Utrkivanje u veličanju „istorijskog“ sporazuma između „NATO devojčice“ i „faktora stabilnosti u regionu“ prevršilo je meru ukusa, čak i u medijima tradicionalno suzdržanim, dok gazda ne kaže kada novinarska „sloboda“ sme da se pokaže.
Trenutak je ne može biti intrigantniji, predsednica bez vlade i tehnički vršilac dužnosti u ostavci potpisuju sporazum, čiji sadržaj novinari samo prepričavaju a analitičari već nazivaju deklaracija lepih želja!
Upada u oči da je ekipa saradnika „NATO devojčice“ sastavljač teksta sporazuma, i da je tekst dat „faktoru“ po modelu uzmi ili ostavi, bez usaglašavanja tokom njegovog samog stvaranja.
Sam tekst sporazuma rađen je kao dvojezična tabla, na dva pisma (za devojčicu i faktora), te mu ipak preti kamen iz potaje čika Branimira, gospodara Slavonije i Baranje!
Posle žestoke svađe (ako je i bila) sa goničem robova iz EU i američkim ambasadorom, baš prikladnog prezimena, posle javno iznetih obavezujućih radnji za saglasnost oko otvaranja poglavlja sa hrvatske strane, kao pojas za spasavanje usledio je susret na mostu tačno u podne (simbolika holivudske režije!), kom detalje dodaje mašta novinara, jedine naručene publike!
Službeni dvorski predstavnik Srba u Hrvatskoj, nije prisustvovao tom „povijestnom trenu“, on je zbog nefotogeničnosti detašovan u dvorište rodne kuće srpskog naučnika Milutina Milankovića, u mestu Dalj u pokrajini Baranji, koja je do odluke arbitra komunističke partijske komisije za razgraničenje između republika Srbije i Hrvatske, bila u svom istorijskom miljeu, u Vojvodini!
Narodni predstavnici Baranje, izjasnili su se još u novembru 1918.godine za prisajedinjenje Kraljevini Srbiji, i ušli u novu državu SHS, kao njen neotuđivi deo.
Komunisti nisu priznavali te „velikosrpske odluke“ naroda koji je tu živeo, te su ipak odlučili da časte tek rođenog sina generala Ivana Šibla, koji dobi kumovo ime Milovan, a sam kum presudi i dodeli Baranju, tamo gde nije nikada bila.
Srbi kažu – nije kum dugme – i kum Milovan Đilas, čuveni komunistički satrap i tvorac montenegrinske obavezujuće pripadnosti za Srbe u Crnoj Gori, baš se pokaza!
U maniru nastavka komunističke istine, nazvaće „NATO devojčica“ Milutina Milankovića hrvatskim naučnikom, ali zaboravlja da se on nije rodio u nepostojećoj državi Hrvatskoj već u tadašnjoj Austro -Ugarskoj, i pravo da ga kao svog državljanina (po rođenju) veliča ima današnja Mađarska, koja ipak uvažava prioritetno pravo Srbije!
Mnogo hvaljeno zalaganje za poboljšanje statusnih prava nacionalnih manjina u dve susedne države, pati od suštinske zaboravnosti detalja, koje mnogi ne poznaju.
Sve do 1946.godine, u istorijskim pokrajinama Vojvodine, živeli su Šokci, Bunjevci i Hrvati, kao posebnosti.
Odlukom vojne uprave u Vojvodini a ne izjašnjavanjem naroda, naređeno je da se preprave matični podaci stanovnika, i svi Šokci i Bunjevci su nasilno prevedeni u Hrvate, tokom popisa stanovništa 1948.godine.
Komandant te vojne uprave bio je general Ivan Rukavina (slučajnost?), vlada republike Srbije u čijem je sastavu Vojvodina, nije ni pitana, niti se pitala, ali kum Milovan jeste, kao vredna partijska domaćica koja sređuje malčice zapuštenu kuću!
Poseta Tavankutu, mestu gde Bunjevci koriste svoje pravo da se ne izjašnjavaju Hrvatima, jer komunističkog nasilja više nema, nije slučajna.
Kada je predsednik Srbije podržao istorijsko pravo Bunjevaca, vrisnula je tadašnja hrvatska ministrica za spoljnje poslove Vesna Pusić, kao mlado zmijče, o „nasilju nad Hrvatima“, te NATO devojčica sada koristi taj rani vrisak, da u harmonične odnose predsednika Srbije i „faktora stabilnosti u regionu“, utrpa još jedan kamičak u cipeli.
Uostalom, hrvatski kulturtregeri tvrde da Srbima i ne pasuju cipele, zna se šta oni nose!
Cinično zvuče sve izgovorene fraze dvorskog predstavnika Srba u Hrvatskoj, o uvažavanju prava nacionalne manjine, istorijski su Srbi narod u nekadašnjoj Austro-Ugarskoj, pa zatim u Kraljevini SHS i Jugoslaviji.
U fašističkoj NDH, Srbi su rasnim zakonima oglašeni za remetilački faktor koji mora da se ukloni, svim sredstvima.
Čak su i pokvareni hrvatski komunisti, na svom zasedanju ZAVNOH (Zemaljsko antifašističko vijeće narodnog oslobođenja Hrvatske) u Topusko-m 1944,.godine, utvrdili da u Hrvatskoj žive dva naroda, Hrvati i Srbi. Ta odrednica je stajala u preambuli svih republičkih ustava Hrvatske, iz vremena zajedničke države Jugoslavije.
Tek 1990.godine u novom ustavu RH nazvanom „božićni“ (usvojen u decembru mesecu), srpski narod nasilno će biti preveden u status nacionalne manjine.
Pre te saborske odluke, većina Srba-zastupnika iz redova stranke SKH-SDP, legalno izabranih na višestranačkim izborima, formirala je u Kninu skupštinu sa poslanicima SDS (Srpska demokratska stranka) i izjasnila se za stvaranje SAO Krajine, kao neotuđivog dela tada zajedničke države Jugoslavije.
13512102_10209405302590629_4580683338870016838_n
Pune četiri godine, trebalo je EU i NATO, da koristeći OUN i Vensov plan, uz saradnju konsultanata iz firme MPRY (osnivači američki penzionisani generali) pripreme plan „OLUJA“, najvećeg etničkog čišćenja u Evropi posle Drugog svetskog rata, ognjem i mačem proterujući nekoliko stotina hiljada stanovnika RSK (Republika Srpska Krajina), i pritom ubijajući sve lakoverne koji su poverovali javnom pozivu predsednika RH, da sačekaju svoje „oslobodioce“.
Otada, iz godine u godinu, smanjuje se broj prognanih Srba iz RSK u beogradskim medijima, kako odmiče proces „eurointegracija“ ostatka Srbije u prekomponovanju po meri održivog, samo se dodaju novi uslovi, dok se ne stigne do najmilije „prekumanovske“ matrice.
Ko je iz NATO-a naterao „devojčicu“ kao dobrog izvršioca i „faktora stabilnosti u regionu“ iz EU, nije ni važno, namera da se ne talasa stvarni progon obespravljenih Srba a primiče se godišnjica „OLUJE“ i sledstvenog ustaškog divljanja na narodnom derneku uz Tompsona, neće ovisiti o susretu na mostu, pritom faktor KAPTOL (središte RKC u Hrvatskoj) nije nikako pominjan, ali njegov rukopis, za upućene nije nepoznanica!
VLadimir Frolov
Fond strateške kulture
PS . – mnogo zabrinuta i vazda budna „second SERBIA“ ima saznanje da se katarakta uspešno leči, ali najbolji svetski očni lekari su u Moskvi, a to je očit problem i NATO i EU!
