Piše: Milan Veselica
Oslobodioci Beograda u Drugom svetskom ratu nekada dobiju lovor, a nekada ne. Iako je Protokolom Ministarstva za rad iz 2017. godine propisano da je lovorov venac namenjen obeležavanju ratnih pobeda, a venac u bojama zastave obeležavanju poraza u oružanim sukobima, predsednici Republike godinama unazad oslobodiocima Beograda polažu venac u bojama srpske zastave. Ovo pokazuje nemar prema propisima sopstvene države, dok se istovremeno prihvata ruska praksa.
„Prilikom obeležavanja godišnjica pobeda u oružanim sukobima (…) polaže se venac načinjen od svežeg lovorovog lišća. Prilikom obeležavanja godišnjica poraza u oružanim sukobima, kao i stradanje civilnog stanovništva polaže se venac sačinjen od svežeg cveća u boji državne zastave Republike Srbije“, propisano je Protokolom Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.
Uprkos ovom jasnom određenju protokolarnog polaganja venaca, prilikom obeležavanja oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu, na Spomenik oslobodiocima Beograda se neretko polaže venac u bojama srpske zastave, koji je Protokolom predviđen za obeležavanje godišnjica poraza u oružanim sukobima.
Takva praksa je relativno novijeg datuma. No, kao što se može prerano zaključiti, nije posledica promene vlasti 2012. godine. S jedne strane, bivši ministar odbrane Dragan Šutanovac i bivši gradonačelnik Beograda Siniša Mali su polagali lovorove vence, što je nastavio i sadašnji gradonačelnik Zoran Radojičić. S druge strane, bivši predsednici Republike Boris Tadić i Tomislav Nikolić (s tim da je Nikolić povremeno polagao i lovorov venac, kada nije bio u prisustvu ruskih kolega) polagali su venac u bojama srpske zastave, rezervisan za obeležavanje godišnjica ratnih poraza. Istu praksu je nastavio i sadašnji predsednik Aleksandar Vučić. Rečju, konfuzija koja ne priliči događaju.
Oslobodioci iz Prvog svetskog rata ovenčani lovorom
Na Spomenik neznanom junaku na Avali, državni predstavnici i gosti iz stranih država uvek polažu lovorov venac, čime odaju počast svim srpskim junacima. Isto tako, lovorov venac se polaže i na Spomen-kosturnicu branilaca Beograda 1914–1918, koja se nalazi na beogradskom Novom groblju. Tako su učinili i francuski predsednik Makron, princ Čarls od Velsa, predstavnici diplomatskog kora… Oslobodioci Beograda i Srbije iz Prvog svetskog rata bez sumnje uvek bivaju ovenčani lovorom.
Lovorov venac je, prema Protokolu, predviđen i za „godišnjice smrti vladara i vojskovođa“. Kralj Petar Prvi, vojvoda Živojin Mišić, vojvoda Radomir Putnik i ostali slavni srpski pobedonosci, o godišnjicima svoje smrti zaista dobijaju venac od svežeg lovorovog lišća. Isti slučaj je i sa srpskim vladarima, kao što su knez Mihailo i kralj Milan.
Stradanje nevinih civila nije valjan argument
„Prilikom obeležavanja godišnjica poraza u oružanim sukobima, kao i stradanje civilnog stanovništva polaže se venac sačinjen od svežeg cveća u boji državne zastave Republike Srbije“, ponovo napominjem reči iz Protokola. Međutim, ovog puta da bih ukazao na argument kojim se tvrdi da je razlog polaganja venca u bojama zastave umesto lovorovog to što se Spomenik nalazi na Groblju oslobodilaca Beograda, gde su sahranjeni svi borci i stradali građani – nevini civili. Ovaj argument ne stoji. Da je zaista to razlog, na Spomen-kosturnicu branilaca Beograda iz Prvog svetskog rata (ili groblja savezničkih vojnika koja se nalaze na Novom groblju) takođe ne bi bio polagan lovorov venac. Dakle, nije uporedivo Groblje oslobodilaca Beograda, na kom su sahranjeni prvenstveno borci, i, na primer, stratište u Jajincima, gde su živote ostavili nevini civili i koje je eklatantan primer za „stradanje civilnog stanovništva“, kako se navodi u Protokolu.
Međutim, Spomenik neznanom junaku na Avali i Spomenik Crvenoarmejcu se mogu uporediti, jer oba simbolizuju žrtvu svih znanih i neznanih boraca koji su stradali u borbi za oslobođenje. Ipak, Neznani junak uvek dobija lovor, a Crvenoarmejac ne. Da li je razlog za to što se ni žrtva neznanog junaka – srpskog seljaka i Crvenoarmejca za oslobođenje Srbije ne mogu uporediti, nije rasvetljeno.
Ruska praksa i/ili relativizacija?
Obeležavanje godišnjice oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu, iz godine u godinu sve više podseća na istovrsne proslave u Rusiji. To je razumljivo ako se uzme u obzir uloga Crvene armije u oslobođenju glavnog grada i drugih delova zemlje. Otuda, na Spomenik oslobodiocima Beograda se polažu veliki venci, upaljena je večna vatra, gradom defiluje Besmtrni puk, nose se obeležja koja podsećaju na Georgijevsku lentu… Scenografija i ikonografija proslave, koja se očigledno preuzima iz Rusije, kod nas je donela i jednu važnu promenu: umesto lovorovog venca, oslobodiocima Beograda se polaže venac u bojama srpske zastave.
Istraživanje ovog fenomena dodatno komplikuje činjenica da se prilikom obeležavanja Dana pobede nad fašizmom (9. maj) na Spomenik oslobodiocima Beograda i Spomenik neznanom junaku na Avali polaže venac od lovorovog lišća. Ono što ostaje nepromenljivo jeste to da predsednici Republike, u pratnji ruskih kolega, predstavnika države i vojske, na Spomenik oslobodiocima Beograda u Drugom svetskom ratu o godišnjici oslobođenja glavnog grada ne polažu lovorov venac.
Da li za to „kriva“ ruska praksa ili se time nastoji izvršiti relativizacija stava zvanične istoriografije da su Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije i Crvena armija bile oslobodilačke? Iz priloženog se može zaključiti: ni jedno ni drugo, ili i jedno i drugo.
Ruska praksa se, bez sumnje, preuzima kako bi se vlast dodatno priklonila ruskim kolegama, ali i pokazalo da se obeležavanje važnih datuma iz komunističke prošlosti i te kako može uklopiti u važeći državni narativ, kao što je to urađeno upravo u Rusiji. Samo preuzimanje ruske prakse, stoga, isključuje mogućnost da je u pitanju perfidna relativizacija uloge jugoslovenskih partizana i Crvene armije u oslobođenju Beograda i Srbije. Preuzimanje ruske prakse nije po sebi loše, jer za Rusiju Drugi svetski rat ima značaj u rangu značaja Prvog svetskog rata za Srbiju. Ceo svet može prihvatiti ruski način proslavljanja pobede u ovom ratu shodno ruskoj ulozi u ostvarenju takvog rezultata.
S druge strane, polaganje venaca u bojama zastave, umesto lovorovog, na simboličkom planu ističe nešto što bih nazvao nemarom, pre nego relativizacijom. Polaganje venca većeg obima i u bojama srpske trobojke, što neodoljivo podseća na venac koji se u Moskvi polaže na spomenik Večna vatra, samo je plod želje za pompeznošću i isticanjem većeg značaja praznika (što je apsurdno ako se uporedi simbolički nivo lovora i bilo kog drugog cveća). Nepoštovanje protokola sopstvene države se zato može smatrati nemarom.
Naposletku, ostaje da vidimo da li će se i ovog 20. oktobra nastaviti takva praksa. Kultura sećanja u Srbiji nije na zavidnom nivou. To je, zasigurno, jedan od razloga zašto državna vrhuška oslobodiocima Beograda u Drugom svetskom ratu pali „večnu vatru“, dok im istovremeno skida lovor sa glava. Mirabilija srpskog prazn(ik)ovanja.
Naslovna fotografija: 24sedam.rs
