Tokom odrastanja i školskih dana nismo imali samo mamu i tatu, već vaspitača, učitelja, zatim nastavnike, pa dalje profesore.
Svako od navedenih imao je određenu ulogu u našem obrazovanju, ali i vaspitanju. Kako roditeljima, tako ni njima nismo smeli reći ni reč. Strahopoštovanje i autoritet uvek su bili prisutni. Ukoliko pričaš na času, smeješ se i ne pratiš nastavu, ideš u ćošak. Bez ikakvih prigovora stajali smo okrenuti ka zidu, pred ostatkom odeljenja. Gledaš u taj zid i razmišljaš o svojim postupcima. Više ti nikada ne padne na pamet da ponoviš isto ponašanje. Roditelji imaju poverenja u učitelje i nastavnike, a mnogi su taj ćošak praktikovali i kod kuće. Barem je tako nekada bilo.
Kako je krenulo, možda ćemo osobe koje bi trebalo da budu autoritet našoj deci slati da gledaju u zid. Javno osramoćeni jer nam ne odgovara niža ocena koju je dete dobilo. Mnogo loših vesti dolazi nam iz škola, svakodnevno. Vršnjačko nasilje sve je učestalije, deca raspuštena, a nastavnicima ruke sve stegnutije kanapima koji nisu vidljivi golim okom, ali postoje. Zatežu ih roditelji.
Posle kobnog 3. maja mnogo se polemiše o promenama koje bi trebalo uvesti i kako sprečiti decu da u osnovnu školu donose sekire, noževe… Žalimo se zbog loših rezultata prijemnih ispita, kako osnovaca tako i srednjoškolaca. Obrazovanje u Srbiji je u problemu, promene su neophodne, ali kakve? Koga sankcionisati i kako dalje?
Javnost je uzburkala vest o potencijalnim izmenama Pravilnika o ocenjivanju, a najviše onaj član koji roditeljima omogućava ocenjivanje nastavnika. Ukoliko polovina roditelja jednog odeljenja smatra da nastavnik ne obavlja nastavu po propisima, kao i druge oblike vaspitnog rada, oni mogu da ulože žalbu školi nakon čega ide dalja provera optužbi.
“Za slučaj da se posumnja da nastavnik prilikom predavanja ili ocenjivanja i evaluacije znanja učenika pravi određene greške koje se kose sa zakonom i pravilnicima, roditelji, ako ih ima u jednom odeljenju više od 50 odsto sa takvim uverenjem, u pisanoj i potpisanoj formi mogu se obratiti školi. Škola dostavlja taj materijal odeljenskom starešini, koji tu primedbu dostavlja stručnom veću, tj. skupu nastavnika, kao i direktoru škole, a zatim i obaveštava roditelje da je postupak počeo“, objasnila je ministarka prosvete Slavica Đukić Dejanović za TV “Prva“.
Da li će ovim pravilnikom nastavnici biti lišeni svoje slobode? Slobode da ocenjuju i predaju onako kako misle da bi trebalo, i kako je ispravno. Koliko će, i da li će, taj pritisak uticati na njihov rad samo su neka od pitanja.
“Svakako da će uticati na nastavnike s obzirom na to da oni neće imati svoju samostalnost u toj meri da ocenjuju učenike u skladu sa određenim pravilima, propisima i zahtevima. Za svaku ocenu postoje kriterijumi koji odlučuju koja će se ocena dati. Međutim, ovakvim pravilnikom roditeljima je data mogućnost da mogu stalno da intervenišu, pišu dopise, žale se na nastavnike i imaju apsolutnu mogućnost da tu ocenu koriguju“, kaže za “Ekspres“ Jasminka Marić iz Granskog sindikata prosvetnih radnika “Nezavisnost“.
Ona dodaje i to da “sama činjenica da nastavnik više nije samostalan u odlučivanju kada je o njegovom predmetu reč upravo govori o tome da je njegov položaj degradiran. Nimalo ne ide u prilog nastavniku“.
Elektronska pošta u školama i u Ministarstvu prosvete zatrpana je individualnim žalbama roditelja. Nepoverenje u nastavnike, ili potreba za mešanjem u njihov rad, nešto je što je veoma prisutno. Pojedini nastavnici već ne žele da se zameraju, a koliku bi onda moć roditelji dobili uvođenjem ovog pravilnika?
“Moje dete je drugi razred osnovne škole. Učiteljica ju je ostavila na dopunskom času iz matematike, a kada sam došla po nju, dugo mi je objašnjavala zbog čega. U redu je to da me uputi, ali zašto osoba koja uči moje dete mora da mi se pravda? Ako misli da ne zna, neka ostane na 10 dopunskih časova, u to ne ulazim. Učiteljica je stara garda, posle ove generacije ide u penziju, sigurno ja ne znam bolje od nje“, rekla je Marija M. za “Ekspres“.
