Dokle bre?!

1
1023

Država se herojima sa Košara nije odužila na pravi način i oni su prinuđeni da rade poslove koji ne odgovaraju njihovoj stručnoj spremi, kaže komandant odbrane Košara pukovnik LJubinko Đurković, komentarišući tragičnu pogibiju jednog od njegovih vojnika.

Tragična sudbina Nebojše Turovića, radnika koji je poginuo na gradilištu luksuznog kompleksa koji bi trebalo da nikne na mestu gde se donedavno nalazila zgrada američke ambasade u Srbiji, pokrenula je niz pitanja – kako može bilo ko da radi na gradilištu na crno, koliko su građevinski radnici obezbeđeni na radu, gde je bila inspekcija pre nego što se nesreća desila…?

Vest da je Turović tokom agresije NATO-a na SRJ bio i jedan od branilaca Košara, navodi da se zapitamo o statusu srpskih ratnih veterana. Kako prenose mediji, Turović je diplomirani ekonomista iz Kraljeva i potiče iz ugledne porodice intelektualaca. Kada je firma u kojoj je radio propala, on se sa svojim bratom preselio u Beograd, gde je radio građevinske poslove. Heroji sa Košara i porodice poginulih, prema rečima njihovog komandanta iz ratnih dana, pukovnika LJubinka Đurkovića, nisu posle rata dobili korektnu zdravstvenu i materijalnu zaštitu.

– Oni su bez ikakvih mogućnosti da im heroizam koji su pokazali u odbrani otadžbine, otadžbina sada na jedan korektan način i vrati. Tako da su prinuđeni da rade poslove neadekvatne njihovoj stručnoj spremi. Ono što treba da shvatimo je da su ti ljudi, zbog pretrpljenih stresova u 67 dana, koliko su vodili grčevite borbe, odbijali svakodnevne juriše i bili podvrgnuti avijacijskim bombama koje su bile nemilosrdne, izgubili psihofizičku kondiciju koja bi im omogućavala da rade normalno, kao svi drugi građani – kaže Đurković.

Heroji sa Košara, koji imaju i bulevar u Beogradu, dele sudbinu svih ratnih veterana iz ratova devedesetih. Mnogi veterani imali su problema sa upisom ratnog staža u radne knjižice, a veterani iz Valjeva još štrajkuju zbog toga.

Da Vas podsetimo:  Jelena je Srpkinja koja živi u Parizu i njene reči danas odzvanjaju svetom: "Kod kuće sam. Ne dosađujem se..."

Srbija se, nažalost nikada, osim u periodu posle Drugog svetskog rata nije na pravi način odužila onima koji su je branili. Svi se iz školskih lektira sećamo pripovetke Laze Lazarevića “Sve će to narod pozlatiti”, o invalidu iz srpsko-turskog rata, koji je prinuđen da prosi da bi preživeo. Isto tako potresno zvuči i ukaz kralja Aleksandra, kojim se ratnim invalidima dozvoljava da prose u crkvenim portama. Kasnije su vlasti kraljevine Jugoslavije omogućile ratnim invalidima da otvaraju kioske u gradovima pod povoljnijim uslovima.

Turović, međutim, nije bio invalid, bio je radno sposoban, ali ipak je, sigurni smo, trpeo traume zbog onoga što je preživeo. Treba li tome dodati i traumu zbog odnosa njegove države prema njemu?

Nikola Joksimović
sputniknews.com

 

1 KOMENTAR

  1. Верујем даје ово већ познато, али вреди и мора се, Бога ради и наших
    предака, јунака-хероја, још једном и још једном… – небројано пута
    поновити – да се не заборави.
    За педере, лезбијке, содомисте, педофилисте… пара има, а за ову нашу
    браћу, хероје на земљи, а већ посвећенике на Небу – нема милости,
    сажалења, дужног поштовања, страхопоштовања…
    Боже Свети, смилуј нам се!
    Дај нам снаге да издржимо и “САТРЕМО НЕПРИЈАТЕЉЕ ОТАЧАСТВА“,
    по речима Светог Филарета Московског, на земљи, под земљом, води
    и ваздуху!

    Mртва стража са Kошара

    (Стихови: Ненад Милкић;
    стихове рецитује: Миле Васиљевић)

    Лутајући светом земљом,
    где одавно нема мира,
    пратио сам уске стазе
    ловаца и пастира.

    Од људи сам склањао се,
    да зликовци ме не би чули,
    пут жеља доведе ме
    у ходочашће караули.

    Ал’ превари ме Божје време,
    мрак на путу ухвати ме,
    зграду свету ја угледах
    у сумраку, усред зиме.

    Љубим зидове рушевине,
    сузе не знам сада скрити,
    ја по мраку не смем назад,
    овде морам преноћити.

    Ватру палим од сувог лишћа,
    ту где беше спаваона,
    полусрушен зид заклања,
    не види се споља она.

    Покушавам да се згрејем,
    од студени док се склањам,
    ипак, не кајем се што сам дош’о,
    већ ноћима ја је сањам.

    Вук се зачу у даљини,
    и фијук ветра који дува,
    а ја сам у планини,
    не бојим се – Бог ме чува.

    Глуво доба, поноћ прође,
    тмина овде тајне крије,
    док цео свет спава, снива,
    тад се буде Проклетије.

    Оживе караула.
    Све утваре Бог да прости,
    на њима су униформе
    наше војске из прошлости.

    ,,Ко сте ви добри људи?,,
    гласом страх се мени ствара
    „Не бој се, ми смо стража,
    мртва стража са Кошара.“

    Тад угледах око себе
    свако својим путем иде,
    млади момци чедних лица
    као да ме и не виде.

    „Којим добром дође брате?“
    тргнух се на глас дечака,
    „овде ретко и дању сврате,
    а камоли усред мрака.“

    „Углавном су то шверцери
    што беже из Албаније,
    многи од њих што дођоше
    не напустише Проклетије.

    Али и њих је сад све ређе,
    због тога је овде тама,
    живи више не долазе,
    сад припада она нама.“

    „Видим наш си, нашег рода,
    како си стиг’о довде,
    Хајде реци сада нама,
    Што си дошао? Шта ћеш овде?“

    „Дошао сам“ – одговарам,
    а срце ми од страха бије,
    „да се Богу ја помолим
    на месту ваше погибије.“

    Тад утихну караула,
    у свом су послу стали,
    граничари тужних лица
    у мене су погледали.

    Уплаших се те тишине,
    уз кичму ми крену зима,
    као да сам и сам мртав,
    стрељан њиховим погледима.

    „Откуд знаш да смо мртви?“
    проговара тад утвара,
    па се смех заорио
    одјекујући са Кошара.

    „Шалим се. Знаш да јесмо.
    Свако од нас у смрти спава,
    али дрхтимо сваке ноћи,
    бојимо се заборава.“

    ,,Ето ја сам имао мајку,
    што је мене срећом звала,
    на пут често гледала је,
    мене није дочекала.

    И имао сам трудну жену,
    са њом сам снове снио,
    родила је мени сина,
    син ме није запамтио.“

    „Видиш ли оног тамо,
    сви му помреше кад су чули
    да су му горе у планини
    вукови тело растргнули.

    А јауке које чујеш,
    тај нам се вратит’ жели,
    њега су још живога,
    у ланцима к’о пса одвели.“

    „Не жали нико од нас
    што је свој живот дао,
    ја бих се опет, кад бих мог’о,
    за Србију жртвовао.

    Али не желим ћутати више
    о неправди што нас дави,
    ми смо српству све предали
    а српство нас заборави.“

    „Гробови су расути нам
    њих пазити нико неће,
    кад нас наши забораве
    ко ће за нас палити свеће.

    Само другови што су живи
    присете се током разговора
    о данима заједничким.

    Него брате сад’ ће зора,“
    „Хајде крећи, брзо иди,
    нек’ ти пут прође у срећи,
    о нама пиши, причај,
    ал’ више се не окрећи.

    Не долази, не тражи нас,
    легенда се речју ствара,
    Србију поздрави нам
    од мртве страже са Кошара.“

    Пробудих се сав у зноју
    од ватре тек дим оста,
    присетих се прошле ноћи,
    нека им је земља проста.

    Палим свећу, Бога молим,
    сузно око наду тражи,
    ја вас нећу заборавити,
    завет дајем мртвој стражи.

    Слава палим херојима Кошара!!!
    https://www.youtube.com/watch?v=CKnW5-eOtqk#t=32

    Драган Славнић

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime