Izrael pred novim ratom

1
1569

Svetozar Radišić smatra je je Izrael svoju autonomiju očuvao zahvaljujući „vitalnim“ interesima velikih sila. Međutim, proces stvaranja „novog svetskog poretka“ je uslovio promenu ponašanja prema Izraelu. Zato se nameće pitanje: hoće li nestati Izrael?

Ovaj geopolitički napis objavljen je pod naslovom „Omča za Izrael po recepturi srpskog stradanja“, u listu „Revija 92“ br. 186, 29. novembra 1996. godine.

izrael-palestina-komfort-izrael-67205Krajem decembra 1993. godine, prema anketama „Tajma“ za ličnosti godine predloženi su Jicak Rabin, Jaser Arafat, Nelson Mendela i Frederik de Klerk. Nepunu godinu kasnije (11. oktobar 1994) Jicak Rabin, Jaser Arafat i Šimon Peres dobili su nobelovu nagradu za mir, i to za konkretan mir, uspostavljen na Bliskom istoku nakon sporazuma između Izraela i Palestinskog oslobodilačkog pokreta (PLO). Činilo se da je mir konačno zagospodario prostorom večitog rata.

Međutim, posle famoznih potpisa i rukovanja, Izraelom već treću uzastopnu jesen umesto mira vlada nesigurnost. Nagradu za životno delo (istorijsko rukovanje sa Jaserom Arafatom 13. septembra 1993. u Vašingtonu pod nadzorom Bila Klintona) dobijenu od svetskih svemoćnika, Jicak Rabin je platio glavom svojim političkim neistomišljenicima 4. novembara 1995. Na mestu izraelskog premijera zamenio ga je Šimon Peres, dotadašnji ministar inostranih poslova Izraela. Od tada, situacija se iz dana u dan usložava. Sve češće su saobraćajne arterije od Jerusalima do Haife zasićene policijskim i vojnim punktovima ne bi li se sprečile najavljene akcije džihada. Neke fabrike su zatvorene, robne kuće poluprazne…

Predsednik Izraela Benjamin Netanijahu pokušava da spase građane od odmazde koju je najavila radikalna organizacija „Islamskog džihada“ povodom smrti lidera te organizacije Fahti Škakija. Kada se tome doda da je Hamas (Palestinski islamski pokret otpora) 2. avgusta 1996. godine pozvao „sve svoje svete i hrabre borce – sinove Džihada, da pucaju Izraelcima u prsa i da učine da njihova okupirana zemlja postane arena sređivanja računa sa Jaserom Arafatom i njegovom vlašću“, jasno je koliko je mir blizu Jerusalima. Izrael napadaju i snage Hezbulaha (militantna islamska ideološka grupacija „Božja kuća“, u Libanu). Da bi slika konfuzije bila vernija treba pomenuti i verovatne ambicije izraelskog predsednika da realizuje revizionističku verziju sekularnog cionizma koji podrazumeva trajni izraelski suverenitet nad celokupnom bivšom Palestinom. Haosu doprinosi tolerantan ali i sve nestalniji odnos SAD prema Izraelu. Čas izgleda da je zaboravljena Rezolucija 242 UN prema kojoj je Izrael dužan da se vrati u granice koje su važile 4. juna 1967. godine, a čas da su se Amerikanci definitivno stavili na stranu izraelskog najljućeg neprijatelja – islama.

RAT NIJE NI PRESTAJAO

Kada se analiziraju međunarodni sporovi i sukobi u vezi sa Izraelom, može se zaključiti da rat na širem području Jerusalima nijeni prestajao od 1882. godine, odnosno od početka jevrejske imigracije u Palestinu. Turska je, dok je u njenom sastavu bila i Palestina, pravila smetnje jevrejskoj kolonizaciji. Do 1914. godine u Palestini je bilo samo 85.000 Jevreja.

Preokret u korist Jevreja dogodio se u Prvom svetskom ratu, pošto je Velika Britanija okupirala Palestinu. Ratifikacijom Balfurove deklaracije od strane Društva naroda, na predlog Velike Britanije, zapadni deo Palestine predviđen je za stvaranje jevrejske države. Zbog suprotstavljenih teritorijalnih pretenzija u Palestini dolazi do niza oružanih sukoba, od 1929. do 1939. godine, između doseljenih Jevreja i arapskih starosedelaca. Uoči Drugog svetskog rata u Palestini je bilo oko 400.000 Jevreja.

