Srbi imaju smisao za humor. Ponekad i za onaj najcrnji, a umeju da se nasmeju i na svoj račun. Još kako. Otuda i gornji naslov. U prevodu bi značilo da će budalu namagarčiti svako. Šeprtlja uvek nastrada. Takav ni najprostije stvari nije sposoban da obavi a da sebi i svojim najbližima ne načini neku štetu. I sada poveri idiotu neku zadaću. Upropastiće zasigurno. A tek ako se dobavi neke funkcije ovako ili onako? Na primer, idiotu umre otac, a on najednom postane glava porodice! Odmah će početi da rasprodaje imanje i pokućstvo. Nije ga s mukom stekao. Trošiće davno stečeno, a neće unositi novo. Zato što nije sposoban da stiče i stvara, već samo da raskućuje. I šta će biti s kućom? Da citiramo Bili Pitona iz kultnog filma „Maratonci trče počasni krug“. U filmu će zapaliti kuću, a u našem slučaju kuća će u najboljoj varijanti biti prodata. U gorem uzeće je lihvari kao zalog za hipoteku. U svakom slučaju kuća će propadati zbog nebrige i nemara „domaćina“.
Tako je to u životu malih ljudi. Onih mnogobrojnih, što ih svakodnevno sretamo na ulici, a ništa nam ne znače. Bezlični u masi, odmah si ga zaboravio čim je zaminuo. Da ne zaboravimo, i sami smo jedni od sličnih. Međutim, situacija je ista i sa onima koji imaju moć. Recimo direktor neke firme. Ili naslednik porodične kompanije. Nije dorastao ulozi koja mu je zapala, a direktorsku fotelju, to jest, mesto predsednika kompanije ni za živu glavu ne ustupa drugome. Firma stvara gubitke. Radnici bivaju otpušteni s posla. Mnogi od tih izbačenih na ulicu dožive nervni slom. Završe u bolnici. Ne mogu da vraćaju kredite bankama koje su uzeli u vreme dok im je dobro išlo. Gube stanove, automobile i vikendice zbog dugova, brakovi im se raspadaju. Na kraju puno njih podigne ruku na sebe. Tako to ide!
Još gore, zapravo najgore je kad državu vodi nesposoban i tup čovek. A nije da nema takvih primera. Pa još kad tupan umisli da je najpametniji, najlepši, najsposobniji. Taj pomisli da samo on može da vodi državu. Da on jedini sve zna i ume a da drugi moraju samo njegove hirove da ispunjavaju. Recimo Luj XIV, francuski kralj. On je navodno izgovorio: Država, to sam ja! L´etat, c`est moi-na francuskom. To je kad vladar sebe poistovećuje s državom. Još ranije rimski despot Kaligula svog konja je proglasio za senatora. Tako je jasno dao do znanja Rimljanima i samim senatorima šta misli o njima. Jednostavno nije hteo da deli vlast. On i samo on. Svi ostali su u rangu konja, a mnogi ni toliko. Šta tek reći o Idi Aminu, Hitleru, Staljinu, mnogobrojnim latinoameričkim diktatorima, Enveru Hodži? Istorija je prepuna takvih monstruoznih likova.
Nije retkost da se narod poistoveti s diktatorom. Uživa u mukama pod surovom tiraninovom strahovladom. To je kao onaj Stokholmski sindrom. Zaljubiš se u svog mučitelja. Valjda stoga što ljudi ne znaju za bolje. Ne znaju da postoji i nešto drugo osim njihovog okruženja. Čak i strahuju da žive bez njihovog omiljenog diktatora. Šta će biti posle Tita? Hoćemo li preživeti? Pitali su se uplašeni građani najprogresivnijeg društva na svetu. Društva koje se zasnivalo na bratstvu i jedinstvu naših naroda i narodnosti. Doduše, ljudi su s pravom strahovali. Tito je stvorio državu koja će trajati dok on traje. Posle Tita – njemu je bilo svejedno. I posle Tita Tito, ali to je bila promašena parola. Nije se pojavio jedan diktator, već sedam-osam. Kako se uzme. S tim što se tendencija nastavlja. Prostor se usitnjuje, rasparčava, ali se na tom usitnjenom prostoru stvaraju novi despoti!
Čini se da nije dobro kad neko dugo bude na vlasti. Ma koliko bio dobar i uspešan. Narod pomisli da drugi ne postoji. Taj i niko drugi. Lukašenko, Borisov, Dodik, Vučić… Ne kažem da pomenuti ne vode uspešno i napredno svoje države, da kod njih ne cvetaju ruže, jednom rečju, da se loše živi. Naprotiv! Sve je potaman i za primer. Ali, dugovečni vođe nacije i sami pomisle da su nezamenjivi. Popusti im pažnja. Ne mogu da isprate sve događaje, da naslute prevare i zamke koje im prijatelji i oni drugi spremaju. Podmukli Latini. Stare varalice. Čitaj Zapad. Nije bolje ni sa Istokom. Budi se Istok i Zapad…, ali tako budni samo smeraju da ti naude. I tako, tapšu te po ramenu, hvale te da si mirotvorac, nude ti neko ordenje. Dok te navuku. Nije im mrsko ni Nobelovu nagradu da podare. Dok se naivčina ne upeca. Setimo se onog nesrećnog Gorbačova. Bio dobar dok je rasturao Sovjetski Savez. Posle ga odbacili kao toalet papir. I Milošević je jedno vreme bio garant mira na Balkanu. Potom su ga proglasili balkanskim kasapinom. Zato treba dobro otvoriti oči u razgovoru sa „Zapadnim prijateljima“. Nude ti šargarepu, a podmetnu ti lažnu fasciklu. I potpišeš sve ono što kao nisi hteo. Umesto šargarepe nagrade te olovkom! Gde to ima? Ima u zemlji seljaka, na brdovitom Balkanu. I onda se peva: Niko nema što Srbin ne imade! Nažalost!
Miodrag Tasić
