Dragi Ćamil i Srebrenica na vodi

Pisao je Duško Radović da su mnogi nesposobni daleko dogurali: nesposobni mogu raditi sve, dok sposobni rade samo ono što umeju. Koliko gluposti još Vučić treba da uradi u naše ime dok ne ode sa vlasti? Zahvaljujući poslednjim događajima, zaključak je da je Srbiji neophodan nezavisni medicinski tim sastavljen od psihijatara i psihologa. Ljudi koji donose odluke “u ime naroda”, pre nego donesu bilo kakve odluke u naše ime, trebalo bi da se konsultuju sa psihijatrima. U sumrak zdravog razuma, na partijskim sastancima SNS dele se cedulje na kojima su ispisane reči podrške Faraonu. I među botovima su se pojavili revolucionari nezadovoljni vestima da ćemo iz našeg budžeta pet miliona evra donirati Srebrenici. Oni dosledni, pisali su kako je “Srbija investiciona sila.” Potencijal za ulaganje u varošicu od 15.000 stanovnika? “Ko tebe kamenom ti njega evrom.” Tako su nadahnute komentare pisali da su umesto sendviča zaslužili giros. Sendvič brigadiri pokušavaju na sve načine da opravdaju to što se narod guši u kreditima, što milionska armija radi za minimalac, što nam je pravosuđe poput sportskog ribolova – kriminalce uhapse, slikaju se sa njima, a potom ih puste na slobodu. . . Te što je milion ljudi na Birou za nezaposlene, što faraon uzima od penzionera, od prosvetnih radnika, od vojnika i medicinara, i dok gladna deca padaju u nesvest, “kralj botova” izvršava zapovesti teta Angele. Ovom isplatom Vučić sam potvrđuje genocid, kada već zahvaljujući Ruskom “njet” u Savetu Bezbednosti, nismo etiketirani genocidnom nacijom.

Stanovnici Sarajeva ne zaboravljaju da je Vučić tokom rata boravio kod „četnika“ povrh grada i da je dugo nakon rata imao nacionalističke pozicije. A, onda je zaželeo da se dopadne EU i da igra na dva fronta, iako je u Rusiju i u RS odlazio s praznim frazama, dok u odnosima s BiH pravi konkretne korake. Vučića je primio srebrenički načelnik Ćamil Duraković, isti onaj Ćamil za koga je ratni zločinac Naser Orić nacionalni junak, isti Ćamil koji je pravio cirkus pri hapšenju pomenutog kriminalca.

Nazadne vlasti rasteretile su srpski “prepuni” budžet iako su znale da je kroz Srebrenicu do sada prošlo dve milijarde evra humanitarne pomoći, a da od tog novca još uvek ništa nije napravljeno osim što se novac neretko koristio za stvaranje još većih predrasuda prema Srbima. Pritom se glavnokomandujući Deda Mraz obrukao pred svojim narodom. Pokušaj da se iskupi za „100 za jednog“, Bošnjaci mu neće zaboraviti, pa sve i da im je dao pet milijardi evra.

Postavlja se pitanje da li je neko bar nešto dao porodicama naših poginulih vojnika i civilnih lica koja su ni kriva ni dužna ginula od Jasenovca, preko Krajine i Sarajeva, do KiM. Da li je narod iz Krajine ikada dobio nešto kad je izbegao na ove prostore? Nikada ništa. Za Bratunac i za Kravice da li ima para? Naravno da ima jer Srbija je najbogatija zemlja sveta – nedostatkom razuma vlastodržaca.

Bolesnu decu lečimo sms porukama, obdaništa i bolnice se raspadaju, dok predstavnici vlasti bauljaju ko guske u magli. Premijerov poklon onima koji su ubijali srpski narod, indirektno odaje priznanje naše krivice za Srebrenicu. Lažni mir kupljen je po ceni istorijske osude Srba. Ukoliko se setimo nedavnog kamenovanja, pitanje za Ćamila je kako mu nije ispod časti da primi taj novac?

Šta bi na ovaj čin Vučića rekao Vidoje Lazić, razapet na krst? Šta bi rekla Dimitrić Mileva, isečena na komade, šta bi rekao Rado Kukolj, ispečen na ražnju? Šta bi rekao jedanaestogodišnji Slobodan Stojanović, zverski mučen i ubijen kada je otrčao iza neprijateljskih linija da spase ljubimca: „Tata, ostao mi Lesi na lancu“? Od maja 1992. do februara 1993, srpsko stanovništvo na području opštine Srebrenica doslovno je desetkovano. Od 9.390 Srba ostalo ih je 860, od 59 srpskih sela, 55 je etnički očišćeno. Srbi su grad napustili nakon ubistva srpskog čelnika Gorana Zekića. Retki koji su ostali su gonjeni poput trofejne divljači. Zarobljeni Srbi odvođeni su u Srebrenicu i u Potočare, u logore u kojima im se gubi svaki trag. Uz povike „Alahu ekber“, srebrenički džihadisti su pohode na okolna srpska naselja izvodili na velike hrišćanske praznike. Banda mudžahedina uveženih sa kojekakvih ratišta Arabije, predstavljena je mirnim turistima u prolazu.

Šteta što Vučića nisu prošetali i do Skelana gde su Orićevi koljači masakrirali 1.500 Srba. Nije problem biti human ili pošten, problem je što i Bošnjaci i Hrvati i dan danas poriču monstruozne zločine nad Srbima. Srbi su oduvek bili luckasto humani, a kada ni nakon ovakvog poniženja nisu izašli na ulice, onda je i red da ih jašu. Jedina stvar koja je potrebna za trijumf zla je ta da dobri ljudi ništa ne urade. A, sada, zamislite posleratnu Nemačku sa Gebelsom na čelu. . .

Samir Jordamović