Dragana Mirković je pesnikinja i kompozitor iz Beograda koja se proslavila pesmama “Deca neba” i “Ne damo svetinje”, koje su prevedene na više jezika i danas se pevaju na svim kontinentima. Ova druga je bila i nezvanična himna pokreta za odbranu pravoslavnih svetinja u Crnoj Gori, a njeni stihovi bili su mesecima na usnama ljudi koji su u litijama pokušavali a na kraju i uspeli da zaštite crkve i manastire od onih koji su hteli da ih uzurpiraju.
Za svoj doprinos Dragana je odlikovana ordenom Srpske pravoslavne crkve koji joj je uručio lično blaženopošivši mitropolit Amfilohije, što ističe kao jednu od najdražih životnih uspomena.
Još sa 14 godina počela je da piše pesme i komponuje, a mi smo je na početku razgovora upitali ko ili šta je u to vreme bio njena najveća inspiracija…
-Ljubav je bila i ostala najveća pesnička inspiracija. Ljubav prema Bogu i prema bližnjima se očitava i u mojim pesmama. Jedna od mojih prvih pesama „Pomozi Bože“ koju sam komponovala u 14-oj godini je na neki način i moja prva molitva Bogu. Iz ljubavi prema Bogu je sve krenulo, zapravo ta prva pesma je bila samo najava duhovnog repertoara, koji će tek kasnije zauzeti važno mesto u mom stvaranju. U međuvremenu sam počela da pišem i zabavne pesme, koje i dan-danas radim uporedo sa duhovnim pesmama, kaže Dragana Mirković za Serbian Times.
Tvoja pesma „Deca Neba“ peva u našoj dijaspori se širom sveta, a prepevana je na engleski, grčki, ruski i makedonski jezik. Kako se oseća autor kada njegova pesma uđe u narod i počne nekakav svoj zasebni život, kao opšte dobro?
-Kad pesma ode u etar osećam kao da dobije krila i da je ponajmanje moja svojina. Na meni je bilo da je iznedrim, da stavim na papir ono što mi je dato od Boga. Naravno da se radujem za svaku pesmu koja dođe do srca ljudi i koju rado slušaju i pevaju u raznim prilikama. To me iznova nadahnjuje da i dalje stvaram na radost svih.
Otkud duhovna muzika kao izbor u ovo doba kada preovlađuju drugi žanrovi, komercijalniji?
-Kad čovek istinski poveruje u Boga i krene putem vere, na sve gleda drugačijim oči
ma i sve ono što ne nosi istinu i dobru poruku mu je tuđe. Ulaskom u veru, u meni se probudila želja i potreba da pored zabavnih pesama stvaram i duhovne pesme, da kroz njih i drugim ljudima približim veru, ljubav Božiju, ulijem nadu, ukrepim u borbi i radujem.
Pesma „Ne damo svetinje“ je bila simbol velikog narodnog pokreta u Crnoj Gori. Za nju si odlikovana iz ruku mitropolita Amfilohija. Kako si se osećala dok si slušala kako se ta pesma peva na litijama?
-Svakako da sam osećala veliku radost videvši prvi snimak sa litije koju je pratila pesma „Ne damo svetinje“. Još više radosti osetih kad smo je izvodili pred nekoliko hiljada ljudi na Svetosavskoj akademiji u Podgorici, na dodeli ordena. A najviše radosti sam osetila samim učešćem u Svetosimeonovskoj litiji na kojoj je bilo oko 200.000 ljudi. Kad sam čula pesmu srce mi je jako kucalo, radost je bila neopisiva. Tek tad sam je doživela u punoći, shvatila da je zapravo baš za ovo stvorena, da pruži podršku ovom narodu, koji se bori za očuvanje svetinja.
Pamtiš li reči mitropolita u trenutku kada si primala orden?
-Naravno. Postoji i snimak dodele ordena, te ga rado pogledam i iznova se prisetim te radosti.
Ispričaj nam neku zanimljivu situaciju koju si imala/doživela a vezana je za ovu pesmu?
-Ono što je lično meni bilo najazanimljivije je kako su drugi doživljavali ovu pesmu i kako su je izvodili. Bilo je dosta neobičnih snimaka koji su kružili internetom. Jedan od prvih koji je izašao sa nazivom „Podrška iz Nigerije“ je bio jako interesantan, jer je crnac pevao „Ne damo svetinje“, a nije prošlo ni dve nedelje od kako je pesma izašla. U ostalim snimcima se moglo videti kako su deca doživela tu pesmu i kako je pevaju. Tu je bila devojčica koja peva uz gusle, dečak uz gitaru, a kad su litije bile zabranjene, deca iz jednog sela su se sama organizovala i napravila litiju kroz selo, pevajući „Ne damo svetinje“ i noseći ogromne krstove. Bila je čak i auto-litija, takođe u dečijoj organizaciji. Zaista ti prizori ispune srce, kad čovek vidi kako i deca sa velikom ljubavlju i na svoj način brane svetinje.
