Izgleda da su Izveštaj evropske komisije o napredovanju Srbije na putu ka Evropskoj uniji i izveštaj Freedom House o stanju medijskih sloboda u Srbiji, koji su za Srbiju bili krajnje nepovoljni, ipak izazvali određenu pozornost u vladajućoj strukturi – što bi u narodu rekli, došlo im iz južnih delova mozga u glavu.
I dok se premijerka i dalje zabavlja – „Mene je izveštaj Evropske komisije zabavio i nimalo uznemirio“ i ne želi da tu zabavu prekida – „Zato što je dan toliko lep da ga ne bi kvarila ni sa jednim pitanjem“, bar do sledeće instrukcije šefa svih šefova – „Ne mislim da je svaka reč biblijska kao da je u Svetom pismu zapisana“, prva se oglasila predsednica Skupštine Maja Gojković koja kaže da je pripremila paket mera koji će unaprediti rad Skupštine – Odbijanje da se razmatraju predlozi zakona sa oznakom „hitno“ (pod kojom oznakom je do sada usvojeno blizu polovine zakona), izuzev kada se radi o zaista vanrednoj situaciji, što je i suština formulacije po važećem Ustavu. Neće biti dozvoljeno ni postavljanje amandmana koji nisu u neposrednoj vezi sa predlogom zakona koji se razmatra, kao i onih koji se odnose na pohvalu rada Vlade, što je do sada bio uobičajeni metod rada – stotine takvih amandmana od strane poslanika vladajuće koalicije kojima se ustvari iscrplivalo vreme unapred određeno za razmatranje zakona koji je na dnevnom redu i praktično onemogućavanje poslanika opozicije da uopšte i učetvuju u razmatranju predloženih zakona. Kad je reč o Zakonu o budžetu, on ubuduće ne bi bio razmatran u paketu sa mnoštvom drugih zakona već kao samostalna tačka dnevnog reda, čime i donošenje tog zakona dobija smisao i značaj koji mu pripada. Naravno, sve to pod uslovom da bude i usvojeno.
I sad kad se pogleda značaj ovoga što predsednica Skupštine predlaže – a što je sve navedeno kao primedbe u izveštaju Evropske komisije, proizilazi ne samo da su te primedbe bile opravdane, već da je to i priznanje da je Skupština Srbije u praksi i radila drugačije od onoga što se sada predlaže, što su i bili glavni razlozi zbog čega je većina opozicionih poslanika odlučila da bojkotuje rad Skupštine.
A ako je to tako, onda bi i Premijerku trebalo pozvati sa zabave da se aktivno uključi u ovu akciju, kao servis Skupštine, što je Vladi na čijem se čelu nalazi i jedna od glavnih uloga.
Trebao bi da bude jednostavniji slučaj šefa poslaničke grupe vladajuće Srpske napredne stranke, Aleksandra Martinovića – inače docenta Pravnog fakulteta u Novom sadu, koji je dosadašnju praksu rada skupštine branio prostom – čak i u bukvalnom smislu prostom, devizom da je to cena pobede na izborima, te da i opozicija – ako pobedi na izborima, može isto tako da radi. On bi dakle, po svim pravilima parlamentarizma trebao da bude bar smenjen sa funkcije koju u Skupštini zauzima, s tim što bi bilo i u interesu nekada renomiranog Pravnog fakulteta u Novom Sadu da o tome zvanično bude obavešten, kako bi se razmotrilo ko sve učestvuje u nastavnom procesiu tog fakulteta, a što bi najviše bilo i u intersu brojnih generacija studenata tog fakulteta, kako onih budućih tako i onih prethodnih.
Slučaj Marijana Rističevića, poslanika ne znam koje partije, ali obaveznog pratioca vladajuće većine, koji na svom nivou obavezno prati gore pomenutog Martinovića, je sam po sebi prost pa ga sem te konstatacije ne bi trebalo posebno apostrofirati – možda eventualno obavestiti o tome patrijarha Irineja koji ga je svojevremeno blagoizvoleo primiti, za razliku od opozicionih poslanika čije molbe nije ni hteo da uzme u razmatranje – jer se crkva ne bavi politikom.
I na kraju, a prema mom sudu – pravnika sa pedesetogodišnjim iskustvom, slučaj premijerke Ane Brnabić. Ona je izvanredno inteligentna osoba i sve što radi očigledno radi sa namerom – dolus, majteži oblik namere, što bi pravnici rekli. Pitanje je samo za koju cenu ona to radi. Sklon sam da verujem, ako jednog dana dođe do lustracije, da će ona odavde nestati onako kako je i došla – a to je teško relevantno ustanoviti. To što se ona, kad je pritisnu pravda da je to zbog njenog seksualnog opredeljenja nema veze – Kome, na primer smeta Marija Šerifović, koja je javno to isto objavila.
Pomenuo bih ovde i slučaj uvaženog „opozicionara“ Čede Jovanovića, predsednika nekada respektabilne partije LDP, koji je u vreme odluke opozicije o bojkotu skupštinskih zasedanja, a zbog gore narečenih razloga, javno kritikovao tu odluku s obrazloženjem da je takav način rada Skupštine jedan od legalnih oblika parlamentarne borbe. Ne bih više o njemu – on spada u klasu gore pomenutog Marijana Rističevića.
Za kraj, mislim da opozicija treba da se vrati u Skupštinu. Pogrešno bi bilo da ona sad seiri nad ovom pobedom u stilu – sada je kasno, kako su izgleda započeli, jer bi se zbog njihove dokazane „inventivnostu“ momentum za njihov povratak u Skupštinu mogao izgubiti. A ako od svega najavljenog ne bude ništa, uvek mogu da izađu sa još jednom kovertiranom pobedom u džepu.
Dragiša Čolić
Malo sam zbunjen i zatecen… Zar Srbija ima premijera? Imamo i skupstinu? Ja sam bio ubedjen da je Srbija privatno vlasnistvo jednog coveka,iza koga stoji USA okupator. Izgleda da sam bio u zabludi…
Koliko ti griješiš Zarko ???
Vučić je samo u većinskom vlasništvu Amerikanaca, a manjinski vlasnici su Njemci i Francuzi !!!
Kada oni ne usklade stavove, kako više nagrditi Srbiju……..onda ispada da Vučić brani Srbiju i bori se za nju………..!!!