Da li ste ikada čuli za velikog srpskog junaka Petra Jagodića ”Kuridžu”?
Naravno da niste, jer u Titovim školama—ispiračnicama mozga, niste ni mogli da čujete za srpske ustanke izvan Šumadije ili za velike junake koji su krvavili za srpsku slobodu od Bele Krajine do egejske Makedonije.
I danas nije bolja situacija. Više se među Srbima zna o nekakvom polu-izmišljenom Hrvatu iz Zagorja Matiji Gubcu i njegovoj buni od 15 seljaka u 16. veku, nego na primer o masovnom srpskom ustanku početkom 18. veka, koji je do temelja uzburkao Mletačku Republiku i njenu vlast u srpskoj Dalmaciji.
Poput srpskih sveštenika pop-Luke Lazarevića ili popa Momčila Đujića ili popa Radojice Perišića ili popa Bogdana Zimonjića ili popa Jovice Ilića i mnogih drugih sveštenika vitezova u našoj istoriji, i sveštenik Petar Jagodić ”Kuridža” skinuo je mantiju i epitrahilj i zamenio ih za kuburu i sablju predvodivši svoje parohijane i narod u borbi za Krst časni i slobodu zlatnu.
Rodom iz Bilišana, u obrovačkom kraju, Bukovica, Dalmacija, otac Petar Jagodić Kuridža služio je kao srpski sveštenik pri crkvi Svetog Petra u Biovičinu Selu kod Kistanja tj. Knina.
Zbog ogromnog mletačkog harača (poreza), kao i pritisaka da se Srbi iseljavaju i pokatoliče, 1704. godine, sveštenik Petar Jagodić skida mantiju i predvodi svoj narod protiv mletačke vlasti, i usmerava narodni gnev na skupljače venecijanskog harača ”decime“.
Kao i u buni protiv dahija u Smederevskom pašaluku sto godina kasnije, ni u mletačkoj Dalmaciji:
glavari nisu radi kavzi,;
Nit’ su radi Mlečani izjelice,
Al’ je rada sirotinja raja,
Koja globa davati ne može,
Ni trpiti Mletačkoga zuluma…
Buna je najpre buknula u Bukovici i proširila se na Ravne Kotare. Osim Kuridže, među ustanicima su se isticali žegarski glavar Ilija Nanić i biogradski glavar Žabetić. Čitavo stanovništvo kninskog, drniškog, skradinskog i šibenskog kraja diglo se na ustanak. Srbi su masovno napadali skupljače ”decime”, sve one koji se nisu priključili buni, a zabranili su i uvoz namirnica iz zadarskog zaleđa u grad.
Uplašivši se opšteg ustanka Srba koji su živeli pod mletačkom vlašću, generalni providur za Dalmaciju, Marin Zane, koji je stolovao u Splitu, zapovedio je mletačkom kapetanu u Zadru, da pozove pobunjene Srbe da bez daljeg nasilja izlože svoje probleme mletačkim vlastima.
Tada je u grad Zadar, po mletačkim izvorima, došlo čak 7.000 naoružanih Srba pod vođstvom sedamdesetorice glavara.
Mletačka republika u Dalmaciji nije imala dovoljno pešadije da uguši Kuridžin ustanak. Zbog toga je providur Marin Zane postepeno pridobijao srpske glavare, pozivajući ih na razgovore u Split, gde su dobijali razna obećanja. Na taj način Venecijanci su korak po korak uspevali da polako uguše bunu, sve dok Kuridža, Nanić i Žabetić nisu ostali usamljeni u svojoj borbi.
Nakon nekog vremena, sledećem mletačkom upravniku Dalmacije Đustinu da Rivi se iz zbega u Lici javio Kuridža sa molbom da sasluša izgnanike, jer su oni želeli da se predaju kako bi spasili narod od stalnih mletačkih represalija. Nakon što je primio svu trojicu ustanika i saslušao njihovu molbu da prestanu sa nasiljem prema narodu, Mlečani su im garantovali bezbednost i pomilovanje, pa su sva trojica otišli svojim kućama i nisu bili uznemiravani.
Međutim, jalovi dogovori sa prevrtljivim Latinima po ko zna koji put u našoj istoriji pokazuju svoju suštinu. Dolaskom novog mletačkog providura, Vinćenca Vendramina, Kuridža je 1708. godine u svom rodnom selu uhapšen, osuđen u Zadru i bačen u tamnicu, u kninskoj tvrđavi. Odatle je prebačen u najgoru tamnicu u Veneciji, u kojoj je proveo punih 40 godina. Nakon puštanja i teške višedecenijske robije, star, iznemogao, gluv i skoro slep, vožd Srba ustanika protiv Venecije, umro je u Zadru 9. aprila 1749. godine, pošto mu nije mu bilo dozvoljeno da se vrati svojoj familiji i kući u Bilišane.
Petar Jagodić Kuridža
Izvor: Srbske novine
