„Zapad vrši pritisak na Srbiju“ – Vučićeva propaganda i stvarnost

1
356
slika: https://www.euronews.com/2020/09/11/putin-apologises-to-serbian-leader-over-post-by-russian-ministry-spokeswoman

Uvod

U Rusiji vole da pišu da Zapad vrši pritisak na predsednika Srbije, prisiljavajući ga da prizna Kosovo. Činjenica je, međutim, da je on sam potpisao sporazum sa EU, koji ne dozvoljava da se Kosovo tretira kao deo srpske teritorije.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, nastavljajući kurs svog prethodnika Borisa Tadića, postavio je evropske integracije kao prioritet u spoljnoj politici Srbije. S tim u vezi, medijski prostor Srbije i Rusije ispunjen je propagandnim klišeima o nekakvom „pritisku Zapada“ na Vučića kako bi mu se oduzelo Kosovo. Vučić, naravno, pruža „herojski otpor“ snagama zla koje vladaju u regionu.

Međutim, problem zaista postoji, samo ga treba preneti u naučnu dimenziju i postaviti istraživačko pitanje: kada, zašto, u kom obliku, i na osnovu čega se ispostavilo da su za Srbiju evropski izbor i gubitak teritorije nekako povezani?

Zatim slede podpitanja: Da li Zapad „pritiska“ bez ikakve osnove? Da li je ovo manifestacija čiste, gole, protivpravne moći? U tom slučaju, zašto Vučić ne izvede SAD i EU na čistac i ne kaže ko, kada i kojim sredstvima (pretnje, ucene itd.) primenjuje prinudu na suverenu zemlju (što je najteži zločin prema Povelji UN)? Zašto ne raskine taj zli poredak „evrointegracije – gubitak dela teritorije i gubitak suvereniteta“, već se pokorava nelegalnom pritisku, ne daje političku ocenu, ne zahteva međunarodno učešće u vidu postavljanja problema u Savetu bezbednosti UN (koji je zapravo i stvoren za rešavanje međunarodnih konfliktnih situacija) i tako dalje. On se prosto pokorava kursu zasnovanom na goloj prinudi?

Da pojasnimo: čak i bez pokretanja pitanja značenja evropskih integracija za Srbiju (ovo je nezavisan izbor države koja svoj spoljnopolitički izbor može i treba sama da utvrdi), logično je postaviti pitanje o samom povezivanju evropskih integracija i gubitka dela teritorije. Zašto ova veza uopšte postoji?

Vučić se bespogovorno pokorava Sjedinjenim Državama i EU, a njegov propagandni lobi se poziva na „anakondin prsten“ NATO zemalja oko Srbije, na moć Zapada kome „nema šta da suprotstavi“ i želju da „ide izokola“ ne izazivajući na sebe vatru anglosaksonskog Zapada. Međutim, situacija u regionu sve vreme posle raspada Jugoslavije pokazuje da niko neće dati Srbiji da „ode“. Svi pokušaji da se bude najlukaviji, vode samo postepenom i bespovratnom pogoršanju pozicija. Vreme se u ovom slučaju pokazalo kao loš saveznik, nije ga bilo moguće „kupiti“. Kosovsko pitanje je ušlo u završnu fazu. Ne osporavajući ovu tezu, Vučićev agitprop odgovara jeftinim ispadima poput „Šta se može, nećemo valjda ponovo ratovati!?“. Ali priznavanje sopstvene nemoći i slabosti, bukvačno moljenje za milost na kolenima, takođe ne spasava. Uočimo očiglednu činjenicu: da Zapad ostvaruje svoje ciljeve – kako u slučaju otpora, tako i bez njega. Znači da treba preći na drugu vrstu otpora.

Oni, koji druge plaše ratom ili opsesivno pravdaju neizbežnost predaje („NATO je svuda oko nas, mi smo mali, nemamo resurse, Rusija nam neće pomoći, daleko je, a ako i pomogne, bombardovaće nas ponovo, mi moramo da budemo tihi, da ne istrčavamo, da ne nerviramo Zapad, Kosovo je i ovako gotovo, svuda su samo Albanci, ništa se ne može promeniti, treba ugušiti pobunu, odbaciti balast, Rezolucija 1244 je prazna fraza, ipak moramo nešto da odlučimo…„ itd.), sakrivaju niz ključnih aspekata povezanih sa najvažnijim stranama „Kosovskog problema“.

Dakle, analizirajmo taj „pritisak Zapada“ i zašto je ova teza toliko dugo i tako nametljivo uvedena u javnu svest. Šta je zapravo taj „pritisak“, ko i zašto „pritiska“, i koji su izlazi iz ove dugotrajne predstave?

Prvo, ako ga „Zapad pritiska“, zašto Vučić nije pokušao da sledi legitimni put i okrene ono što se dešava u svoju korist? Ponovimo da upravo za takve slučajeve u postoje UN, čija je direktna odgovornost uklanjanje pretnje i upotrebe sile, kršenje principa jednakosti suvereniteta, kršenje suvereniteta i teritorijalnog integriteta od strane jedne države (grupe država) u odnosu na drugu.

Povelja UN sadrži konkretne odredbe koje se odnose na procedure za rešavanje sporova ili incidenata koji ugrožavaju mir i bezbednost. Ako se ispostavi da je postojanje prisile tačno, zašto onda Vučić i njegovi propagandisti usmeravaju sve svoje resurse na besmisleno i bespomoćno  „kršenje ruku“ umesto jasnih pravnih dokaza o tome šta se dešava, uz upotrebu svih međunarodnih instrumenata? Između ostalog, i uz učešće saveznika u ovom pravednom delu – Ruske Federacije, Irana i drugih zemalja, koje će, bez sumnje, pružiti pomoć. Bez obzira na uspeh, principijelnu poziciju treba formulisati, izneti, reflektovati na svim raspoloživim nivoima (zakonodavno i institucionalno) i sistematski sprovoditi. To je u svakom slučaju bolje, nego prepustiti situaciju volji sudbine, tačnije Zapada, jer je Vučićev pristup doveo do svog logičnog završetka: danas je na dnevnom redu samo „sveobuhvatni Sporazum o normalizaciji odnosa sa Prištinom“, odnosno priznanje Kosova.

Da Vas podsetimo:  Crna Gora ili – seća li se vlast da je nakad bila narod?

Zašto Vučić još uvek nije izgovorio tu jednostavnu i jasnu formulu: „Kosovo je neotuđivi deo Srbije, što je zagarantovano Poveljom UN, i svi razgovori o otuđivanju dela teritorije srpske države treba da se zaustave!“?

Ili Zapad ima razloga za pritisak u ovom pravcu? Na to ukazuje poslušno ispunjavanje njegovih uslova, bez pokušaja izmene situacije, kao što je, na primer, jednostavno odbijanje „evropskog izbora”.

Dakle, predlažemo ne da se slepo „prati klijent“, već da se razmisli zašto Vučić treba da se povinuje onome što on sam naziva „pritiskom“.

Mediji u Srbiji redovno odaju „deveti talas“ Vučićevih emocionalnih izliva poput: „EU u zamenu za Kosovo – ne, hvala!“ Međutim, ovo je samo propaganda, iza koje se krije pravni aspekt, pažljivo prećutan od strane Vučićevog agitpropa. Vlada Srbije je i pre Vučića (za vreme Borisa Tadića, 2008.) potpisala sa EU „Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju“ (SSP). On je stupio je na snagu septembra 2013. Poglavlje III SSP „Regionalna saradnja“, u članu 15 pod nazivom „Saradnja sa drugim državama koje su potpisale Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju“, govori o političkom dijalogu, uspostavljanju zone slobodne trgovine, uzajamnim konsecijama, saradnji u raznim oblastima, pre svega u oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova. „Srbija bi trebalo da započne slične pregovore sa ostalim državama regiona kada te države potpišu Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.

Odnosno, član 15. SSP obavezuje Srbiju da uspostavi regionalnu saradnju sa državama koje su potpisale SSP pre i posle nje. „Kosovo“ je 2015. godine već zaključilo sopstveni SSP  sa EU (EU zaključuje SSP samo sa nezavisnim državama, iako zbog pet članica EU koje nisu priznale Kosovo njegov status ne može da se direktno odredi). Uprkos neizvesnosti statusa, s obzirom da nema drugih naznaka, Kosovo prećutno predstavlja državu, koja je posle Srbije potpisala SSP. Srbija se, potpisavši i ratifikujući SSP, obavezala da će Kosovo tretirati kao državu.

Član 17. istog poglavlja, pod naslovom „Saradnja sa drugim državama kandidatima za EU, ​​koje nisu obuhvaćene procesom stabilizacije i pristupanja“, kaže: „Srbija treba da podrži saradnju i zaključi konvenciju o regionalnoj saradnji sa svakom državom-kandidatom za članstvo u Evropskoj Uniji u bilo kojoj oblasti saradnje obuhvaćene ovim Sporazumom. Ove konvencije treba da obezbede postepeno usklađivanje bilateralnih odnosa između Srbije i tih država…“.

Ali SSP, kao što smo pokazali, Kosovo tretira kao državu, kao i većina članica EU, koja sprovodi politiku zasnovanu na priznanju nezavisnosti Kosova. Srbija će morati da zaključi konvenciju o regionalnoj saradnji i regulisanju bilateralnih odnosa sa Kosovom kao državom, što i zahteva „Sveobuhvatni sporazum o normalizaciji odnosa“. Ovo je međunarodna obaveza koja konkretno proizilazi iz čl. 17 SSP.

Čl. 135 SSP  kaže: „Ovaj sporazum se ne odnosi na teritoriju Kosova koja je trenutno pod međunarodnom upravom u skladu sa Rezolucijom 1244 Saveta Bezbednosti Ujedinjenih nacija od 10. juna 1999. Ovo ne dovodi u pitanje trenutni status Kosova i ne određuje njegov konačni status u skladu sa ovom Rezolucijom “. Ovo je tipično evropsko uvijanje.

Ova odredba svodi Rezoluciju 1244 na međunarodno upravljanje, bez pominjanja njene ključne tačke, prema kojoj su Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije. Ovde postoji fundamentalna protivrečnost, kako u samoj formulaciji, tako i u odsutstvu jedinstva razumevanja i stavova zemalja-potpisnica sporazuma u ​​pogledu njegovog osnovnog predmeta, nedostatka „jedinstva saglasnosti i volje u vezi sa važnim elementom ugovora“, što je, prema Bečkoj konvenciji o pravu međunarodnih ugovora iz 1969., osnova za njegov raskid.

Da Vas podsetimo:  Peticija za povlačenje prof. Vladimira Kostića sa pozicije predsednika SANU

Osim toga, čl. 135 „ne dovodi u pitanje sadašnji status Kosova“. Ali, Kosovo, ni tada, ni  sada, nema određeni status. Rezolucija 1244 u celini, upravo status KiM vidi u sastavu Srbije. O kakvom onda statusu govori čl. 135? O statusu nezavisne države, koja je priznata od strane preovlađujuće većine članova EU, i koju priznaje sama politika EU. 

Međutim, po našem mišljenju, član 135 SSP za Srbiju je još jedna pravna kart-blanš. Reč je o direktnoj obmani srpske strane, što takođe predviđa raskid ugovora na osnovu Bečke konvencije o ugovornom pravu iz 1969. –  član 49. „Obmana“ („Ako je država zaključila sporazum pod  uticajem obmanljivih radnji druge države koja učestvuje u pregovorima, ona tada ima pravo da se pozove na obmanu, kao na osnovu nevaljanosti svog pristanka, na koji ga bavezuje ugovor.“). U ovom slučaju, EU je obmanula Srbiju pod maskom Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, i lažno tumačeći smisao Rezolucije, prikrila svoju istinsku politiku prema Kosovu kao prema nezavisnoj državi.

Štaviše, da bi naizgled olakšala rad srpskim vlastima, SSP preambula sadrži jasnu naznaku na kojim međunarodnim sporazumima se zasniva: principi i odredbe Povelje UN (teritorijalni integritet, suverenitet država, nekorišćenje sile, princip jednakosti suvereniteta – A.F.), OBSE, Završni Helsinški akt, zaključne rezolucije Madridske i Bečke konvencije, Pariška povelja Nove Evrope i Pakt stabilnosti Jugoistočne Evrope.

Međutim, umesto da se fokusira na raskidanje SSP kao pravne karikature, u aprilu 2013. se potpisuje Briselski sporazum (dokument nosi potpise tadašnjeg premijera Ivice Dačića i Aleksandra Vučića u misterioznom statusu „prvog potpredsednika vlade“).

Suština Briselskog sporazuma je u tome što su se srpske vlasti, svojom voljom, u odsustvu direktne vojne ili druge pretnje, odrekle policije, suda i sistema bezbednosti Republike Srbije na teritoriji celog Kosova i Metohije, uključujući i njen sever.

Sever KiM (opštine Leposavić, Zubin Potok, Zvečan i Severna Kosovska Mitrovica), čiju veliku većinu čine Srbi, do tog trenutka bio je potpuno nepristupačan separatističkoj Prištini. U celom tekstu sporazuma nema ni jednog pomena Rezolucije 1244, Ustava niti zakona Republike Srbije, ni u jednom obliku se ne pominje činjenica da su Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije.

