Ovaj tekst je napisan i objavljen prvi put 2019. godine. Danas ga objavljujem samo da se podsetimo da je sve isto i posle pet godina.
Stara izreka „Ko će koga ako neće svoj svoga…“ najbolje opisuje ponašanje političkih i medijskih moćnika u Srbiji. Ignorisanje građana i njihovih zakonom i propisima zagarantovanih prava neometano traje godinama. Zašto televizije sa nacionalnom frekfencijom, najgledanija komercionalna televizija Pink i Javni servis RTS, ne izveštavaju o toj sramoti!? Ove dve televizije ne poštuju zakonske smernice i propise o radu medija, u čemu prednjači Tv Pink, pa zašto bi poštovale „raju“ i njihova prava, kaže jedan poznanik? Ok. Nepoštovanje zakona o oglašavanju, ne samo vlasnika Pinka je poznato, ali vlasnici RTS-a su građani Srbije? Zašto i šta je razlog da o tome ćute i medije koje poštuju slovo zakona? Čega se plaše njihovi vlasnici i njihovi urednici kad godinama ćute o drskosti njihovih moćnijih „kolega“? Da li što predpostavljaju da će im „kolege“, ako objave istine o toj državnoj sramoti, iskazati poštovanje za hrabrost emitovanjem „ekskluzivnim vestima“, neistinitim pričama, bez dokaza, o njihovom lopovluku, o plavokosim ili crnokosim ljubavnicama, suprotnoj seksualnoj opredeljenosti, maltretiranju zaposlenih ili „druženju“ sa ambasadorima zemalja koje nisu naklonjene Srbiji i Srbima… Toj i takvoj „zahvalnosti“ pridružilo bi se i nekoliko visokotiražnih novina, tabloida i portala.
Da li su takve predpostavke i (in)direktne ucene moćnih medija razlog što pošteni ne izlaze iz mišjih rupa (čast izuzetcima) i ćutanjem doprinose da javnost Srbije, zbog nemoralno pristrasnih selektiranja u izveštavanju o dešavanjima u Srbiji, ili u svetu sa Srbijom, ostaje godinama u mraku neobaveštenosti? Kakvo objašnjenje (tačnije opravdanje) može da se prihvati za ćutanje tih medija? Da li se može (i ko može?) prihvatiti ćutanje o nečemu što je od egzistencijalnog interesa svih građana zemlje? Ili je ćutanje o svemu, o čemu se u pravnim društvima ne ćuti, isključiva eskluziva Srbije u kojoj su zagarantovana prava građana?
Koja je institucija, državno pravno telo, trebalo da zaustavi ponižavanja i vređanja državljana naše matice i u njoj spreči nepoštovanje i ignorisanje važećih propisa? Da li ima takvo telo u Srbiji, zemlji u kojoj ni predsednik ne poštuje Ustav? Zašto bi se vlasnici nekih medija obazirali na propise, kada prvi čovek države ne poštuje ni Ustav države, na kome se zakleo i čiji je on predsednik?
Ovaj tekst sa temom o „nepoštovanju“ počeo sam izrekom: „Ko će koga ako neće svoj svoga…“ a tokom pisanja shvatio sam da je tema veoma obuhvatna, kao i koliko se istine i mudristi nalazi u izrekama koje smo mi, naši roditelji i njihovi roditelji i… učili. Izgovarali smo ih u neznanju kolika je vrednost napisanih reči u njima.
Izreka „Zrno po zrno pogača, kamen po kamen palača…“ navela me je na zaključak da počnem od početka, od pojedinačnih „kamenova“, koji bi zajedno trebalo da su branioci u zaštiti i stvaranju još čvršćeg temelja pravne i demokratske države. Znači od izabranih poslanika u Narodnu Skupštinu Srbije, u kojoj bi trebalo da se zalažu za prava građana, a oni ponižavaju građane pre početka zasedanja sednica, koje RTS prenosi na svom drugom kanalu.
Sva zasedanja, sa izuzetkom od zanemarljivih nekoliko, počinjala su 10, 15, 20, 30… minuta zakašnjenja. Nikada nisam čuo od Maje Gojkovć, ili bilo kog predsedavajućeg koji je otvarao rad Skupštine reč izvinjenja zbog kašnjenja, koja su postala ustaljena praksa ove institucije. RTS njihovim bezobraznim, neprofesionalnim i neodgovornim prenosima doprinosi da se gledaoci osećaju kao… da ne napišem kako, jer bi i napisana reč smrdela!
Ko je od koga učio kako da stotine hiljada evidentnih gledalaca, koji prate prenose zasedanja Skupštine transformišu u nepostojeće? Za takve gledaoce RTS ne treba da troši ni minut vremena, onoliko koliko je potrebno da na tv ekranu objave nekoliko reči, naprimer o tome u koliko sati će se emitovati snimak sa nastavkom prekinute sednice, često usred nedovršene rečenice nekog od poslanika… Oni koje interesuje nastavak prekinutog zasedanja moraju satima, do tri, četiri, ili pet sati do pred zoru, da dežuraju pred televizorima da bi videli kako se završilo zasedanje sednice. Možda je javnom servisu komplikovano (a nije) da postavi objavu sa tekstom: „Snimak nastavka prekinute sednice emitovaće se, naprimer, noćas u 03:00 i nemojte zaboraviti da navijete sat da bi se probudi u 02:55.“. Dodatak o navijanju sata je lični pokušaj loše šale, o čemu se ne bi trebalo šaliti, jer je mučno pisati o neodgovornosti i amaterizmu RTS-a.
Kad pročitano uskoro uporedite sa onime što ćete čitati u narednim pisanjima, videćete koliko je prvo „zrno“ gorke pogače malo u odnosu na ono šta nam rade u Skupštini. „Skim si, takav si…“ potvrđuju televizije sa nacionalnom frekfencijom, među njima i najgledanija, a koja nema na njihovom portalu ni programsku šemu i mogu da emituju kako im kad i šta im padne napamet…. Teško je poverovati, ali je istina, da je nekim televizijama „ugrađeno u pameti“ da bez reagovanja za to nadležnih tela i pravnih institucija, mogu reklame koje su propisom ograničene na 20% vremena programa, recimo turske serije, mogu da emituju i 30, 40, 50… pa u nekim slučajevima i više… a da o tome takođe svi ćute! Za ovu poslednju, neverovatnu tvrdnju, imamo i vizuelne dokaze…
Nikola Janić
