Braća po vazalstvu

1
988
Foto: Pixabay.com

O zvaničnoj montenegrinskoj politici prema Srbima i Srpskoj crkvi, a povodom tadašnjeg Nacrta zakona o verskim slobodama, pisao sam na ovom blogu juna meseca (vid. ovde). Tada sam marginalno skrenuo pažnju na mlak i mlitav stav vlasti Srbije tim povodom i ilustrovao ga jednom izjavom predsednika države: „Neću da ulazim u pravljenje dodatne zle krvi i sukoba, na bilo koji način“. I zaista od tada, kada je rasprava u Crnoj Gori već kiptela i kada je bila uključena i Venecijanska komisija, do sada, kada je pravno nasilje već sprovedeno, zvanična Srbija držala je glavu u pesku. Ono malo što je poslednjih dana reagovala, bolje da to nije ni činila, zbog nove bruke koju je počinila.

Iako se zvanična Srbija u ovoj stvari postavila sa visine mudre i neutralne diplomatije, ne znači da ona može da se ogluši o odgovornost za događaje u Montenegru. Ovde nije samo reč o dve susedne države, već je priroda problema mnogo dublja. Srbija i Crna Gora su dve susedne države tek trinaest godina. Do tada su skoro devet decenija bile u istoj državi, a pre toga su bile dve srpske države istog naroda koje je samo tok istorije držao fizički razdvojenim. Od kada je postala nezavisna država, a i deceniju pre toga, zvanična Crna Gora svoj državni identitet nastoji da izgradi na anti-srpskom i anti-srbijanskom stanovištu, vršeći sistematsko nasilje nad Srbima, koji su po nacionalnom i jezičkom merilu većinsko stanovništvo u državi.

Imajući ovo u vidu, država Srbija bila je i ostala dužna da zaštiti svekoliko srpsko nasleđe u Crnoj Gori. Ne računajući tanku koru montenegrinske pagansko-postmoderene državnosti, to nasleđe čini najveći deo istorijskog sadržaja  Crne Gore. Čak i ako bismo problem sveli na nivo ljudskih prava, vrišteća činjenica režimske diskriminacije Srba bio bi dovoljan razlog za preuzimanje pune odgovornosti za ovu nepravdu neviđenih razmera. Politička kasta današnje Srbije, naprotiv, odabrala je umišljeno stanovište olimpske mudrosti.

Da Vas podsetimo:  Prvo je hteo da prekopa Jasenovac, a sada poručuje: NDH nije bila samo fašistička tvorevina!

Takvo stanovište, međutim, samo je posledica političkog izbora ove vladalačke koterije i njenog vođe: to je izbor položaja Srbije kao vazalskog gazdinstva u okviru seniorskog carstva – Evropske unije ili Zapada. Lokalni vođa, budući još uvek mlad vazal, svega sedam i po godina, nastoji da nadoknadi malu vremenski meru poverenja seniora, pa priča i deluje i više nego što ovi od njega očekuju. Kao što nastoji da bude lider „regionalnih integracija“, glavni faktor mira i bezbednosti, graditelj „malog Šengena“, domaćin široke ruke za strane investitore, šampion manjinskih prava svake moguće vrste itd, tako ostaje pasivan na svako nasilje nad Srbima na Kosovu i Metohiji i u Montenegru.

Takvim strateškim stanovištem, najisplativijem za očuvanje sopstvene vlasti na lokalu, Vučić je unapred vezao sebi ruke da aktivno deluje na stvarima prava Srba na KiM i u susedstvu. Ne zna se gde su im, ne politička i građanska, nego egzistencijana prava više ugrožena – na KiM, u Hrvatskoj, S. Makedoniji ili Montenegru. Ali, dok je u južnoj pokrajini stanje okupacije, u Hrvatskoj istorijski prepoznatljiva politika progona, u Makedoniji politika manjeg otpora na račun Srba – u Crnoj Gori reč je o mnogo toga sličnog, prelivenog slojem konvertitske krivice koja se pojavljuje u vidu mržnje. Ovde je reč o politički indukovanoj kolektivnoj šizofreniji koja se ne može sprovesti bez izopštenja (iz sebe) sopstvenog identiteta. On se, pak, svakodnevno ogleda u prisustvu nekonvertita koje konvertita svakodnevno vraća u osećaj kolektivne nelagode. Umesto da se uništi u sebi, ta nelagoda reševa se nasiljem nad konstruisanim drugim.