Jesi li imala problema zbog pesama koje pišeš, konkretno zbog ove dve pomenute?
-Stvaranje duhovnih pesama donosi veliku radost, a sa druge strane postoje i teškoće kao i u svakom radu, na koje se ne osvrćem previše, jer to što radim daje mi snažan osećaj smisla da je ova misija koju imam veoma važna i da ne smem odustati od nje.
Šta je novo kada je u pitanju tvoj muzički opus…
-Pesma „Ostajem ovdje“ je izašla početkom decembra, sa blagoslovom Njegove svetosti patrijarha srpskog gospodina Porfirija. Na celom projektu smo radili oko dve godine i veoma smo ponosni na ovo delo. Tekst pesme je napisao sveštenik Bojan Krstanović, muziku potpisujem ja, a aranžman je uradio Aleksandar Sofronijević. Pesma je snimana u muzičkoj produkciji i studiju „As studio ton“. Izvodi je Dejan Ćulum iz Prijedora, koji je sa posebnom emocijom izneo ovu pesmu, a pored brojnih muzičara koji učestvuju u ovom delu, harmoniku svira Aleksandar Sofronijević, a trubu Dejan Petrović, što nam je posebna čast.
Ovom pesmom smo hteli da damo podršku svima nama koji smo ostali da se borimo na svom ognjištu, da znamo ko smo, odakle smo. Onima koji su otišli u inostranstvo šaljemo poruku da ne zaborave gde su im koreni, ko su im preci, svoju rodnu kuću, kulturu i jezik. Želimo da poručimo da je i u našim srpskim zemljama lepo i da pružamo podršku svima koji požele da se vrate, da ih uvek neko čeka i raduje se njihovom povratku. Spot je rađen u filmskoj produkciji „Kozara film“ iz Banjaluke, gde su režiser Mladen Marijanović, direktor fotografije Zoran Pilipović i ostali članovi filmske ekipe dali veliki pečat ovom spotu, te pesmu prati i adekvatna filmska priča, koja i bez pesme nosi svoju jasnu poruku.
Pored duhovnih i nacionalnih pesama, pišeš i zabavne pesme, ali i poeziju…Napisala si tri knjige poezije: „Na krilima vere“, „S nadom prema nebesima“, „Zadobijanje večne ljubavi“. Kako su te knjige nastale?
-Prva knjiga „Na krilima vere“ je nastala neplanirano. Do tad nisam pisala pesme koje nisu bile namenjene pevanju. Poželela sam da stavim na papir i podelim sa drugima sve ono što je ostavilo značajan trag u mojoj duši: divne susrete sa ljudima, ličnosti koje su pozitivno uticale na moj životni put, putovanja na sveta mesta itd. I pošto mi je bilo lakše da se izrazim kroz stih, pesme su jednostavno počele da se nižu. Druga knjiga „S nadom prema nebesima“ je bila spontani nastavak prve knjige, a za treću me je prijateljica inspirisala i rekla da bi bilo lepo da objavim i knjigu ljubavne poezije, koja je isto kao i prethodne dve prožeta pravoslavnim duhom.
Ranije je poezija bila puno prisutnija na našim prostorima, i više ljudi ju je pisalo. Zašto je toliko potcenjena i retka u poslednjih 20-tak godina?
-Mislim da današnje tehnologije uzimaju sve više vremena i pažnje čitalačke publike, tako da je interesovanje za poeziju i prozu, nažalost, opalo. Verujem da treba iskoristiti prednosti savremene tehnologije i predstaviti poeziju i na drugi, savremeniji način, kroz kratke video zapise, kako bi takvi sadržaji današnjoj publici bili dostupniji.
Jedan si od autora knjige „Bolesno dete – kazna ili blagoslov?“. Otkud inspiracija za ovo delo?
-Inspiracija je potekla od moje dobre prijateljice Anite Strelarac, čiju sam životnu priču zabeležila. Ona je jedna čudesna, hrabra žena, koja je rodila šestoro dece, a drugo dete po redu je bilo sa posebnim potrebama. Poželela je da svoju životnu priču pretoči u knjigu i pruži podršku ljudima koji su u sličnoj ili istoj situaciji, da znaju da nisu sami u toj borbi, da i pored teškog krsta, Bog šalje utehu, radost i snagu da se krst iznese.
Da li radiš na nekoj novoj pesmi i projektu?
Nekoliko novih projekata je u pripremi. Sve što je do sada izašlo u javnost i što bude izlazilo, biće objavljeno na mojoj stranici https://draganadmirkovic.com/, tako da možete biti o svemu obavešteni.
Tekst: Antonije Kovačevićč Foto: Privatna arhiva
