Lav Tolstoj: Odgovor Poljakinji (Jednoj od mnogih)
Milostiva gospođo!
Dobio sam vaše pismo u kojem me prekorevate za to što, izrazivši svoje mišljenje o pripajanju Bosne i Hercegovine, ništa ne govorim o onim surovostima i nepravdama koje su se desile i dalje se dešavaju u Poljskoj, i između ostalog osuđujete me i za misao i filozofiju neprotivljenja zlu koju sam tobože ja izmislio, govoreći da je ovo učenje uništilo i uništiće Rusiju. Vi pišete da su Skarga, Kohanovski, Kostjuško, Slovacki, Mickevič učili drugom, učili borbi, i da borba može da spase Poljsku.
Ovih dana dobio sam pismo od jednog Indusa, koji drugim rečima izražava istu misao i isti strah i odvratnost pred učenjem o nesuprotstavljanju. Ovaj Indus mi je poslao u pismu i list The Free Hindustan, u kojem kao epigraf stoji izreka da borba nasiljem protiv nasilja ne samo da je dopustiva, već je i obavezna, neprotivljenje je suprotno zahtevima kako altruizma, tako i egozima: „Non resistance hurts altruism and egoism”. U listu se izražavaju misli potpuno slične onim koje vi izražavate. Iste misli iznose i svi borci protiv ugnjetavanja ne samo naroda, već i staleža. Svi se sa posebnom zlobom odnose prema učenju o neprotivljenju zlu nasiljem, kao da se u tom učenju sastoji glavna prepreka za oslobađanje ljudi.
(…)
Znam ja da misao o tome da samo protivljenje zlu nasiljem može da spase porobljene od porobljavanja čini se ljudima našeg doba i sveta do takve mere nelepom, neprihvatljivom, da se ljudi ne trude ni da razmisle o njoj, već samo, prezrivo sležući ramenima, smeškaju se pri pomenu takvog nepraktičnog, fantastičnog načina borbe protiv zla. Znam to i ipak tvrdim da oslobađanje ne samo Poljaka, već i svih ljudi od onih nepravdi i stradanja na koje se oni sada uporno žale, može da se desi samo ako ljudi priznaju za sebe obaveznim zakon ljubavi, nespojiv sa upotrebom bilo kakvog nasilja protiv bližnjeg, tačnije neprotivljenje.
(…)
Jer stvar se činila tako prosta i jasna, da je nezgodno objašnjavati ono što je do takve mere očigledno. Jer ako je poljski narod porobljen i ugnjeten, isto kao induski i drugi porobljeni narodi, ako je isto tako porobljen radnički stalež od strane malog broja bogatih ljudi, sva ova porobljavanja nikako ne vrše imperatori, kraljevi, ministri, generali, zemljoradnici, bogati trgovci, bankari, kao što ne mogu desetine ljudi, recimo čak i hiljade da porobe milione. Porobljavanje se dešava samo zato što sami porobljeni ne samo da se predaju porobljavanju, već i učestvuju u njemu, plaćajući porobljavačima porezu, stupajući kod njih u administrativnu, finansijsku, policijsku službu, stupajući u parlamene koji postoje samo zato da bi podržavali postojeće ustrojstvo, i što je najvažnije, pretvarajući sebe u bezvoljno oruđe ubistava, stupajući u vojsku.
(…)
Od drevnih vremena jedni ljudi su porobljivali druge; jedni narodi druge. Porobivši ljude, porobljivači, koristeći težnju svih ljudi da koriste jedni protiv drugih nasilje radi svog ličnog blaga, utvrdili su takvo uređenje ili pre takvo uređenje utvrdilo se samo po sebi, pri kojem porobljeni, prateći svako svoju ličnu korist, podržavali su i utvrđivali vlast porobljivača.
Tako se to radilo u svim narodima pokorenim od strane drugih. Tako se to činilo i čini u Poljskoj, tako se to čini i sa posebnom veštinom u Indiji, gde je desetak nedalekovidih trgovaca porobilo dvestamilionski, visoko razvijeni i prosvećeni narod i nastavlja da ga drži u ropstvu. Tako se to čini i prilikom porobljavanja radničkih staleža od strane onih koji to nisu. Takvo porobljavanje se vrši samo zato što svaki pojedinačni čovek od porobljenih, ne ispoveda zakon ljubavi koji ne bi dopustio njegovo učešće u porobljavanju, „nisam ja, drugi je“, kaže on i učestvuje u nasilju. Čini to i drugi i treći, i završava se time što su milijarde novca u rukama porobljivača i u njihovim je rukama vojska sastvljena od porobljenih.
I tu pri takvom uređenju društva, kada su s jedne strane u rukama porobljivača milijarde novca, milioni obučenih naoružanih vojnika i inercija, navika ljudska da se povinuju vlasti, a sa druge strane nekako sakupljeni groševi koji čine 0,0001 onih novčanih sredstava koja su u rukama protivnika, nekakve stotine, možda hiljade neobučenih, slabo naoružanih ljudi; pri takvom uređenju društva porobljeni, ne izneveravajući ovaj princip nasilja koji je bio uzrok porobljavanja, istim tim nasiljem ili, što je još smešnije, govorima govornika u parlamentima koji su u potpunoj vlasti vlade, žele da se bore protiv porobljivača i kao nešto čudno, nelepo, nepotrebno odbacuju ono jedino sredstvo koje ih pouzdano oslobađa kao što otvorena vrata oslobađaju zatvorenike.
A međutim sredstvo oslobađanja je tako prosto:
„Vi zahtevate od nas direktno učešće u vašim delima zla i nasilja, treba da kažu ljudi koji su prepoznali ovo sredstvo i žele da se koriste njime, vi zahtevate od nas da vam damo deo našeg rada za vaša dela nasilja nad drugim ljudima i nad nama samima. Veoma sažaljevamo što ne možemo da ispunimo vašu želju, ali mi ne da ne želimo, već, ispovedajući zakon ljubavi koji ne dopušta nasilje, ne možemo to da činimo. Možete silom da oduzmete našu imovinu, možete da nam oduzmete i život, ali dobrovoljno da učestvujemo u vašem poslu protivnom našem razumu, našoj veri, našoj koristi, mi ne samo sa ne želimo, već nikako ne možemo. O tome da mi sami pristanemo da budemo ubice svih tih ljudi koje vi poželite da ubijemo ne može biti ni govora“.
Treba ljudi da dođu do takve tačke gledišta, a ljudi hrišćanskog sveta i našeg vremena ne mogu da ne dođu do ove svojstvene i ljudskom osećaju i razumu tačke gledišta, i kao kula od karata srušiće se sve što se činilo takvim veličanstvenim i moćnim – carstvo nasilja.
(…)
Odgovor na vaše pismo ja sam izrazio u prethodnom: odgovor je u tome da je oslobođenje Poljske, kao i svih porobljenih naroda i svih porobljenih ljudi u jednom: u priznanju kao najvišeg ljudskog zakona zakona ljubavi koji podrazumeva u sebi neprotivljenje i zato ne dopušta ni samo nasilje, ni bilo kakvo učešće u njemu.
Krešino,
1909, godine, 8. septembra
Objavljeno:
Časpis „Tolstovski Listok – Zabranjeni Tolstoj“, Izdanje peto Izdavaštva „Pres-Solo“ i „Akademija“, Moskva, 1994.
Objavljuje se u skraćenoj verziji.