Ovaj prostor poznat je po surovom, čak genocidnom, načinu progona i uništenja nekonvertita, a pošto je u Crnoj Gori reč upravo o takvom sindromu, Srbiji ne prostaje ništa drugo do aktivna borba protiv ove endemske pošasti. Ali kako, kada je njena vlast sebi vezala ruke?

Da Vas podsetimo:  Sport je jedina privilegija - svih!

Dijagnostički posmatrano, ovde je reč o delikatnom odnosu starog i mladog vazala. Milo Đukanović ima bar petnaest godina duži vazalski staž od Aleksandra  Vučića. To je odlučujuće u očima seniora i to oba vazala dobro znaju. Zato onaj mlađi mora da vodi računa o svom držanju prema starijem vazalu i mora da pazi šta govori. Kada je u junu nastupio krajnje osetljivo, dobio je ne samo odbijanje nego i prekor starijeg. U vreme usvajanja Zakona u parlamentu Montenegra obojica su bila u Tirani, ali su o tako važnom pitanju složno mučali kao da je sve u redu. Potom je mlađi vazal dao izjavu da je „Crnogorska pravoslavna crkva“ autokefalna od pre 2006. godine, da bi sutradan rekao da je Srpska pravoslavna crkva jedina kanonska u Crnoj Gori. U datom kontekstu mozgati o takvim temama bez bar osvrta na njihov aktuelni kontekst ravno je babi koja trli lan. Posle strašne noći u Podgorici i celoj Crnoj Gori, na prvim jutarnjim vestima nije se mogao čuti glas čoveka koji sve zna i uvek prvi govori. Umesto toga, na jutarnji program javnog servisa poturio je Drecuna kao kukavica jaje. Bilo je to idealno rešenje: Drecun, a ne svemoćni, biće radikalan primereno glasu nezadovoljne Srbije, što je za seniore i starijeg vazala bio znak da je sa Srbijom sve u redu. Predsednik će se javiti tek kasnije svojom mudrošću Orvelovog vepra: Srbija će se založiti sa srpsko pitanje u Crnoj Gori na miran, stručan i diplomatski način.

Za šest meseci od kako se u Crnoj Gori digla bura u vezi Zakona o verskim slobodama, zvanična Srbija nije prstom mrdnula. Hoće li se pomeriti sada kada je Zakon izglasan i svojim diskriminativim odredbama direktno ugrožava baštinu SPC u Crnoj Gori, i nije neko pitanje. Ako je dan uoči započinjanja skupštinske rasprave o Zakonu Vučiću u Tirani više stalo da navabi Đukanovića u svoj projekat „mini Šengena“ nego da se zauzme za položaj Crkve i Srba, šta dalje očekivati. Naprosto ništa.

Da Vas podsetimo:  Pet razloga zašto su litije u Crnoj Gori značajniji događaj za Srbe od Petog oktobra

U poslednje vreme često se, od Patrijarha pa dalje, stanje u Crnoj Gori poredi sa turskim vremenima. Istorijski apsurd je u tome što je u tzv. tursko vreme Srpska crkva bila najslobodnija u Crnoj Gori, jer je bila državna crkva, a država se nekako održavala. Danas ulogu nekadašnje Turske preuzima Montenegro, koji samim tim nema nikakve veze sa nekadašnjom Crnom Gorom. Ali, ni današnja Srbija po vazalskoj prirodi svog vladara nema vezu sa tradicijom slobodarske Srbije. Umesto dva nacionalna borca na čelu ovih država, danas imamo dva brata vazala. Protesti u Crnoj Gori i njihov dobar odjek u Beogradu znak su živosti glasa slobode iz slavne prošlosti. Jaram vazalstva ovde se teško prima.

Slobodan Samardžić
Izvor: Srbija svet

1 KOMENTAR

  1. Мада је текст коректан, у закључку аутор написа „Јарам вазалства овде се тешко прима“ и остаде жив.
    Па сама чињеница да су нам вазали на власти демантује ову тврдњу. Биће ипак да је вазалство овде запримило мало дубље корене.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime