Izbori samo što nisu. Mnogo se govorilo o tome šta jedemo i za koje pare. U ovom tekstu analiziramo da li se zaista živi bolje ili samo imamo više novca koji manje vredi, odnosno za koji možemo manje da kupimo.
Čini se da smo u kampanji čuli samo stvari koje već znamo. Nasuprot uobičajenih tema na kojima insistira opozicija, poput statusa Kosova i Metohije, smanjenja kriminala, nasilja, korupcije, tema koju neretko potenciraju vladajuća stranka i njen glavni eksponent, ujedno i predsednik države Aleksandar Vučić, jeste viši ekonomski i životni standard građana Srbije.
Kroz razne medijske sadržaje, poput reklamnih spotova, televizijskih emisija i društvenih mreža, Vučić pokušava da objasni potencijalnim glasačima da smo danas izuzetno bogatiji, a naročito u odnosu na period pre dolaska SNS na vlast. Glavni argument kojim to pokušava da dokaže, pišući razne cifre po svojoj kineskoj tabli, jeste rast nominalnih zarada u apsolutnim brojevima. Ozbiljan problem sa navođenjem tih cifara, koji se očigledno godinama planski skriva, jeste da je to samo jedna strana priče.
Cilj ovog teksta je da pokaže da li smo uistinu bogatiji onoliko koliko nam se želi prikazati, da li smo u zlatnom dobu, kako nam neretko govore iz struktura vlasti, ili je posredi sasvim druga računica. U traženju odgovora nam može pomoći jedna relevantna determinanta lične potrošnje – kupovna moć građana.
Kupovna moć predstavlja jednu od determinanti lične potrošnje preko koje se može pratiti realni rast bogatstva i siromaštva građana u društvu. Zasniva se na količini dobara i usluga koje se mogu kupiti u jedinici valute. Veći realni dohodak znači i veću kupovnu moć. Razlika između nominalnog i realnog dohotka je u tome što nam prvi govori o vrednosti zarade kao sumi novca koju zaposleni dobije u vidu naknade za određeni rad i predstavlja cenu za uloženi rad. S druge strane, realni dohodak predstavlja meru po kojoj se vidi koliko dobara i usluga se može kupiti za taj dohodak. Time je realni dohodak preciznija mera nečije kupovne moći, u odnosu na nominalni dohodak. A o realnom dohotku retko šta možemo čuti i to ne sasvim slučajno.
Prosečne neto, minimalne i medijalne zarade
Radi preglednosti, izvršićemo poređenje nekoliko stavki. S jedne strane, pogledaćemo kako su se kretale prosečne i minimalne neto zarade (bez poreza i doprinosa) i medijalne zarade (zarada koju prima do 50% zaposlenih) u posmatranom periodu. Zatim ćemo pratiti trendove kretanja vrednosti prosečne i minimalne potrošačke korpe, koje će se porediti sa prosečnim neto, minimalnim i medijalnim zaradama. Time ćemo pokazati kako se kretala kupovna moć građana kroz posmatrane periode.
Na kraju, poređenjem procentualnih promena nominalnih zarada sa procentom godišnje stope inflacije za period od 2013-2023, ustanovićemo dodatno i preciznije da li je naš životni standard porastao ili opao u odnosu na prethodni period, iako će nam te podatke u dobroj meri dati i odnos zarada i potrošačke korpe. Time ćemo sveukupno zaključiti da li smo danas značajno bogatiji ili siromašniji.
Prosečna neto zarada predstavlja prosečni novčani iznos koji se radniku uplaćuje na tekući račun. Minimalna zarada, kolokvijalno poznata kao minimalac, predstavlja najmanji i zagarantovani iznos koji je poslodavac dužan da isplati radniku koji je zaposlen sa punim radnim vremenom. Medijalna zarada deli zarade na pola i preciznija je mera u odnosu na prosečnu zaradu. Ona predstavlja zaradu koju prima do 50% zaposlenih.1
Svi podaci su samo za legalno zaposlene tako da u tabele nisu uključeni podaci o takozvanim poslovima „na crno“ i drugi nelegalni vidovi zarade, jer statistika teško može da ih prati. Uz to, medijalne zarade se statistički prate tek od 2018. godine, pa ih zato neće biti u tabelama od početne godine analize.
Prvo što se uočava kao trend je da su u posmatranom periodu od 2013-2023. zarade u sve tri kategorije iz godine u godinu rasle različitim tempom, osim u nekoliko slučajeva. Prvi takav slučaj je period od 2014-2015. kada su prosečne neto zarade u proseku neznatno padale. Drugi slučaj je kod prosečnih minimalnih zarada, koje su u periodu od 2013-2014. i 2015-2016. ostale na istom nivou. Osnovni razlog ovih trendova je bila politika fiskalne konsolidacije, koja je sprovođena dok su na čelu ministarstva finansija bili Lazar Krstić (2013-2014.) i njegov naslednik Dušan Vujović (2014-2018).
Od 2013. do 2018. godine nije bilo drastičnih skokova i padova zarada. Ali ako pogledamo period od 2018. do 2023. uočavamo zapažen rast nominalnih zarada. Tako su npr, prosečne neto zarade u 2018. porasle za 3,87% u odnosu na prethodnu godinu, dok je sledeće godine rast prosečnih neto zarada u odnosu na 2018. bio 10,6%; da bi u 2022. godini došlo do najvišeg skoka od 13,77%.
Prosečne minimalne i medijalne zarade su takođe u porastu, s tim što minimalne zarade počinju da rastu nešto ranije, 2017. godine, da bi svoj maksimalni rast dostigle u 2023. godini (u proseku 14,3% u odnosu na prethodnu godinu). Prosečne minimalne zarade su rasle i u 2021. i 2022. godini, ali po opadajućim trendovima.
Sve rečeno je priča koju najčešće možemo čuti od predstavnika vlasti. Ali šta se dešava kada ove podatke posmatramo kroz odnos sa nekim drugim?
Odnos zarada i prosečne i minimalne potrošačke korpe
Potrošačka korpa se najčešće upotrebljava kao merilo kupove moći. Obično se govori o dva tipa potrošačke korpe: prosečnoj i minimalnoj. To je fiksirana korpa dobara i usluga koja se koristi kao mera na duži vremenski period. Nekada dolazi do njenih izmena, ali je ključno to da ona sadrži neophodna dobra i usluge, za period od mesec dana, u skladu sa potrebama domaćinstva. To znači da u potrošačku korpu ne spadaju luksuzna dobra.
U Tabeli 2. prikazan je odnos sve tri kategorije zarada i potrošačke i minimalne korpe. Poređenjem možemo videti koliki procenat dobara i usluga u potrošačkoj korpi može da se priušti za određenu zaradu u određenoj godini. U tabeli su prosečne minimalne zarade stavljene u odnos sa minimalnim potrošačkim korpama, jer zaposleni sa minimalnim zaradama ne mogu sebi da priušte prosečnu potrošaku korpu.
Na prvi pogled, uočava se da ni u jednoj kategoriji, za bilo koju posmatranu godinu, nijedan vid zarade nije dostigao čitavu potrošačku i minimalnu korpu. Jedino se u nekim periodima može kupiti veći procenat dobara i usluga iz korpe. Tako je primetan trend neznatnog procentualnog pada 2015. kod prosečnih neto zarada (moglo se kupiti 66% prosečne korpe, što je za 1% manje u odnosu na 2014. godinu). Ali je primetan i rast 2019. godine, gde se u odnosu na 2018. kada se moglo priuštiti 70% prosečne potrošačke korpe, u toj godini moglo priuštiti 77%. Trend tog rasta je prebacio 85% prosečne potrošačke korpe u 2022. (86%), da bi 2023. pao za 1%.
Poređenja radi, u decembru 2011, kada na vlasti još nismo imali SNS i koaliciju oko nje, odnos prosečnih neto zarada i prosečne potrošačke korpe bio je 0,78% tj. za prosečnu neto zaradu se tada moglo kupiti 78% prosečne potrošačke korpe. Dakle, veći nego u periodu od 2013-2019, iako je prosečna neto zarada 2019. bila veća za nešto više od 11.000 dinara. To nam govori da smo u decembru 2011. bili više kupovno moćni nego u periodu od 2013-2019.
Valja zapaziti da trend rasta nije isti u slučaju odnosa prosečnih minimalnih zarada i minimalne potrošačke korpe. Rast je niži u odnosu na prosečne neto zarade i prosečnu potrošačku korpu, a uz to, primetan je pad u 2022. i 2023. godini u odnosu na 2021. Dok se u 2021. sa prosečnom minimalnom zaradom moglo kupiti 80% minimalne potrošačke korpe, u poslednje dve godine se sa prosečnom minimalnom zaradom moglo kupiti za 3% manje dobara i usluga iz minimalne potrošačke korpe, iako je minimalna zarada porasla. To znači da su u 2022. i 2023. godini zaposleni koji primaju prosečnu minimalnu zaradu bili slabije kupovno moćni, usled skoka cene potrošačke korpe, nego što su to bili u 2021. godini.
Još je zanimljiviji trend međusobnog odnosa medijalnih zarada i prosečne potrošačke korpe. Iako se procenat mogućnosti kupovine dobara i usluga iz prosečne potrošačke korpe povećava iz godine u godinu, on nije preterano visok. Štaviše, medijalnim zaradama se do 2023. ne može priuštiti ni 2/3 prosečne potrošačke korpe (najviše u 2022. i 2023. godini – 65%). Što nam govori da medijalna zarada, tj. zarada koju prima do 50% zaposlenih, nije dovoljna da pokrije ni 2/3 prosečne potrošačke korpe. Taj podatak nikako ne govori o boljim životnim uslovima i jakom životnom standardu građana.
Društvo u kom do 50% zaposlenih ne uspeva da za svoju zaradu kupi niti dve trećine potrošačke korpe, ne može biti bogato.
Nominalne i realne zarade i uticaj stope inflacije na životni standard
Realne zarade su preciznije merilo vrednosti zarada. Kako je već rečeno, ne predstavljaju samo nominalnu cifru i njen rast ili pad, već se odnose na kupovnu moć i životni standard. Drugim rečima, nominalne zarade nam govore koliko novca imamo, a realne zarade šta za taj novac i koliko nečega možemo da kupimo. Stoga, nominalne cifre, čak i kada su veće, ne znače i realno povećanje, jer novac može manje vredeti. Zato je neophodno u analizu uvesti stopu inflacije. Ona će biti posmatrana preko poslednjeg meseca u svakoj posmatranoj godini, osim u 2023, gde je stopa inflacije uzeta za poslednji posmatrani mesec (septembar), pošto za decembar još nema zvaničnih podataka.
Tek ako posmatramo poslednje tri kolone možemo razumeti koliko smo realno bogati. Kako je 2013-ta uzeta kao bazna godina, tj. godina u odnosu na koju merimo procentualni porast ili pad, vidimo da je u 2014. godini stopa inflacije uspela da pojede nominalnu prosečnu neto zaradu, ali i minimalnu prosečnu zaradu. Drugim rečima, u toj godini je naš životni standard bio slabiji i bili smo siromašniji nego u 2013. godini. Kod prosečnih neto zarada je taj trend postojao i 2015. ali i 2022, što nam govori da smo u sve tri godine u odnosu na prethodne bili siromašniji. Odnosno, u tim godinama zarada realno nije uspela da se poveća, iako nominalno jeste, osim u 2015. gde je i nominalno bila niža u odnosu na prethodnu godinu.
Kod realnih minimalnih zarada, osim 2014. 2015. i 2022. trend smanjenja se događa i 2016, 2021. i 2022 godine. Iako je u poslednje dve godine došlo do nominalnog porasta prosečnih minimalnih zarada, one su realno bile manje vredne, jer su bile u minusu, zbog više stope inflacije. Za njih se, bez obzira na procentualni nominalni rast, moglo kupiti manje dobara i usluga, u odnosu na neke druge godine.
Realna medijalna zarada ima opadajući rast od 2021. godine u odnosu na prethodnu, a 2022. je imala negativan trend. Stopa inflacije je pojela nominalno povećanje medijalne zarade od 13,39% u odnosu na prethodnu godinu. Dakle i uprkos dvocifrenom nominalnom povećanju medijalne zarade u 2022. godini, realna medijalna zarada je imala slabiju vrednost u odnosu na prethodnu godinu, kad je nominalna medijalna zarada bila manja. Do 50% zaposlenih je tako u 2022 godini imalo niži životni standard nego u 2021.
Umesto zaključka: Da li smo zaista bogati?
Posmatrano od 2013. godine do danas, zarade su uglavnom nominalno rasle, uspele su da se više približe odnosu „jedna korpa-jedna plata“, iako ne u svim kategorijama. Ali je u nekim proteklim periodima, pre dolaska SNS-a na vlast, odnos korpe i zarade bio vrlo sličan, čak i bolji. Uz to treba uvesti jednu važnu napomenu. Od 2011. cena potrošačke korpe se utvrđuje po novoj metodologiji, čime je svako poređenje sa prethodnim periodima u samoj suštini pogrešno. Primera radi, ranije se korpa merila po domaćinstvu od četiri člana, a sada je to tri. Ako bi se merila po starim merilima, povećanja odnosa zarada i korpe ne bi imala ove rezultate, možda bi čak bile u padu u odnosu na period pre 2012. godine.
Trend rasta je naročito vidljiv u periodu od 2019-2023. Ali ne u svim godinama. Ako smo nominalno napredovali, to ne znači da smo napredovali i realno. Ono što zabrinjava jeste da u poslednje tri godine, imamo nestabilnu kupovnu moć. Ove godine se ona vratila na vrednost iz 2021, dakle nismo napredovali, a u odnosu na 2022 je pala za 1%. Kod prosečnih minimalnih zarada je pala za 3%, što znači da je kupovna moć najsiromašnijih još dodatno slabija. Prosečne neto zarade i medijalne jesu porasle, ali između 1% i 2%, što je mali rast. Čak, iako uporedimo kumulativni rast realnih zarada u proseku po posmatranim godinama, vidimo da rast nije veliki. Prosečne nominalne zarade su kumulativno porasle 69,05%, dok je stopa inflacije kumulativno porasla 46,2%.
Drugim rečima, realan kumulativni rast je 22,85%, odnosno prosečno svega 2,28% na godišnjem nivou u posmatranom periodu. U poređenju sa tim, prosečne neto zarade u nekim ranijim periodima kao što je to period od 2001-2008. kada su prosečne neto zarade porasle za čak 155% kumulativno6, tj. u proseku po godini 19,37%, ovaj rast nije toliko značajan i ne poboljšava naš ukupan životni standard.
Minimalne zarade su 2021. bile realno manje, a u 2022. imamo pad u sve tri kategorije zarada, uprkos nominalnom rastu. Tokom ove godine je došlo do blagog oporavka, ali je rast takođe ispod 5%. Napretka jeste bilo, ali u poslednje tri godine imamo pad realne kupovne moći, iako nominalne zarade i dalje rastu. Minimalne realne zarade su kumulativno porasle za oko 26%, odnosno 2,6% u proseku po posmatranoj godini od 2013-2023. A ako uporedimo podatke o prosečnoj minimalnoj zaradi sa podacima iz 2011. i 20127. otkad se primenjuje nova metodologija obračunavanja, rast minimalnih zarada je u tom periodu bio 7,62% u 2012. Dakle, viši nego u 2021. godini.
Zato ne treba da nas iznenadi ako za par godina budemo dostigli famoznu cifru prosečne zarade od 1000 evra, o kojoj nam predstavnici vlasti govore tokom kampanje. Ali će se tada postaviti isto pitanje: koliko će tih 1000 evra tada realno vredeti?
autor:Nemanja Drobnjak