Posle povlačenja Velike Britanije iz Palestine Jevreji su 14. maja 1948. godine proglasili državu Izrael (prema nazivu Kraljevine Izrael iz perioda od 930 do 720. godine pre nove ere). Samo dan kasnije počeo je izraelsko-arapski rat koji su izgubile snage Arapske lige. Najznačajnije posledice rata bile su arapske izbeglice i formiranje Palestinskog oslobodilačkog pokreta. Posle godinu dana Izrael je primljen u Ujedinjene nacije i postao štićenik Sjedinjenih Američkih Država. Nakon ratova u kojima je Izrael učestvovao, uglavnom, u ulozi agresora, 1956. i 1967. godine, Ujedinjene nacije usvojile su pomenutu Rezoluciju 242, radi uspostavljanja mira na Bliskom istoku, zahtevajući povlačenje izraelskih snaga sa okupiranih područja, čija je realizacija počela tek nakon potpisivanja sporazuma sa Palestinskim oslobodilačkim pokretom.

LOŠE PROGNOZE

Sporazum u Oslu između Izraela i PLO ipak nije potpuno umirio Bliski istok, iako na neki način daje šansu turskom sekularizmu i Izraelu da prežive u muslimanskoj oblasti. Geopolitički analitičari smatraju da je Turskoj potreban Izrael kao saveznik protiv Sirije, koja je prekršila 18 sporazuma potpisanih sa diplomatama iz Ankare tokom 1993. i 1994. godine, i da, stoga, nije neprirodan sporazum potpisan između Turske i Izraela, kome se najglasnije suprotstavlja Egipat. Ni Turcima ne odgovara da Sirijci dobiju nazad Golan i veću američku podršku, posebno što će Izrael postati beskoristan saveznik ukoliko ostane bez Golanske visoravni, jer neće moći odgovarajuće da se brani.

S druge strane, Izrael ne može da izađe na kraj s reakcijama na balkansku politiku SAD, jer su prouzrokovani podozrivost u odnosu na Amerikance i takmičenje za ugovore, tržišta i arapsku naklonost na Bliskom istoku, što više šteti Izraelu nego Sjedinjenim Američkim Državama. Što je još značajnije, Rusija je gurnuta u proislamski položaj i polako se približava Teheranu. Naime, ruski ambasador u Teheranu već je stupio u kontakt s ministrom inostranih poslova Irana, Ali Akbir Velajatijem, „radi učvršćenja strategijskog partnerstva“. Ta saradnja trebalo bi da odigra značajnu ulogu u sprečavanju čvrste namere NATO-a da se širi ka istoku. Prema rečima Jevgenija Primakova, ministra inostranih poslova Ruske federacije, „islamska politika“ Rusije je izvestan kurs.

Očekuje se da će SAD insistirati da Izrael, već prošaran palestinskim teritorijama, potpiše pogubni „mirovni ugovor“ sa Sirijom. S tim u vezi, zanimljivo je da je američka administracija, 8. januara 1996, odlučila da pošalje trupe na Golan kao „pomoć mirovnim naporima“ Izraela i Sirije. U Izraelu smatraju da je promena američkih štićenika očigledna, jer „Hafez el Asad može da podržava preprodaju droga i terorističke pokrete, održava savez sa Iranom, i da, pri tom zna, da će mu SAD isporučiti Golan kadgod on to bude želeo“. Za Siriju je stimulativno, prema izraelskim procenama, da potpiše ugovor sa Izraelom, jer se predviđa da će tada Turska napustiti pakt sa Izraelom i da će sve to blagosloviti Iran. Dakle, Turska bi posle eventualnog sirijsko-izraelskog mirovnog ugovora mogla da se okrene islamskom fundamentalizmu i da postane ozbiljan problem.

POHOD NA JERUSALIM

Prodor islama je očigledan, a da izraelske procene u vezi sa Turskom nisu naivne potvrđuju poslednji izbori u Turskoj, gde su na izborima 24. decembra 1995. pobedili islamski fundamentalisti, na čelu s Nehmetinom Erbakanom, šefom islamističke partije prosperiteta. Zanimljivo je da su dan kasnije, 25. decembara 1995, muslimani preuzeli vlast u Vitlejemu (jedan od najsvetijih gradova pravoslavaca i katolika u kome su tokom izraelske vladavine hrišćani postali manjina, iako su pre Drugog svetskog rata činili 80 odsto žitelja). Zato nije čudno što narasta strah od fundamentalista i potpunog progona svega što nije muslimansko.

Nakon uspešnog formiranja muslimanske države na tlu Evrope, prve od Otomanske carevine, čini se da stratezi širenja islama kreću u operaciju „Jerusalim“. Islamski pokret otpora – Hamas –već podseća na opasnosti koje kriju sprejom ispisani slogani po zidovima u dolini Beka: „Put ka Jerusalimu“. Istovremeno dok se dešava neverovatan pritisak SAD na Izrael da sklopi mir po svaku cenu, Teheran tvrdi da će Jerusalim biti islamski grad.

Postoje informacije da su Pazdareni, iranska revolucionarna garda, odvojili oko 150.000 od svojih 500.000 ljudi za „oslobođenje Jerusalima“, a u obaveštajnim krugovima pominje se regrutovanje dobrovoljaca – Basidža. Zato poznati jerusalimski geopolitički analitičar Johanan Ramati opravdano strepi za sudbinu Izraela, predviđajući njegov nestanak ukoliko se odnos velikih sila prema Izraelu ne promeni. Tu bojazan oseća i deli čitav izraelski narod. Verovatno je opravdani strah osnovni razlog što se u Tel Avivu na mitingu skupilo 50.000 Izraelaca protestujući protiv suviše smele politike Benjamina Netanijahua. Jer, predsednik Izraela prkosio je Savetu bezbednosti UN, suprotstavljao se „zatvaranju tunela u Jerusalimu“, pretio da će izraelske vlasti razoružati palestinsku policiju i postavljao uslove za sastanak sa Jaserom Arafatom.

Opstanak Jevreja u Izraelu ima i svoju biblijsku priču. Muhamed je, prema predanjima, bežeći iz Meke u Medinu 622 godine bio dobro primljen od tri jevrejska plemena, koja su kasnije doživela tragičnu sudbinu: dva su proterana a treće masakrirano. I on je, pri tom, okrvavio ruke. Čak se i u Koranu zemlja istočno i zapadno od Jordana spominje kao „zemlja dece Izraela“. Problem je što muslimani sada tvrde da su sadašnji Jevreji potomci preobraćenih Hazara i da su skupljeni s kraja sveta, a da je Bog u biblijska vremena dao izraelsku zemlju drugim, pravim Jevrejima.

SUKOBI IZRAELA I ARAPSKIH ZEMALjA

Verovatno, sudbonosna faza izraelske istorije počela je posle jednog od brojnih povlačenja izraelske vojske iz Libana i priznavanja Izraela od strane PLO septembra 1993, nakon što je Izrael odobrio palestincima autonomiju za Gazu i Jerihon. Od 9. septembra 1993. godine Izrael i PLO nisu više u ratu, a četiri dana kasnije potpisan je pomenuti sporazum između Izraela i Palestinaca. Utvrđivanju mira pomogao je i Vatikan uspostavljanjem diplomatskih odnosa sa Izraelom, a zatim i Jordan. Dvadesetosmog oktobra 1994. održana je svečanost, u pustinji između Izraela i Jordana, povodom potpisivanja mirovnog ugovora između te dve zemlje, čime je okončano njihovo 46-godišnje neprijateljstvo.

Protiv takve vrste mira sve vreme bile su razne islamske fundamentalističke organizacije, jer se najnovijim sporazumima Izrael sve više legalizuje na muslimanskoj teritoriji. Zbog njihovih aktivnosti i neprestanih provokacija izraelski premijer Šimon Peres objavio 5. marta 1996. totalni rat Hamasu, palestinskoj fundamentalističkoj organizaciji, a zatim pozvao zemlje Evropske unije da ne „flertuju“ s Iranom, jer je „opasniji od nekadašnje Nemačke i nacizma, pošto priprema atomsku bombu“.

Daljem komplikovanju vojno-političke situacije doprineo je Predsednik Irana Hašemi Rafsandžani. On je, pod pritiskom Evropske unije osudio terorizam, ali je podvukao da ne osuđuje Hamas, kao ni druge palestinske grupe koje koriste sve metode u borbi protiv Izraela. Ništa nije pomoglo što su dva dana kasnije u klubu podvodnih ribolovaca u egipatskom letovalištu Šarm El Šejk, na rogu Sinajskog poluostrva, u luksuznom hotelu „Mevenpik“, na samitu posvećenom borbi protiv terorizma prozvali i Iran i što su predstavnici Amerike i Evrope krajem jula 1996. za najopasniji proglasili islamski terorizam.

Samit u Egiptu sada liči na zlu slutnju šta će se događati na istočnoj obali Sredozemnog mora. Od 9. do 26. aprila 1996. došlo je do žestokih obračuna započetih međusobnim raketnim napadima Hezbulaha i Izraelske vojske na jugu Libana. U obračunu, koji je nagovešten izraelskim bombardovanjem logora za obuku u Libanu u junu 1994. godine, izraelski avioni gađali su Bejrut, pripadnici Hezbulaha napali su „kaćušama“ Izrael, a izraelska vojska raketirala po Libanu. Izrael je sve žešće napadao južni Liban, a Hezbulah uzvraćao u operacijama u graničnom pojasu Izraela i Libana. Tek kada je pogođena bejrutska termocentrala, Voren Kristofer je pozvao Hezbulah da obustavi napade na Izrael. Izraelske granate posle više od 400 napada avijacijom i više od 1.500 ispaljenih projektila pogodile su i bazu Ujedinjenih nacija prepunu izbeglica. Kada je Voren Kristofer 26. aprila 1996. objavio prekid vatre u sukobu Izraelaca i Hezbulaha postalo je jasnije:

(1) Izraelci više nemaju raniju podršku SAD, i

(2) iranski vrhovni lider ajatolah Ali Hamnei nije skrivao ko se nalazi iza ratnih provokacija, pozvajući Hezbulah da i dalje napada Izrael.

Kao što se i očekivalo Sirija je 22. jula 1996. nagovestila da neće prihvatiti pregovore sa Izraelom bez povratka Golana, a potom krajem septembra 1996. optužila Izrael da pokušava da uništi bliskoistočni mirovni proces. Pokazalo se da sporazum između Izraela i PLO nije dovoljno čvrst. Samo u jednom obračunu 26. i 27. septembra 1996. u talasu nemira na okupiranim teritorijama saldo dvodnevnih borbi izraelskih snaga i razjarenih Palestinaca bio je 60 mrtvih i 800 ranjenih.

IZRAEL I „JUGOSLOVENSKA KRIZA“

Iz prethodnog nije teško zaključiti zašto je „jugoslovenska kriza“ bila daleko od srca Izraelaca. Za izraelska sredstva informisanja može se reći da su približno objektivno informisali svoju javnost. Posle masakra na sarajevskoj pijaci Markale izraelski list „Davar“ dobro je procenio da je masakr izazvala „bočna inteligentna naprava smeštena ispod pijačne tezge“, što znači da su incident izazvali muslimani. Verovatno bi istina o ratu na prostorima prethodne Jugoslavije stigla do Tel Aviva da Amerikanci nisu upozorili Izrael da ne uspostavlja veze sa Srbijom, neposredno posle prve posete izraelske delegacije Jugoslaviji.

Bez obzira što su zbog sopstvene veoma komplikovane političke situacije Izraelci morali da budu krajnje oprezni i u postupcima i u izjavama mora se priznati da su iz Tel Aviva predlagali ublaživanje sancija kao nagradu za mirovne stavove Beograda. Telavivski „Džeruzalem Post“ je pre ključnih događaja u Bosni, u aprilu 1995, objavio da je američka politika na Balkanu promuslimanska i da su posle progona Srba iz Krajine Hrvati stvorili etnički čistu državu. Izrael je zbog svojih interesa medijski podržavao muslimane izbegavajući kontakte sa srpskim diplomatama, ali je među prvima suspendovao sankcije protiv Jugoslavije i otvoreno se suprotstavio (Izraelsko Udruženje Jevreja poreklom iz Jugoslavije) odluci predsednika Hrvatske Franje Tuđmana da Jasenovac pretvori u memorijal žrtava i njihovih ubica – ustaša.

Uostalom, ponašanje Izraela uslovljenoje interesima velikih sila i sasvim prirodno, s obzirom na njegov geopolitički položaj. O zainteresovanosti velikih sila za Izrael dovoljno kazuju posete njegovom glavnom gradu. Od početka januara 1995. godine do kraja oktobra 1996. Izrael su posetili: američki ministar odbrane Vilijam Peri, ministar inostranih poslova Voren Kristofer, potpredsednik američke vlade Al Gor i predsednik Sjedinjenih Država Bil Klinton, nemački kancelar Helmut Kol, predsednik Francuske Žak Širak i ministar inostranih poslova Rusije Jevgenij Primakov. Na određeni način gost Izraela bio je i kralj Husein pošto se sastao sa Helmutom Kolom i Jicakom Rabinom 5. juna 1995. blizu granice između Jordana i Izraela. Ne treba zaboraviti da je i Papa Jovan Pavle Drugiizrazio želju da poseti Svetu zemlju (Jerusalim).

NOVI IZRAELSKI VETROVI

Izrael živi sa svoje dve istorije. Tako je 9. jula 1995. u Jerisalim vraćen najstariji primerak starog zaveta (na hebrejskom: Tanah), kojeg su Turci ukrali iz Jerisalima 1071. godine i odneli ga u Kairo, gde je čuvan do XIV veka, kada je prebačen u sirijski grad Alepo. Tako je Turska priznala biblijsko poreklo izraelskih Jevreja.

No, hoće li opstati bilo kakav Izrael? Stratezi smatraju da su jedine nade Izraela za opstanak PLO i Golanska visoravan. Verovatno će se pokazati da Amerika više nije zainteresovana da brani Izrael. Kada Golanska visoravan i Judeja-Samarija budu ustupljeni ili vraćeni, svejedno je, Izrael neće imati odgovarajuću alternativu za svoju odbranu, što može da bude uzrok još jednog rata. Može se očekivati i da će i kralj Husein, kada jevrejska država ne bude više mogla da se brani, usmeravati teritorijalne ambicije PLO ka zapadu.

Zato se može dogoditi, prema crnim prognozama za Izrael, da ta zemlja opstane u okviru granica do 1967. godine samo desetak a najviše petnaestak godina, što bi svakako, prema mišljenju izraelskih analitičara, razgalilo srca antiameričkih arapa i stvorilo priliku za efikasniju antiameričku akciju ne samo u Persijskom zalivu.

Ne treba zaboraviti daje i mesto Hristosovog rođenja prešlo u ruke Palestinaca. Islamski front je čvrst, hrišćanski ne postoji. Posle Meke i Medine, na redu je Jerusalim, treći sveti grad muslimana. Posle približavanja Rusiji i Turskoj novi islamski iranizovani pohod na zapad gotovo je izvestan.

U najnovijoj borbi za opstanak izraelska vlada u pregovorima sa Palestincima ističe da su i Jevreji i Palestinci semiti i da su sinovi Abrahama. Nakon što su, kako kaže Žerar Bodson, SAD izabrale islam: „Više ne dolazi u obzir da američka podrška Izaelu od Sjedinjenih Država napravi „velikog satanu“. Naprotiv, oni sada žele da budu zaštitnici muslimanskih zemalja, a naročito naftnih kraljevina i sunitskog sveta u celini“. Zato Izrael traži sa Arapima, među „semitima“, modus opstanka kao zastupnik zapadne tehnologije u muslimanskom svetu,zasnivajući saradnju na poštovanju jednog broja porodičnih i religioznih vrednosti zajedničkih judizmu i islamu. Stoga i nije čudno što su pomagali svoj „mirovni proces“ podržavajući muslimane u Bosni. Međutim, glasno uzvikivanje slogana „Na Jerusalim!“ bolno podseća Izraelce da je istina o ratu u Bosni sasvim drugačija od prihvaćene i da ima neverovatno mnogo sličnosti između sudbina krajiških i bosanskih Srba i verovatne sudbine Jevreja iz Izraela. Jer, čak i hrišćani sa Zapada pomažu, zbog nafte, islamu da eliminiše Izrael.

U svakom slučaju teškoje predvideti mir okoJerusalima. Iran je zapretio Izraelu, Sirija će tražiti i verovatno dobiti Golan, Turska se islamizuje, Sjedinjene Države pokušavaju da ne ispuste kontrolu nad „mirovnim procesom“, Rusija je potpisala sporazum o vojnoj saradnji sa Izraelom, Evropska unija bi htela da posreduje u arapsko-izraelskim pregovorima, Bagdad i Jerusalim su u lošim odnosima, Egipat…

Svetozar Radišić

svetozarradisic.com

1 KOMENTAR

  1. Raspitajte se o sastavu, eto samo tri poslednje, administracije SAD. 90%, i to na najvažnijim funkcijama, Jevreji.
    Oni su nas napali. Po njihovim planovima smo napadnuti. A to što su „izraelci“ bili „objektivni“ je samo perfidna Jevrejska igra.
    Osvestite se, malo je vremena ostalo za to.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime