Šta se dešava s takozvanom vanparlamentarnom opozicijom? Nakon vrlo čudnog ponašanja za vreme takozvanog bojkota, kad smo malo šta videli od najavljivanog aktivnog bojkota, prethodna opoziciona struktura, Savez za Srbiju se samoukinuo
Tekst pišem s pozicije nekog ko smatra da je veoma štetno i opasno što u Srbiji, isto kao i u Republici Srpskoj, ne postoji relevantna opoziciona struktura. Dodik je nakon približavanja SNS-u primenio ovdašnji model „rada” s opozicijom u Srpskoj, bušeći i podrivajući najveće opozicione stranke iznutra, da bi na kraju otprilike direktno (po)kupio stare lokalne bosove iz SDS-a, kao što su Mićić, Blagojević ili Bjelica. SDS je tako sveden na bledu senku, ne samo onoga što je bio dok je stvarao Srpsku, već i onoga što je bio do 2014. godine, pa dosta nezadovoljnih birača nema za koga da glasa.
U Srbiji imamo parlament u kojem sede jedan do dva opoziciona poslanika. No hajde da vidimo šta se dešava s takozvanom vanparlamentarnom opozicijom. Nakon vrlo čudnog ponašanja za vreme takozvanog bojkota, kad smo malo šta videli od najavljivanog aktivnog bojkota, prethodna opoziciona struktura, Savez za Srbiju se samoukinuo. Dogovor sa Srbijom je stavljen ad akta, a članovi koalicije prepakovali su se u Ujedinjenu opoziciju Srbije, koja je ojačana tako što su iz nje eliminisani Dveri i Mlađan Đorđević. Kao jedino pojačanje ušao je dojučerašnji poslanik Vukadinović, što je čak i kod urednika vodećeg opozicionog dnevnika izazvalo reakciju u obliku teksta „Đoka na biciklu”. Uz to, nije jasna pozicija Narodne stranke, čiji su lideri rekli kako u narednom periodu treba da rade na jačanju sopstvene infrastrukture. Uzgred, jedino od njih danas mogu da se čuju ozbiljni kritički tonovi o neveselom stanju opozicije, i o tome da ovakva opoziciona struktura ima ozbiljan problem legitimiteta. Svi ostali nastupaju kao da je bojkot bogzna kako uspeo i da je dosadašnji rad dao neke rezultate. Čini se, međutim, da je i mizernih 35 odsto izašlih u Beogradu pre rezultat opstrukcije beogradskog odbora SNS-a, nego rada opozicije.
Na partije koje su izašle na izbore i ostale ispod cenzusa od tri odsto zaista ne treba trošiti reči kad govorimo o opozicionim subjektima. Mislim da ni oni sebe ne doživljavaju kao opoziciju, što dobro pokazuje primer SPAS-a, kao najuspešnijeg iz tog dela političke scene.
No, i ovo što spada u bojkot opoziciju ne uliva preterano poverenje opozicionim glasačima. Hajde da pogledamo neke od problema. Postoje, naravno, objektivni razlozi, a to su najgori uslovi za rad opozicije od obnove pluralizma 1990. Slučaj „utišavanja” radija „Laguna” pokazuje kako režim nastoji da uguši svaki medijski prostor u kojem se neguje drugačiji pogled na svet, pa i kulturni model. Da ne govorim o tome koliko je za privatnike danas opasno finansiranje opozicionih stranaka.
Stalno se s pravom nameću paralele sa situacijom iz devedesetih godina prošlog veka, kada takođe nije bilo nimalo lako baviti se opozicionim radom. Taj režim je danas potpuno obnovljen, s tim što ovog puta računa i na podršku stranaca koji su devedesetih koliko-toliko štitili, pa i finansirali opoziciju. Najvažnija paralela je, međutim, značaj opozicije za opstanak režima. Po mnogim procenama, Milošević je mogao i trebalo da ode s vlasti još 1992. ili 1993. Podsetimo se, on je 1993. izgubio većinu na parlamentarnim izborima, ali je vlast sačuvana kupovinom opozicionih poslanika i ozbiljnim ideološkim obrtom najveće opozicione stranke SPO.
U to doba su od SPO-a otpali ozbiljni nacionalno i konzervativno usmereni poslanici, a SPO je simbolički ušao u koaliciju sa Građanskim savezom i u potpunosti prihvatio ovu antiratnu i drugosrbijansku politiku. Tvrđu nacionalnu politiku tada vodili su Đinđićev DS i Koštuničin DSS, čime su ovi lideri očuvali legitimitet kojim su kasnije i oborili Miloševićevu vlast.
Današnja Udružena opozicija, čini se, ide stopama ovog Draškovićevog zaokreta, usvajajući Peščanik kao svoju ideološku platformu. Otud genijalna ideja da Marinika Tepić može da bude predsednički kandidat. Time se, zapravo, sistematski ograničavaju na vrlo uzak domet i javnosti i glasača. To je, čini se, ugledanje na model Zaeva iz Makedonije, koji se svodi na preživljavanje i čekanje da stranci jednog dana obave posao i dovedu vas na vlast. S tim što je Zaev nasledio ozbiljnu partijsku infrastrukturu jedne velike stranke i ozbiljnu moć na lokalu, kakvu opozicija ovde ne može ni da sanja. Bojim se da ovim putem svesno ili nesvesno ovakva opozicija sebe svodi na simulakrum opozicije, idealan za vlast. Zanimljivo je i da nekoliko vodećih lidera opozicije nikada nisu bili poslanici, na primer.
A šta je s takozvanim novim licima? Pojedinci bez ozbiljnih struktura, medija i finansija iza sebe nemaju šta da traže u politici. Odgovorno tvrdim, onaj ko bi hteo ozbiljno da se bavi politikom kao uspešan opozicionar danas u Srbiji, morao bi da bude spreman da najpre uđe u čitav niz nelegalnih i opasnih aranžmana. Pristojni ljudi stoga sve teže odlučuju da uđu u politiku. I tako to ide…
Miša Đurković
Naučni savetnik, Institut za evropske studije
Izvor: in4s.net