Pominju se samo „Kosovski zakoni“, a kao centralna vlast se imenuje Prištinska vlast. Od strane Srbije se priznaje zakonitost pravnog poretka, koji funkcioniše na Kosovu. Zajednica srpskih opština, koja ne postoji po kosovoskom zakonu (postoji Zajednica kosovskih opština) treba u svakom slučaju da bude upisana u pravni poredak “Republike Kosova“.

Pored toga, Zajednica srpskih opština ne može, prema kosovskom zakonu, da ima zakonodavna ovlašćenja, a kosovski zakon ne poznaje koncept „autonomije“. Tako da se možemo slobodno oprostiti od snova o „drugoj Republici Srpskoj“ i prihvatiti činjenicu da će, čak i ako se ova odredba sprovede, Zajednica srpskih opština biti samo dokaz postojanja Srba kao nacionalne manjine u drugoj državi.

Briselski sporazum je apsolutna i ključna pobeda Prištine nad Vučićem. On je „izbacio“ srpski sud sa KiM (srpske sudije su položile zakletvu pred tadašnjim „kosovskim premijerom“, ubicom i sadistom Ramušem Haradinajem), srpsku policiju i organe državne bezbednosti. „Kosova“ je dobilo sever, dobivši integritet svojih granica. Ovo je Vučićev poklon, čiji je značaj za Kosovo veoma teško preceniti.

Pritom Briselski sporazum nije zaključen sam od sebe – on direktno sledi iz obaveza iz Poglavlja III SSP „Regionalna saradnja“, kojim se regulišu segmenti uzajamnih odnosa, sve dok se ne zaključi sporazum koji će legitimisati sve aspekte odnosa između Srbije i Kosova.

Predviđajući nove emocionalne izlive Vučićevog lobija na temu: „Kako Vučić sada da napusti SSP, mora se razumeti realna situacija?!“, ne treba polaziti od sopstvenih maštanja o „real-politici“, već od elementarnog poznavanja međunarodnog prava . Stiče se utisak da je ovaj koncept prosto nepoznat i Vučiću i njegovom „šetajućem agitpropu“.

Da Vas podsetimo:  Vučićevo kadrovanje

Bečka konvencija sadrži, između ostalog, i član 53. „Ugovori koji su u suprotnosti sa imperativnom normom opšteg međunarodnog prava (jus cogens)» („Ugovor je ništavan ako u vreme njegovog zaključenja protivreči imperativnim normama opšteg međunarodnog prava“). Bezuslovna imperativna norma međunarodnog prava je teritorijalni integritet, suverenitet i nepovredivost državnih granica. Teritorijalni integritet i suverenitet Republike Srbije, kao i bilo koje druge države, pre svega je zagarantovan Poveljom UN i čitavim nizom međunarodnopravnih akata o teritorijalnom integritetu, koji čine osnovu Jalta-Potsdamskog sistema međunarodnih odnosa.

I nijedan od ovih dokumenata ne sadrži klauzule „osim za Srbiju“ i „osim ako ne govorimo o Kosovu“. Rezolucije Saveta bezbednosti UN br. 1160, 1199 i 1203 iz 1998. godine, na kojima se zasniva Rezolucija br. 1244, termin „status Kosova“ odnose na samoupravu i autonomiju pokrajine u sastavu Srbije. Shodno tome, cilj Rezolucije 1244 – „utvrđivanje statusa Kosova i Metohije tokom pregovora“ (1999) – treba tumačiti isključivo kao pronalaženje oblika autonomije ili samouprave za pokrajinu u okviru Republike Srbije. Shodno tome, član 135. SSP predstavlja najšire polje za primenu tehnika međunarodne pravne zaštite države.

Bečka konvencija takođe sadrži i član 62: „Korenita promena okolnosti“ („Posledice promene okolnosti iz temelja menjaju sferu obaveza koje treba ispuniti prema ugovoru“). Postoji više nego dovoljno argumenata koji opravdavaju „korenite promene“:

Prvo, slanje od strane Evropske Unije sopstvene civilno-pravne misije EULEKS, bez sankcija UN (februar 2008.), zatim pravci i rezultati aktivnosti ove misije. Ovde se zapravo radi o nezakonitoj aktivnosti, usmerenoj na podrivanje teritorijalnog integriteta, suvereniteta i nepovredivosti granica Republike Srbije.

Drugo, formiranje i delovanje nelegitimne Upravljačke grupe (Beč, februar 2008.) bez sankcija UN, u cilju sprovođenja „Ahtisarijevog plana“, koji je Srbija odbila, za uspostavljanje državnog statusa Republike Kosovo.

Treće, ideje i planovi EU za sprovođenje nezavisnosti Kosova („jedinstveni slučaj“).

Četvrto, priznavanje nezavisnosti prištinskih separatista i ekstremista na osnovu zaključenja bilateralnih međunarodnih ugovora sa državama – članicama EU.

Peto, organizacija, sprovođenje, status i rezultati pregovaračkog procesa na liniji Beograd-Priština.

Šesto, rezolucije Evropskog parlamenta, na primer, kojima se poziva na priznavanje nezavisnosti Kosova.

Ovo su tako očigledne pravne osnove, da se na svakoj od njih mogu razvijati pravni procesi kao primeri iz udžbenika, uz snažnu društveno-političku podršku.

Međutim, sve dok SPP ostaje na snazi, ne postoji nikakav „pritisak“. Ovo je otvorena laž koja sakriva međunarodne obaveze Srbije. Ona ne može a da ih ne ispuni.

Pored toga, upavo je SPP taj koji zahteva da se spoljna politika, bezbednosna i spoljnotrgovinska politika države usklade sa EU, što isključuje zaštitu Kosova kao dela Srbije i isključuje ravnopravne odnose Srbije sa EU i Rusijom. Shodno tome, svi ugovori između Srbije i Ruske Federacije (Sporazum o slobodnoj trgovini) i EAEU (Evroazijska ekonomska unija – takođe Sporazum o slobodnoj trgovini) moraju se pre ili kasnije otkazati.

Zapad SSP vidi kao vrlo efikasno sredstvo uticaja na državu, povlačenje zemlje iz potencijalne zone ruskog uticaja i njene desuverinizacije. Pritom, obaveze koje država preuzima u okviru ovog sporazuma važe čak i ako se država NIKADA ne pridruži EU.

Rusija, kao garant međunarodnog prava, ne može da tvrdi da su međunarodne obaveze – pritisak. U ovom slučaju govorimo o sopstvenim obavezama Vučića, koji za svo vreme svog mandata na vlasti nije posegnuo za raskidom pravno neodrživog ugovora, a koji je glavni oslonac Zapada u „kosovskom problemu“. To nije „pritisak Zapada“, već činjenica da vlast ostaje privržena sporazumu, koji ne dozvoljava tumačenje KiM kao dela srpske države.

Ako ne uklonite uzrok pritiska, onda je poslednjim akordom u vidu „sveobuhvatnog sporazuma“ (tj. priznanja Kosova od strane Beograda), sasvim moguće izazvati oluju, koja će, po tačnom izrazu Valtera Benjamina, doneti „totalnu katastrofu, koja će neprestano gomilati ruševine preko ruševina“.

Anja FILIMONOVA

Izvor: Srpski stav

1 KOMENTAR

  1. SAMO DRZAVA SRBIJA MOZE DA STVORI NOVU DRZAVU OD DIJELA SVOJE TERITORIJE !!!
    Cijeli problem KiM a nije medunarodno pravo, jedini problem u vezi sa KiM jesu zvanični pretstavnici Drzave Srbije poslije petooktobarskog puča!!! Njih su na vlast doveli AMERIKANCI, i njih odrzavaju , mjenjaju, zamjenjuju, sklanjaju ( Djindjić )zapad i Amerika. I dan danas kada padne Vučić sa vlasti, pretendenti na vlast su uglavnom isti oni koji su odradili svoj dio posla od drzavnog udara na Miloševića. Da li itko normalan moze vjerovati Tadiću, Vuku Jeremiću, Djilasu, Jankoviću, Šutanovcu
    ……………. Da ustoliči fantom drzavu Kosovo, za ameriku najveću prepreku čini upravo MEDJUNARODNI PRAVNI SISTEM. Vrh drzave izvršava baš sve zahtjeve amerike, da se izigra medjunarodno pravo. Ne vjerujem da je bilo koja vladajuća garnitura poslije Miloševića učinila bilo koji korak ka priznanju fantom drzave, iz neznanja. Sve su činili i čine potpuno svjesno. Povratak u
    “ normalno “ stanje, moguće je ostvariti na isti način na koji smo došli na ovakvo nenormalno, odnosno ludjačko stanje, da se „vrh drzave“ svim sila a bori da prevari NAROD i pokloni teritoriju KiMa. Ne vjerujem da su izbori put ka normalizaciji. “ Ljuta trava na ljutu ranu „!!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime