Kad niču travke…

0
491

Grešna mi duša u Boga. U gluvo doba noći probudi me i pritisne tuga. Teška i neobjašnjiva. Stignu me uspomene. Izrone iz magle i najdubljih dubina. Noćima mi i danima kidaju utrobu. Nagrnu na mene čim ostanem sam. Kljucaju mi žive rane a kad odu ostave mi tugu. Uzalud se branim.

Šaponjić
Zoran Šaponjić

Kad zaspim navale na mene i ale i vrane. Posle, i kad se probudim, sanjam. U snovima mi omorike i borovi stolaši polomljeni k’o slamke. I konje sanjam noćima. Pasu kraj jezera. A jezero čudesno. Takvo još na javi nisam vidio. Ili sam ga negde već vidio, pa ga zato sanjam, samo što sam ga u međuvremenu zaboravio. A ono mi se vratilo u snove. Nema lepšeg na svetu.

Lomi me tuga. Ona što dalazi s proleća. Kad niču travke i kad se sve uznemiri i uskomeša, uzburka, od zemlje do nebesa. Ona tuga što se useli u dušu pa boli. Danima. I retko kad izlazi. Mučiteljka. Bezrazložna učini se, a duboka. Ona što ostane kad sve prođe. Ona što istera radost iz srca pa je posle uzalud tražiš negde po najdubljim dubinama a ne možeš da je nađeš. A moraš da je iskopaš da bi mogao dalje.

Grešna mi duša kod Boga. Boli me jedno davno sećanje. Po svu noć dave me ale i vrane. Ne odlaze ni kad se probudim nego čuče na drvetu iza prozora i gledaju me pravo u oči.

Čini mi se ponekad, prazno mi srce. Ostala samo pomrčina. A nije. Da je prazno ne bi toliko bolelo. Vraća mi se danima jedno davno jutro. Topla letnja kišica, i sunce koje se ogleda u baricama i beli oblaci… I kapi vode koje iz barica pod bosim stopalima pršte na sve strane a u svakoj od njih po jedno sunce i po jedan zrak i po jedna radost…

Da Vas podsetimo:  Ko igra za raju i zanemaruje logiku

Sad mi se svaka ta kap zariva u srce k’o nož.

Oprosti mi Bože. Što ovako pričam u ove svete dane posta kad se sveti vodica. I kad ne bi trebalo ništa drugo sem molitve. I kad bi trebalo da sva osećanja utihnu.

Uhvatila me tuga i ne mogu da joj se otmem. Ona prolećna, duboka, što dođe u ove dane kad niču travke i kad kopni sneg. Isterala mi iz srca sve drugo što je bilo u njemu i uselila se, ona sama. Pa sad caruje. Napada i ono malo mesto koje je još preostalo i u koje sam smestio one dane kad su se rađala deca. Tu radost ne dam da mi dirne. A ona se ne predaje, napada kako se probudim i kako otvorim oči. Uvlači se u mene tiho, ćuteći.

Jutros probala da istera iz mene ono davno jutro kad smo trčali po površici a za nama iz svake zaleđene pahulje trčalo po jedno sunce i po jedan zrak. A nebo bilo čisto i plavo i ni jednog belog oblaka nije bilo sve tamo do iza Bistrovine.

Lome me ovi dani kad se bude potoci, kad provri voda po livadama i kad nikne prvi kaćunak. Krenem nekud a ne znam kud sam pošao. Pođem nazad a ne znam gde sam bio. Niti znam kud ću danas ni kud sutra. Sutra, možda, više i ne postoji, učini mi se. A dušu pritisla tuga. Ona prolećna, teška k’o crna zemlja, ona što smo je nekad u ove dane, kad okopni sneg prevrtali i sejali ječam.

Iz godine u godinu sve je teže nosim. Pritisla mi pleća, povila kičmu… K’o da mi je neko o vrat okačio torbu punu kamenja. A ona me vuče zemlji.

Da Vas podsetimo:  Srbi, pobili smo vas 700 hiljada, nikad nismo kažnjeni

Grešna mi duša u Boga.

Samo ponekad, jutrom, dok se rumen sa istoka tek naslućuje, kao da osetim nečiju toplu ruku na ramenu. Nestvarnu i neobjašnjivu… I na tren, u srce mi se useli mir. I pomislim, On je negde tu… Kod NJega je moj mir i moje spasenje. Moj izvor i moje ishodište. On će me odbraniti. Kao što me do sada uvek odbranio. On će oterati tugu. I budem siguran u to. I krenu mi suze, onako samom i tužnom… I znam da ima spasenja. Pomolim se za decu i sve moje i sve znane i neznane. I one što su bili i one što će biti.

I ponaljam – Gospode Isuse Hriste sine Božji, smiluj se meni grešnome…

Spadne mi kamen sa srca.

I tako, s proleća, kad niču travke…

Zoran Šaponjić

www.iskra.co

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime