera. Zato je bilo važno da Đoković ode.

Nije se desilo i sad su oni tobože krivi što smo nesrećni. Što opet znači da su obavili posao. Jer, bolje je kriviti njih, nego da krivimo sebe što živimo tako da još samo sportisti mogu da nas usreće. Na duže staze, ako se trend neuspeha na velikim takmičenjima zadrži, to bi mogao biti razlog i za jedan naopaki optimizam. Ako nam se i taj kanal za dotok radosti zatvori, možda ćemo s vremenom ipak pokušati da uradimo nešto sami za sebe i svoju sreću. A ima mesta i za okrepljujuću zluradost: koga će sad Vučić da primi i ko će mu poklanjati medalje, dresove, lopte… šta god, sa potpisima ili bez njih. Iz tog ugla, ima razloga i za strepnju: još su u trci za medalje odbojkašice, košarkašice, vaterpolisti… Ma, neka pobede, a mi ćemo se već nekako snaći s njihovim uspesima. Makar nas to koštalo sopstvene sreće.

Da Vas podsetimo:  Suđenje za ubistvo Ćuruvije: Optuženi tvrde da država nije imala razloga da ga ubije

autor:DEJAN ILIĆ

izvor:https://pescanik.net/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime