Ne treba biti pesimista, kažu. Ni u životu, a još manje u politici. I to je tačno. Ali, isto tako, nekim činjenicama se mora pogledati u oči, ma koliko da su nevesele. U protivnom će se samo ponavljati iste greške, spoticati o isti kamen i padati na istom ispitu – što nam se, uzgred rečeno, pojedinačno i kolektivno, uglavnom i dešava.
Naravno da su izborni uslovi bili više nego neravnopravni. Naravno da je bilo manipulacije, krađe, ucene, kupovine glasova, „inženjeringa“ i fantomskih glasača. Naravno da je opozicija oštećena u celini (a, vrlo verovatno, delom i SPS), pri čemu je onaj „patriotski“ deo opozicije bio oštećen dodatno i dvostruko. Najpre samom činjenicom da su na izbore izašli razbijeni u više kolona (što im je, generalno, bila kobna i najveća greška), kao i usled toga što, za razliku od druga dva politička bloka, oni iza sebe nisu imali moćnu medijsku, političku i finansijsku logistiku.
Ali nezavisno od toga. Nacionalne snage su na decembarskim izborima doživele veliki, težak, i bar jednim delom nezaslužen poraz. (Ali to istovremeno znači da on dobrim delom i nije bio sasvim „nezaslužen“.) Ako je, kao što rekosmo, ova grupacija bila objektivno hendikepirana odsustvom vlastite medijske mašinerije, kao i nepostojanjem moćnih sponzora i spoljnopolitičkih zaštitnika, utoliko pre nisu smeli dozvoliti luksuz da se, uz ovakvo ili onakvo obrazloženje, na ključnim izborima ne pojave zbijeni u jednom bloku, i tako izbegnu giljotinu koja im se spremala, faktički, još od aprilskih izbora 2022. a definitivno od pre godinu dana, nakon što je Vučiću, za Jovanjdan, serviran ultimatum u vidu tzv. „francusko-nemačkog plana“, kojeg su patriote, složno i opravdano, dočekale na nož.
Patriote su Vučića optužile za izdaju i kapitulaciju. Došlo je do nemilih scena i zamalo tuče u Skupštini, i održano i nekoliko prilično uspešnih protestnih skupova u Beogradu i više gradova po Srbiji. I onda – ništa?! Ne samo da se prekinulo sa protestima protiv francusko-nemačkog plana i sramne kosovske politike vlasti (da ne govorimo i o drugim pogubnim aspektima SNS vladavine), nego se zastalo i sa procesom ujedinjenja „desnih“ parlamentarnih stranaka za šta se prethodnih meseci činilo da je već gotova stvar.
Jer stavovi ovih stranaka po praktično svim bitnim političkim pitanjima (Kosovo, EU, sankcije Rusiji, litijum i Rio Tinto) bili su bukvalno identični. Međusobni liderski odnosi nisu bili loši, a imali su i neposredno iskustvo bliske saradnje u skupštini i na terenu. Plus, kao što je već rečeno, „iz aviona“ se moglo videti da je osnovni cilj i motiv ovih izbora spuštanje patriota (i „šišanje“ SPS-a). Drugim rečima, razlozi za zajednički nastup su bili toliko jasni, ubedljivi i očigledni, da se svaki drugačiji ishod naprosto nije mogao shvatiti drugačije nego kao dokaz nekompetencije, ili, još gore od toga, dokaz da im „NEKO“ jednostavno ne dozvoljava ujedinjenje.
Pa čak i da to nije bio slučaj, tj. da se na kraju nisu udružili ne zbog Vučićevog veta, nego „samo“ zbog svojih sopstvenih pogrešnih procena i sujeta, pomisao i sumnja da je u pitanju bilo i nešto više od toga, tj. da je bilo Vučićevih prstiju, „prijateljskih saveta“ i nepristojnih ponuda (potpisi i medijski prostor u zamenu za malo mekši stav prema režimu, odnosno njegovoj personifikaciji u liku sveprisutnog Predsednika) lebdela je kao Damoklov mač i dodatno smanjivala izborne šanse neujedinjene nacionalne opozicije.
O pogubnosti tog neujedinjavanja pisac ovih redova je govorio, takoreći, neprestano, po mrežama i TV emisijama, gde god se ukazala prilika. Milo Lompar, Miloš Ković i Matija Bećković su preduzeli jedan gotovo očajnički pokušaj da u poslednji čas nekako ipak namole ili nateraju desne lidere na ujedinjenje. Ali kao da se govorilo gluvima, da ne kažem zidu.
Pri tome se sve ovo dešava u trenucima dok se doktor Nestorović i njegov pokret tek pomaljaju na političkom horizontu, ali se tzv. „proevropska“ opozicija (unutar koje su se našli i neki prilično evroskeptični pojedinci i grupe), uprkos svojoj heterogenosti, sujetama i razmiricama, već bila ujedinila. Ali ni to nije bilo dovoljno za alarm i upozorenje.
Nestorovićev pokret je bio samo neka vrsta „Fortinbrasa“ u ovoj srpskoj patriotskoj drami. Došao je na kraju kao egzekutor. Ali, da se ne lažemo, ova srpska patriotska „Danska“ bila je uveliko trula mnogo pre nego što je skoro dvesta hiljada glasača u doktoru Nestoroviću i neobičnoj skupini ljudi oko njega prepoznalo melem za srpske političke rane.
Razume se, da nije bilo “Glasa iz naroda“ Dveri-Zavetnici bi svakako bili iznad cenzusa (ali sa procentom znatno slabijim od njihovih očekivanja), a i NS i DJB-SDS bi svakako imali nešto pristojniji rezultat. Ali stoji i obrnuto: da se četiri-pet „desnih“ parlamentarnih stranaka ujedinilo i izašlo na jednoj listi, politički prostor, pa i rezultat liste MI – Glas naroda“ bio bi znatno manji. Tako da se opet vraćamo na inicijalni „magnum krimen“ nacionalnih patriotskih stranaka, od kojeg one i njihovi lideri naprosto ne mogu pobeći. (Svojevrsni je paradoks, a pomalo i nepravda, što su na kraju najviše stradale i najveći ceh platile stranke i lideri koji su tom ujedinjavanju bili najskloniji – naročito Jeremić, delom i Obradović – ali nisu imali snage da ga nametnu.)
No, sve i sa tim, verovatno „ukradenim“ cenzusom liste Dveri-Zavetnici samo bi se privremeno maskirala žalosna realnost srpske patriotske scene. U kojoj većina načelno patriotskih građana, što iz interesa i oportunizma, što iz gluposti, površnosti i inercije, glasa za realno izdajničku i kapitulantsku vlast, a ostatak je rasut na čitav niz malih, socijalno i ideološki plitko ukorenjenih nacionalnih stranaka, čija rukovodstva i sama neretko imaju kolebljiv i ambivalentan odnos prema Vučiću i njegovom režimu.
Poput čestica zlata u kvarcnoj steni, tako je i gro patriotskih glasova zarobljen i okovan u biračkom telu SNS-a, i odatle ga je veoma teško izdvojiti (tehnologija je veoma zahtevna, skupa i prljava). A u „čistom“ tj. slobodnom obliku, baš kao i zlata u čistom obliku u prirodi, ima ga veoma malo, i utoliko pre je sa tim dragocenim resursom trebalo pažljivije i taktičnije rukovati nego što su to, vođeni različitim interesima, činili lideri parlamentarnih patriotskih stranaka.
Neka se niko ne ljuti. Ali – na ovim izborima – „Glas iz naroda“ jeste bio tj. funkcionisao kao projekat vlasti, odnosno Vučićeve strategije ubijanja i razbijanja opozicionog patriotskog korpusa – a što opet ne znači da su Nestorović i drugovi samo Vučićeve „lutke na koncu“. Nisu. Ima među ima (barem onima koje poznajem) ljudi od integriteta, iskrenih patriota i ozbiljnih stručnjaka u svojim oblastima. I njihov intelektualni i politički kapacitet, u najmanju ruku, svakako nije manji od onoga što imamo u drugim strankama i listama (naprotiv). Ali, ponavljam, u ovom političkom kontekstu, njihovo postojanje i njihov ključni politički stav (da neće „ni sa ovima, ni sa onima“) u potpunosti su odgovarali vlasti – da zamuti scenu i, što je Vučiću uvek posebno važno, maksimalno razvodni jasnu polarizaciju na vlast i njene protivnike. Kao što su, uostalom, 2012. tu ulogu imali tzv. „beli listići“, potom Radulovićev pokret, pa „Beli Preletačević“, radikali itd. Niko od njih, barem ne od početka, verovatno nije bio SNS pion, pogotovo ne svesno, ali su svi, u nekom trenutku, SNS-u poslužili, i kao takvi tj. pioni, saputnici i privesci završili.
Posle fijaska stranačke desnice, i relativnog uspeha Srbije protiv nasilja“ na poslednjim izborima, jasno je da sveopoziciono ujedinjavanje bukvalno nema alternativu, jer je to jedini način da se povuče jasna demarkaciona linija spram Vučićeve vlasti i njegovih kvaziopozicionih „proksija“ koje neprestano fabrikuje
I šta sad? Već godinama, jedna od Predsednikovih omiljenih predizbornih mantri glasi: „Svi će se ujediniti protiv mene, samo ako dobiju priliku“. Ali to je oduvek bila manje politička realnost, a mnogo više efektna marketinška i predizborno-propagandna omča za opoziciju, kao i (još više) za koalicione partnere iz SPS. Opozicija je sve ove godine bila beznadežno podeljena i posvađana, što sama od sebe, što uz „nesebičnu pomoć“ i dosoljavanje vlasti, pri čemu te podele nisu išle nekim koliko-toliko logičnim političkim linijama, već su bile potpuno lične i interesne. No, posle fijaska stranačke desnice, i relativnog uspeha Srbije protiv nasilja“ na poslednjim izborima, jasno je da sveopoziciono ujedinjavanje bukvalno nema alternativu, jer je to jedini način da se povuče jasna demarkaciona linija spram Vučićeve vlasti i njegovih kvaziopozicionih „proksija“ koje neprestano fabrikuje, i nastaviće to da čini.
Realne šanse za istinsko „nacionalno okupljanje“ i „treći blok“ koji je pouzdano mogao računati na 15-20 odsto glasova serijski su prokockane u periodu od aprila do decembra protekle godine, i sada će priče o njegovom tobožnjem pravljenju, bojim se, služiti kao samo još jedna prorežimska manipulacija. A preostale istinske patriote moraju najpre pogledati u oči realnosti i jedni drugima, prikupiti preživele krhotine nacionalne agende i onda, možda, uz mnogo zajedničkog truda i napora, biti patriotski korektiv i segment unutar nekog jedinstvenog opozicionog korpusa – ukoliko ga, razume se, uopšte bude.
autor:Đorđe Vukadinović
