Kakvo Kosovo, daćemo i Niš!

Šta će promeniti izbori u Srbiji?

Ništa.

Jedino će dodatno utemeljiti opšte saznanje među narodom da političke partije sve manje imaju veze sa životom.

Činjenica da su partije nastale da, pre svega, rešavaju društvene probleme u glavama naših partijskih vođa – proizvodi košmar. Potpuno je očigledno da je njihov jedini cilj golo vladanje – kakvo-takvo, koliko-toliko, uz bilo čiju asistenciju.

Zato cilj da se neka „naprednjačka“, a pre „demokratska“ vlada održi na vlasti „još jedan krug“ opravdava svako sredstvo.

Ako Nikolo Makijaveli, u svom nadzemaljskom stanju, „odozgo gleda sve“, onda mora da kolonijalne demokratije i ovo naše stanje doživljava kao prevazilaženje i najcrnjeg makijavelizma. Jer, njegov Vladalac stvarno nije imao obavezu da bira sredstva, ali jeste morao da sve čini na korist svoje države i svog naroda. U Srbiji se ta obaveza čini kao čist luksuz.

Ali, ipak, nema građanina Srbije danas koji će – kad stavi prst na čelo i razmisli minut-dva – iskreno reći da očekuje, stvarno očekuje, da će posle ovog zaludnog biranja između „zla i goreg“ – biti bolje. Čovek mora biti SNS-bot pa da može objašnjavati kako su plate i penzije koje padaju – veće, i da je normalno da se uz to povećavaju računi za struju, stanarine, akcize i porezi.

Sada je i najneobaveštenijem građaninu jasno da nikakvih stranih investicija ovde neće biti, sem ponekog sumanutog projekta u kome naša država plaća platu našem radniku koji radi za stranu firmu i njen profit, i onda se na to – u tajnim delovima sporazuma – „stranom investitoru“ dodaje još kojekakvih pogodnosti.

Da. Naša vlada subvencionira strane firme, a da se pri tom one ne obavezuju ni na šta. Ovo prevazilazi kolonijalne snove najbeskrupuloznijih kolonizatora.

Kad jednom sve ovo prođe, i kad ove tužne reforme „prekriju zaborav i šaš“, pa budemo pričali unucima da smo živeli u takvoj zemlji, deca će misliti da su to bajke koje su u njihov svet doletele iz „crnih rupa“ svemira. I smejaće se od srca. Tako šta da rade ljudi pri čistoj pameti, pa naravno da je to – nemoguće.

Ali dotad, dotad nam ostaje da gledamo kako se „kumovi“ spremaju da budzašto prodaju delove EPS-a, a onda jedino preostaje da za namirivanje rata za otplatu dugova MMF savetuje našu vladu (valjda u sedmoj rundi pregovora) da u pomoć pozove Tačija i nekog od onih Mekejnovih prijatelja iz ISIS-a, pa da počnemo – posle plata i penzija – da dajemo organe.

Ali, tu ne vredi mnogo pomoć penzionera. Jer za probirljivo svetsko tržište traže se organi mladih i zdravih Srba.

Da, potpuno je očigledno da su samo tri važna posla o kojima vlada Srbije brine: da sluša instrukcije MMF-a, da predaje Kosovo, i da nas polako gura u NATO. Za ovo prvo sem da prodajemo organe – više izvora neće biti.

Mislite da je ovakav scenario preterivanje. Ali pitajte se: zašto bi bio nemoguć u „našoj“ zemlji u kojoj mi više ne štampamo udžbenike za našu decu? Ili zašto bi bio nemoguć u zemlji u kojoj se onima koji su ubijali građane Srbije daje pravo da se slobodno šetaju zemljom, plus ne plaćaju porez i ne podležu kontroli srpske države? A kad to postane javna tema, onda se predsednik države seti da bi takav status mogao da se dâ i Ruskom centru u Nišu, što naš premijer, kako javljaju novine, već tri puta odbija.

Dakle, za one koji su nas ubijali i uništavali našu industriju i okolinu odmah dajemo… A za prijatelje? Pa, valjda kad i oni, umesto što su nas spasavali od poplava, počnu da nas ubijaju i zasipaju osiromašenim uranijumom, vlada će potpisati sporazum.

Gostoprimstvo vlasti u današnjoj Srbiji samo tako se i zaslužuje!

I zašto bi to bilo čudno u zemlji u kojoj se hrast star šest stotina godina poseče zbog stotinjak metara asfaltnog puta, a sve zbog uvođenja kvaziprotestantske etike i duha kolonijalnog kapitalizma u svest naroda? Zašto u takvoj zemlji ne bi bilo normalno i da najviša vlast dovodi jednog Nemca i daje mu sva prava i ko zna koliko materijalnih darova (livada i njiva) da on nauči (!?) Srbe da gaje svinje.

Pa i oni Nemci koji su bili najgori đaci iz istorije, kad slušaju priču srpskog „kancelara“ i hladni smešak her Tenisa, misle da je to „skrivena kamera“ – jer je opštepoznato da su Nemci i austrijski Nemci u leto 1914. krenuli u jednu od svojih najtraumatičnijih istorijskih avantura baš posle, kako je to slikovito opisivao Štefan Cvajg, „čarkanja sa Srbijom“ a „povodom nekolikih trgovinskih sporazuma zbog srpskog izvoza svinja“.

Naš premijer uzeo je na sebe da spreči treći svetski rat, pa tako s Tenisom radi da „srpski izvoz“ ne postane povod. E, da te 1914. u Beogradu bejaše SNS-vlada, svet bi bio spasen od Velikog rata… Ne samo što Srbija ne bi izvozila proklete svinje, nego se ne bi dozvolilo Romanovu da brani Srbiju. Sem od poplave, naravno.

„Mi“ imamo svoj prioritet prioriteta! Da se jasno kaže: „Srpski narod postaće član velike Evropske porodice naroda… Otpočeće nov život. Iz krvi najboljih sinova Evrope nići će i za Srbiju novo doba, doba mira i narodnog blagostanja“. Šta bi ovome moglo da se doda? Šta bi ovde moglo da bude sporno?

Ništa, pa to svaki dan slušamo na početku naših najvažnijih informativnih emisija. Zar ne? I – iz svih usta, prvih ljudi u našoj državnoj hijerarhiji. Ali, sačekajte trenutak. Ove tri rečenice su, ipak, citat sa ratnog plakata kojim su generacija dedova Sebastijana Kurca i očeva Angele Merkel 1941. Srbima u okupiranoj Srbiji obećavala „bolju budućnost“ uz potporu principa „sto civila za jednog vojnika“.

Da, baš ovim rečima se Srbima obećavalo, a „evropska porodica“ se pisalo sa velikim „E“.

Šta se tu promenilo? Ništa.

I onda i sada se u Beogradu našlo „racionalnih“ političara koji su ovo uzimali kao „put bez alternative“, ali i onda i sada srpski narod se nije oduševljavao pozivom u „ekstra-društvo“. I onda i sada se Srbima objašnjavalo da to kako su „do sada“ radili ne valja, i da su zato stradali, i da je vreme da postanu – „racionalni“.

To je deo te velike evrostrategije: da se Srbi ne junače, nego da kuluče. Da budu više Brankovići nego Karađorđevići. Što budemo manje ljudi, to ćemo biti više Evropljani. Po meri Kurca i Šulca. (Senatora Mekejna i Devenporta nećemo zaboravljati, samo nam se ne rimuju u ovom stihu.) Kad jednom budemo ništa, mnogo će nas ceniti „u svetu“. Primiće nas i u svetiNATO. Možda posthumno dobijemo Nobelovu nagradu za mir, čime Hazari, priznaćete, nisu počastvovani. Za večni mir!

Zadatak je ovih izbora da se pokaže narodno oduševljenje što nam je naša vlada obezbedila da u Generalštabu srpske vojske sede strani nadglednici – a što je samo po sebi ispravljanje pravoslavne greške iz 1914. i nediscipline iz 1941. Bolje nam je da nestajemo kao trulež u miru, nego da nas sluđuju „krstom časnim i slobodom zlatnom“.

Zato će se za ove izbore, uz najveću pompu, okrečiti nekoliko ve-cea po srpskim domovima zdravlja, u dičnom zdravstvenom sistemu koji je do danas reformisan tako da je najbolji pacijent onaj koji prestaje da bude trošak i koji se, s dužnim pijetetom, može proslediti službi u kojoj je u svojoj mladosti predsednik Srbije zarađivao za život. Tako se zatvara sjajni krug evroatlantskog puta.

A mi da se vratimo na početak.

Zašto se ovi izbori održavaju? Pa da se na putu u mrak uklone svi koji mogu da ubacuju klipove u točkove kompradorske lokomotive!

Posle slamanja Aleksisa Ciprasa javno je iz Brisela demonstrirano da se nikakve promene neće tolerisati u okviru sistema. I da se sistem koji ubrzano proizvodi bedu, raspad i demontažu čitavih naroda mora održati, po cenu nepodnošljive mučnine poniženih.

Od SNS-kartela nema boljeg sledbenika te politike. Nema bedastoće koju oni neće implementirati na pleća i u mozgove zgaženog naroda a za nešto lične koristi i cinične pohvale velikih evropskih vizionara Sebastijana Kurca i Johanesa Hana. Angela Merkel više nema vremena da deli zahvalnice.

Doduše, nije sve tako crno. Postoje u Evropi Viktor Orban i Robert Fico koji, nastali u ovom sistemu, dižu glavu protiv kolonijalnog stanja. Ali SNS-vizija se nikad neće spustiti tako nisko.

Da nas Nemci i američki ambasador kritikuju!? Ma, ne dolazi u obzir! Kakvo Kosovo, daćemo i Niš, samo da se ostvari velika vizija od pre sedam decenija da „srpski narod postane član velike Evropske porodice naroda“.

Gde bi nam bio kraj da smo bili ove pameti, pa da smo to uradili još u balkanskim ratovima!

Slobodan Reljić

Geopolitika