Ona je ovom izjavom želela da objasni to da roditelji sada imaju preveliku moć i da je učiteljica baš iz tog razloga morala da se pravda. Kako kaže, nije želela da se zamera. Marija je dodala i da bi uvođenje ovog pravilnika bilo klasično degradiranje nastavnika, te da se ne slaže sa tim.
“Mislim da je to užasno. Imam troje dece, jedno u srednjoj i dvoje u osnovnoj školi. Zna se šta je i ko je profesor/ nastavnik, kakav mu je autoritet. Jednim delom vaspitavaju moje dete i to mora da se poštuje. Deca su danas raspuštena i razmažena, a roditelji još gori. Da damo deci i roditeljima da ocenjuju nastavnika? Potpuno neprihvatljivo. Imate otvorena vrata, roditeljski i mnogo drugih načina da saznate šta vam dete radi u školi“, dodala je Marija.
“Kada sam ja išla u školu, nastavnik mi je bio kao drugi roditelj. Nismo smeli da pisnemo. Ja i sada, kada odem kod razrednog svog sina, ne smem da pisnem. Imam previše poštovanja da bih se borila za neka prava koje moje dete misli da ima. Ipak, mislim da nastavnici nisu kao što su nekada bili. Svaki dan i muž i ja moramo dodatno da radimo i učimo sa sinom, a pritom plaćam i dopunske časove. Ne znam šta rade u školi, ali znam da kada dođe kući, on ništa ne zna. Svakako je bolje prvo proveriti sa nastavnikom i razgovorom rešiti problem, nego odmah dizati hajku“, kaže za “Ekspres“ Nataša Stanojević, majka dva dečaka.
Nataša je dodala i to da je vršnjačko nasilje svakodnevica, ali da nikada ne zna kome da se obrati.
“Moj sin nije idealan i nikada ga ne branim na prvu. Deca umeju da prave nestašluke u školi, ali problem je u tome što ostali roditelji ne veruju u to. Ne može im se dokazati da je njihovo dete krivo, da je uradilo nešto loše. Čak ni nastavnik više nema dovoljan autoritet da to reši. Pa i kada je o oceni reč, a ne o nečemu ozbiljnijem“, objašnjava Nataša.
Sve učestalije se veruje detetu, a ne nastavniku. Potpuno je opravdano to da roditelj želi uspeh svog deteta, kao i to da ono nauči što više u školi. Niko ne voli kada dete dobije jedinicu, ali se ranije barem znalo ko je krivac za to. Verovalo se u procenu znanja onoga ko je za to i zadužen.
“Kako će roditelj, ukoliko nije prisutan na samom času, da vidi način na koji nastavnik radi, kako drži časove, kako se odnosi prema učenicima? Opet se svodi na to da roditelj veruje svom detetu, veruje u ono što čuje od učenika, a druga strana je nebitna. Imamo situacije da roditelji nisu informisani o svemu. Nisu pogledali elektronski dnevnik, nisu išli na roditeljski sastanak, nisu išli na otvorena vrata i onda jednostavno misle da je njihovo dete u pravu za sve što kaže. Verovanje detetu poprimilo je priličan opseg, što ugrožava samu ocenu učenika“, govori Jasminka Marić iz Granskog sindikata prosvetnih radnika “Nezavisnost“.
Nije teško pokloniti ocenu učeniku, ali to je zapravo “medveđa usluga“. O tome govore i sve lošiji rezultati prijemnih ispita, što ne odgovara ni školi, a ni roditeljima.
“Problem je kada sve to dođe na naplatu. To u prevodu znači da kada dođe osmi razred i polaganje prijemnog ispita za srednje škole, koje će ocene pokazati pravo stanje ako mi imamo toliko petica u osnovnoj školi, a sam prijemni bude ispod nivoa na republičkom proseku. Šta smo uradili? Podelili učenicima ocene reda radi kako bismo zadovoljili sujetu roditelja, ali kriterijumi na republičkom nivou pokazuju sasvim drugu situaciju“, objašnjava sagovornica “Ekspresa“.
Jasminka je govorila i potencijalnom konfliktu između nastavnika, učenika i roditelja. Dotakla se i toga da bi uvođenje ovog pravilnika moglo dati određenu moć i učeniku, koji bi samim tim bio zaštićen.
“Zbog same činjenice da to dete ima zaštitu takvog roditelja, nastavnik bojažljivo ne želi da vrši bilo kakav pritisak i onda se povlači. Ne želi da ulazi u klinč roditelj – učenik ‒ nastavnik.“
Nakon optužbi sama procedura provere nastavnika može biti vrlo neprijatna, ali i sramna. Zbog toga se oni uglavnom povlače i nevoljno prihvataju sugestije roditelja.
“Teško je sve to dokazati, a i da se dokaže, neprijatno je prolaziti kroz to. Da te prvenstveno ocenjuje učenik koji je to sugerisao roditelju, jer kako će roditelj da zna kako ja predajem na času, da li sam dovoljno pažnje posvetila njegovom detetu. Roditelj je uvek siguran da njegovo dete to zna – ono je kod kuće učilo, kako to ne zna na času. To su rečenice koje su postale kliše kada roditelj vidi da je učenik dobio slabiju ocenu nego što je očekivao.“
Ministarka prosvete Slavica Đukić Dejanović govorila je za TV “Prva“ i o tome kako bi ovim pravilnicima zapravo pokušali da zbliže roditelje i nastavnike da zajednički razgovaraju o svim problemima.
“Zbog izmenjenog odnosa roditelja prema nastavnicima, za koje su verbalizacije često neadekvatne − on slabo zna, on nije autoritet, nisam siguran da imaš šta od njega da naučiš ‒ detetu nastavnik više nije autoritet u. I mi ovim merama, ovim pravilnicima, zapravo pokušavamo da zbližimo roditelje i nastavnike da razgovaraju o svim problemima kako bi slali iste poruke detetu“, objasnila je ministarka prosvete za TV “Prva“
Ministarka je objasnila i to da ministarstvo i inspekcija neće kažnjavati nastavnika, već će kolege proceniti da li je primedba roditelja osnovana. Ukoliko nije, onda se sve obustavlja. U slučaju da je osnovana, direktor donosi plan rada.
Sa druge strane, Jasminka Marić iz Granskog sindikata prosvetnih radnika “Nezavisnost“ govori o tome kako nisu baš uvek sve kolege dovoljno stručne za donošenje ovakvih odluka.
“Zamislite da ja radim sa kolegom koji je tu na određeno vreme i koji je nestručan. Imamo situacije da su nastavnička mesta popunjena nestručnim kadrom, ako se desi da neko ode na bolovanje, nemamo stručni kadar da ga pokrije. Dođe neko ko nije završio fakultet i onda se desi prijava za moju ocenu. A taj kolega koji je sa mnom u aktivu treba da razmatra situaciju da li sam ja to dobro uradila ili nisam. Onda to ide dalje na proceduru. Koliko je ko stručan da upravlja mojom ocenom, ako taj nastavnik nema dovoljno informacija šta je u sklopu moje ocene i mog predmeta“.
Još jedan od potencijalnih problema koji bi nastao uvođenjem pravilnika jeste demotivisanje mladih da postanu prosvetni radnici. Opšte je poznato to da ih u Srbiji već ima sve manje.
“Ako je mladi naraštaj završio fakultet i ako je svestan činjenice da neće imati potpunu slobodu da kreira svoj čas onako kako je zamislio i kako misli da će biti najbolje za buduće generacije, koja mu je onda motivacija da ostane u prosveti? Materijalni momenat sigurno nije nešto što će ga zadržati. Jedino ta lična satisfakcija, rad sa mladim osobama, ali se i to na ovaj način gubi i gasi“, govori Jasminka Marić.
Sagovornica “Ekspresa“ ima veoma upečatljiv i interesantan naziv za ovu situaciju, a to je “lov na veštice“ odnosno “lov na nastavnike“. Kao primer navela je kolegu koji predaje fizičko vaspitanje. On je “difovac“, a svoju priču podelio je i javno. Na času fiskulture radila se gimnastika i preskakao kozlić, a on je obavešten o tome da pojedinu decu ne sme da uhvati za ruku ili ih dodirne kako bi im pomogao i objasnio kako da preskoče kozlić.
“Pa možete li misliti dokle to doseže, kako da ocenim tog učenika? Toga će biti sve više i više. Primera radi, ako treba da opašem dete koje je prvi razred i ne zna samo da se lepo obuče, ja neću smeti da mu priđem. Ko zna ko će kako to da protumači. Svako će moći da kontroliše ono što izgovaram, da li sam se pristojno obukla, jesam li imala kontakt sa učenikom, da li sam ga pomazila ili ne. Zar to nije lov na nastavnike koji savršeno rade svoj posao? Nekada i taj dobronamerni gest, pokret i mimika govore o tome koliko nam je važno da nas učenik shvati i razume. Na ovaj način vezuju nam se ruke i postajemo roboti koji će samo ući da ispredaju. Bez emocije, bez empatije. Svako će krenuti stazom povlačenja. Neće želeti da ulazi u polemiku sa roditeljima, u neprijatne scene i sve ostalo što dolazi s tim“, dodaje Jasminka Marić.
Svakako da Ministarstvo prosvete ima samo najbolje namere, a uvođenjem ovog pravilnika mogu se potencijalno izbeći svakodnevne individualne žalbe roditelja. Međutim, da li ćemo zaista loviti nastavnike? Hoćemo li ih oterati u ćošak da gledaju u zid i razmišljaju zašto su dali ocenu kakvu su dali? Nije problem predlog ministarstva, već je problem u tome kakvi smo postali kao društvo. Možda sebi dajemo previše za pravo, pa onda “lovimo“ svakoga ko nam ne odgovara. I to nije slučaj samo u prosveti, već u svim oblastima.
