Zašto Anna Lindh ćuti o Nato bombama

U debat rubrici ”Goruća tačka” u švedskom dnevnom listu „Svenska Dagbladet“ objavljen je 06.05.1999. autorski tekst Nikole Janića

Pre neki dan u emisiji vesti (Rapport) ministarki spoljnih poslova švedske postavljeno je pitanje o bombardiovanju Jugoslavije. Ministarka je pitanje prokomentarislo recima: „Mi ne treba da diskutujemo rat dok on traje“. Ali ko zna koliko će jos da traje besomučno uništavanje jugoslovenske infrastrukture i koliko će civila civila njihovi „nenamerni“ Tomahavci i rakete poubijati? Kada će u neutralnoj i miriljubivoj Svedskoj ozbiljno da se čuju glasovi suprostavljanja ovom, po međunarodnom pravu i povelji Ujedinjenih nacija, nezakonitom nasilju i bombardovanju više od jedanaest miliona jugoslovena? Zašto zemlja, koja ima tradiciju da se stavlja na stranu slabijeg, danas kada jedna tako moćna alijansa kukavički i podmuklo napada jednu malu zemlju, koja jedino želi da sačuva svoj integritet i samostalnost, ćuti? Sve što je Nato dosada naveo kao razlog za bombardovanje danas je neodrživo i neprihvatljivo kao osnova za ovakvo predimenzirano nasilje nad srpskim narodom. Ljudska prava za 1.400.000 albanaca u Jugoslaviji, gde imaju Radio i televiziske stanice, i oko 50 novina i časopisa na svom maternjem, albanskom jeziku, u poređenju sa 12.000.000 kurda u Turskoj (koja je članica Nato alijanse) a kojima je zabranjeno da upotrebljavaju svoj maternji jezik, nije dovoljan uzrok za bombardovanje. Nije dovoljna ni tvrdnja da jugoslovenska armija upotrebljava nepotrebno visok stepen nasilja u sukobu sa OCK teroristima i gerili.

Razaranje, nasilje i agresija koju Nato već više od 40 dana vrši svojim kontinuiranim bombardovanjem Jugoslavije, sto puta je veće nego sve što se desilo na Kosovu od početka sukoba između OCK (koja je pod sobom držala oko 40% Kosova) i jugoslovenskih vlasti. Civilna infrastruktura u Jugoslaviji skoro je uništena a civilne žrtve su odavno i uveliko premašile brojku od svih, do pre početka bombardovanja, poginulih na Kosovu. Niko ne poriče da je postojao deo izbeglica pre početka Nato agresije. Ali niko ne može da tvrdi nešto drugo, sem istine da je izbeglička katastrofa koju danas gledamo počela posle 24 marta i da je uglavnom rezultat i posledica Nato napada i prvenstveno Američkog i Engleskog nedostatka poštovanja za važeće međunarodno pravo. Razlog produžetka izbegličke katastrofe takođe je u izraženoj sebičnosti zapadnih zemalja. Da se za izbeglice dalo samo onoliko kolika su koštanja Nato alijanse za jedan dan vođenja rata, mi danas ne bi gledali slike koje su, uz pomoć TV magije, svakodnevno prisune u nasim dnevnim sobama. Da je zapad, pre nego sto je napao Jugoslaviju, na Kosovo ulozio samo onoliko koliki su im danas gubitci tokom jedne nedelje, onda bi i život i poštovanje ljudskih prava na tim područjima bilo vidljivo i za one koji žele da vide samo ono što oni hoće. Ako danas prihvatimo da se jedna samostalna država bombarduje od „aluijanse za mir“ samo zato što se na svojoj teritoriji suprostavlja jednoj separastičkoj gerili, ili da se granice međunarodnog prava mogu „rastezati u korist ljudskih prava“, onda je demokratski zapad odavno trebalo da „rastegne“ te granice. Prvenstveno da se Kurdi, Sirijci i Asirci ne bi proterivali i ubijali u Turskoj i da se i oni i mnogi drugi narodi i manjine širom sveta prihvate kao ravnopravna ljudska bica u svim zemljama. Na listi prioriteta naroda kojima je potrebna pomoć, da bi ostvarili svoja ljudska prava, kosovski albanci se nalaze na njenom dnu, su danas na vrhu liste kojom Nato pokušava da opravda svoje nepoštovanje međunarodnog prava i postojećih principa u međunarodnim odnosima.

„Humanitarna katastrofa“ koja je počela Nato bombardovanjem ne može nikada da bude opravdani razlog za rat. Rat je prvenstveno i jedino posledica Američkog i Nato ekspansionizma i njihove rešenosti da kontrolisu i ovaj deo Balkana. Ta njihova rešenost je već nanela smrtonosne rane Ujedinjenim Nacijama. Svojim kasetnim bombama (zabranjenim Ženevskom konvencijom) i granatama (deo njih presvučenim osiromašenim uranom) ubijaju jedan ponosan narod koji ni u svojoj ranijoj istoriji ni danas ne prihvata okupaciju svojih teritorija, bez otpora. Za žaljenje je da se u jednoj zemlji i u budućoj, zajedničkoj Evropi, širi radioktivno zagađivanje okoline koje će u budućnosti biti faktor zdravstvenog rizika hiljade civila a da svedski političari i mediji o tome ćute. Ali pre toga bićemo svedoci jedne druge katastrofe (i prećutkivati i nju?) i ljudske patnje koja, ukoliko se rat ne zaustavi, može biti stvarnost. U pitanju je ogromna nezaposlenost, siromaštvo i glad, što može biti budućnost naroda u Srbiji i Jugoslaviji. Nato bombardovanje je direktan uzrok da je oko 600.000 ljudi (u Srbiji gde je već postojala nezaposlenost) ostalo bez posla a njihove familije bez prihoda za izdržavanje (oko 2.000.000 ljudi). Te „humanitarne“, „demokratske“ i izuzetno precizne bombe, razorile su njihove fabrike i njihova radna mesta. Kao na Kosovu i u Srbiji postoje izbeglica čije su kuće uništile Nato bombe (oko 14.000). Srbija čiji su mostovi, železničke pruge, škole, bolnice, postrojenja za grejanje i za prečišćavanje vode razoreni, funkcioniše smanjenim intezitetom. Pitanje je koliko će još biti razaranja i koliko će još civila u Srbiji da izgine pre nego počnemo da govorimo o „masovnom ubijanju srpskog naroda“? Da li će svet zaista da dozvoli (i dokle) totalno razaranje i uništavanje civilne infrastrukture i hiljade novih žrtava kao neophodnu cenu i jedinu mogućnost da alijansa „pobedi“ i zadrži svoju verodostojnost?

Prva bomba bačena na Jugoslaviju verodostojan je dokaz da Nato nije „alijansa za mir“ već ratna mašina koja ima zadatak da „pobedi“ manje države, one koje ne prihvataju od Amerike i Nato-a izmišljeni „novi svetski poredak“. Zemlje sa oružjem visoke tehnologije i najvećim vojnim potencijalom odlučivaće iznad svih ostalih. Ministar spoljnih poslova Švedske, gospođa Anna Lindh, možda može da čeka i da govori o ratu tek kada danas i dalje samostalna Jugoslavija bude samo sećanje. Ali švedski narod, koji isto postuje sve ljude i ravnopravnost među njima, nema mogućnosti da čeka. Mi svi moramo na jedan uočljiviji i efikasan način da protestujemo protiv rata. Moramo da zahtevamo momentalno obustavljanje bombardovanja. Za očekivanje je da će Jugoslavija prihvatiti mirovne snage Ujedinjenih Nacija. UN ima to pravo, a ne Nato. Agresivna alijansa mora da povuče svoj neosnovani ultimatum u kome sebi daju pravo da „oni“ mogu okupirati deo Jugoslavije. Treba da pomislimo i na mogućnost da arogantnost koju danas ipoljavaju političari zapadnih zemalja, sutra može biti razlog nečemu još gorem, sa čime će se možda konfrontirati naši sinovi.

Nikola Janić je glumac i režiser, predsednik Srpskog saveza i član saveta Švedske vlade po pitanju integracije i etničke ravnopravnosti.