Podvig naše vojske, obaranje „nevidljivog“ 27.marta 1999.godine, sve više poprima istorijske razmere i svrstava našu protivvazdušnu odbranu u sam vrh svetske elite, a 3.raketni divizion čini najslavnijom jedinicom, ponovo je u žiži javnosti.
Ovaj put kroz knjigu „Pad noćnog sokola“ autora pukovnika Slaviše Golubovića, pripadnika vojnoobaveštajne agencije (VOA,) promovisanu u domu vojske Srbije 14.decembra 2016. godine. Knjigu je izdao Medija centar „Odbrana“, prvi recenzent je Bojan Dimitrijević, naučni savetnik u Institutu za savremenu istoriju, stručni recenzent knjige je Jovica Draganić, general potpukovnik-bivši zamenik načelnika Generalštaba Vojske Srbije i penzionisani pukovnik Ljubodrag Stojadinović.
Mene, Dragana Matića, kao člana borbene posluge koja je oborila F-117A i čoveka koji je tu noć bio u stanici za vođenje raketa ova knjiga je potpuno razočarala. Svi mi nadali smo se da će istina o obaranju „Stelta“ ugledati svetlost dana u izdanju vojske i zbog toga smo pristali da damo izjave. Nisam očekivao da moja izjava, niti bilo čija druga mogu biti zlouptrebljene, a jesu.
Izjave koje će biti korišćene kao material za knjigu Slaviše Golubovića davao sam usmeno više puta autoru jer sam bio operator praćenja za vreme 4 bojeva gađanja 3.raketnog diviziona 1999.god. Sastali smo se nekoliko puta u kafiću u “TC Merkator”, a jednom su bili prisutni Ðorđe Maletić i Stevan Segedi.
Na osnovu tih razgovora Slaviša Golubović je napisao izjave i doneo mi ih na autorizaciju. Prilikom potpisivanja izjava tekst sam delimično pregledao ne upuštajući se u njihov sadržaj. Verovao sam Goluboviću i u njegove dobre namere. Verovao sam da je sve napisao kako sam mu ispričao. Na kraju krajeva bio mi je komandir u bateriji za vođenje raketa. Od tri date izjave ja ne posedujem ni jedan primerak autorizovanog teksta. Svoje primerke autorizovanih tekstova nemaju po mojim saznanjima još neki članovi borbene posluge.
Moja izjava koja je navedena u knjizi “Pad noćnog sokola” autora pukovnika Slaviše Golubovića u izdanju Medija centra “Odbrana” na stranicama 93-96 ne predstavlja moju autentičnu izjavu, niti njen sadržaj odgovara stvarnom stanju u noći 27.03.1999.god. kada je oboren F-117A.
Činjenično stanje 27.03.1999.god. je sledeće:
- „Nisam bio na dežurstvu od 12 do 18 časova, kao što piše u knjizi. Na dežurstvu tog dana sam bio od 06.00-12.00 i od 18.00-24.00 tj.do momenta dok nismo dobili naređenje za napuštanje vatrenog položaja Šimanovci oko 21.15 posle bojevog gađanja u 20.42.
- Nije tačno da major Boris Stoimenov sedi na radnom mestu pomoćnika rukovaoca gađanja od 18.00. pa sve do završetka borbenog rada do 20.42. Na tom radnom mestu on je bio od 18.00-20.30. časova, a potom od 20.30-21.15 časova potpukovnik Ðorðe Aniči, rukovalac gađanja. Oko 20.30 u kabinu je ušao potpukovnik Ðorđe Aničić,rukovalac gađanja, major Boris Stoimenov ustao je sa stolice radnog mesta pomoćnika rukovaoca gađanja i stao iza leđa između oficira za vođenje Muminović Senada i komandira baterije Nikolić Darka. Na njegovo mesto seo je potpukovnik Aničić koji se vratio sa zadatka. Tako je kompletiran sastav borbene posluge koja je oborila F-117A i koji je u svim vojnim dokumentima. Onaj ko stoji nema radno mesto i nije član borbene posluge, a to je major Boris Stoimenov.
- Nije tačno da je borbeni rad u toku u momentu ulaska u stanicu potpukovnika Aničića u 20.30 časova iako smo u “Pripravnosti br. 1”. On i Dani 12. minuta (20.30.-20.42) razgovaraju pre početka borbenog rada o tome šta ima novo u jedinici i šta je to popodne sa imitatorom zračenja radio potpukovnik Aničić. Jasno sve čujem jer sedim na 50-tak santimetara od obojice. Potpukovnik Dani duboko je zavaljen u stolici rukovaoca gađanja, skoro me kolenima dodiruje i oslonjen leđima na blokove za upravljanje lansirnim rampama drema dok priča sa Aničićem. Pokazivač osmatračkog radara P-18 je desno, bočno od njega i on ga ne gleda. Sa njegove leve strane, do ulaznih vrata, sedi Aničić ispred koga je u pravcu pogleda ekran osmatračkog radara. Aničić u jednom momentu glasno upozorava da imamo cilj u zoni rečima: „Dani ovaj ide na nas“. Drema na svom radnom mestu i operator runog praćenja po ravni F-2, Dejan Tiosavljević koga sam rukom drmnuo i razbudio kada je počeo borbeni rad.
- Zaključak autora da borbenim radom za vreme obaranja F-117A komanduje samo Dani Zoltan je netačan. Borbenim radom komandovala su oba rukovaoca gađanja. Potpukovnik Ðorđe Aničić nije „drugi, nepostojeći“ pomoćnik rukovaoca gađanja već rukovalac gađanja i koji za vreme borbenog rada sedi na radnom mestu pomoćnika rukovaoca. Avion F-117A smo oborili iz trećeg pokušaja u 20.42. Potppukovnik Dani je u prvom pokušaju komandovao traženje cilja nišanskim radarom na daljini oko 15. kilometara. Traženje aviona u vazduhu je trajalo duže od 10 sekundi i. pošto Dani nije komandovao prekid, potpukovnik Aničić je komandovao “Ekvivalent”, tj.prekid zračenja. Potpporučnik Darko Nikolić, na radnom mestu komandira baterije, u tom momentu ne izvršava komandu zbog čega Aničić vrlo glasno komanduje “Skidaj visoki”- skoro vičući na Nikolića. Zato su Goluboviću komandovala oba rukovaoca gađanja, ali ti to ne znaš jer nisi bio sa nama. Borbena posluga je izvršavala komande i jednog i drugog rukovaoca gađanja.
U drugom pokušaju koji je takođe bio neuspešan, oba rukovaoca gađanja su komandovala, potpukovnik Dani traženje cilja, a potpukovnik Aničić ponovo prekid traženja. Borbeni rad je bio identičan kao u prvom pokušaju.
U trećem pokušaju koji je uspešan, potpukovnik Aničićnije imao razloga da bilo šta komanduje niti je rekao i jednu reè. Nikada u svojoj izjavi nisam rekao Goluboviću da je Aničić gledao na sat, ni da je vikao “isključi, isključi”. Gledao sam u svoj ekran i nisam imao vremena da gledam šta drugi rade, ali sam sve čuo.
- U svojoj izjavi o obaranju F-117A na stranici 96 nisam imao razloga da pričam o događaju koji se desio 11.05.1999.god. kada je protivradarska raketa “Harm” pala na 50-tak metara od kabine UNK-a. Prosto zato što sam o ovom događaju dao posebnu izjavu.
Na slici preuzetoj iz knjige „Smena“, a objavljene i u ovoj knjizi na 213 strani svakom ko želi da istražuje i analizira deo izjava članova borbene posluge mogu da kažem da ja sedim u sredini. Pravo sedi rukovaoc gađanja major Dotlić Boško, iza njegovih leđa su blokovi upravljanja lansirnim rampama, ekran radara je sa njegove desne strane u visini stomaka. Levo od njega sedi pomoćnik rukovaoca gađanja na prostoru 0,55X0,5 metara do ulaznih vrata. Mala pomoć:
Rukovaoc gađanja Dani Zoltan kaže da Aničić stoji njemu iza leđa, a dalje u svojoj izjavi da stoji sa strane na platformi, između njega i mene.To je fizički nemoguće u oba slučaja. Istog čoveka stavlja na dva različita mesta. Ako Aničić stoji njemu iza leđa, a ispred Stoimenova, kako onda Stoimenov „sedeći“ iza leđa Aničića vidi pokazivač radara. Kompletna njegova izjava je neistinita jer kao komandant negira vojna dokumenta koja je sam potpisao.
Stoimenov u svojoj izjavi kaže da sedi na mestu pomoćnika rukovaoca gađanja, da Aničić stoji ispred njega i da preko njegovog ramena gleda u pokazivač. Moguće samo ako je Aničić providan. Na tako malom prostoru nema mesta za stolicu i dva čoveka, čak da obojica stoje. Oficir koji je godinama promovisao ratni dnevnik „Smena“ u zemlji i inostranstvu, svedočio na sudu sada je dao potpuno drugačiju izjavu i sebe stavio u borbenu poslugu mimo svih vojnih dokumenata.
Muminović i Nikolić kažu da Aničić stoji na platformi što je takođe nemoguće jer bi smetao meni u borbenom radu. Na tom mestu nikad niko nije stajao niti može da stoji. Obojica izjavljuju da je Aničić paničeæi vikao u trećem pokušaju gasi, gasi… pre nego što je radar uopšte zračio u prostor? Kako to da se nije uplašio u prva dva pokušaja već u trećem-pitanje je za stručnjake iz druge oblasti. Nikada u svom radnom veku raketaša nisam čuo da je neko u mom divizionu niti bilo gde koristio termin: „Gasi, Gasi…”, i slično.
Dejan Tiosavljević kaže da Aničić stoji iza mene i da sa strane gleda pokazivač. Tu je nemoguće stajati za vreme borbenog rada, a i da može sa te pozicije ne može da se vidi ekran osmatračkog radara.
Mislim da nije u pitanju zaborav članova borbene posluge nego namera autora i vrha vojske na čelu sa stručnim recenzentom da se prekroji istorijski događaj. Očito je kišobran prevare u samom vojnom vrhu, realizovan preko pripadnika vojnoobaveštajne agencije (VOA) pukovnika Slaviše Golubovića.
Zašto su učesnici dali lažne izjave i time sebe doveli u moralni ćorsokak je pitanje za svakog ponaosob. Namerno ili prevarom ili su toliko bili uplašeni da se ne sećaju ko stoji u kabini i gde, ko drema, a ko sedi i na kom radnom mestu. Ko je komandovao borbenim radom i u kom pokušaju Aničić viče na Nikolića. Ima i poštenih i do sada je sudskim putem svoje izjave za knjigu povuklo osam ljudi. Na taj način je obesmišljena autorova knjiga i prevara vojske.
O potpukovniku Aničiću mogu samo da kažem da je doživeo veliku nepravdu, da je svo vreme rata bio privržen jedinici i borbenom radu, da nikad nije ni jednog momenta pokazao strah. Da se on, a ne Dani Zoltan izborio da kompletna borbena posluga bude unapređena u viši čin. Da je častan oficir i da je za vreme rata uživao veliko poverenje jedinice i borbene posluge.
S druge strane, autor knjige, pukovnik Golubović u svojoj biografiji ističe da je prisutan u svim ključnim događajima u 3.rd PVO što nije tačno. Više od pola rata nije bio u jedinici, nije bio ni na jednom bojevom gađanju u stanici za vođenje raketa za vreme rata. Po povratku iz inostranstva, zajedno sa Nikolić Darkom, u jedinicu se javio 7 dana kasnije. Očito su bili umorni od puta i „žurili“ su da odmene ratne drugove u ratu. Na osnovu više lažnih izjava članova borbene posluge (među njima i mojom) on je svojim zaključcima prekrojio istoriju, sastav borbene posluge i način borbenog rada. Pri tom čitaocu nije ponudio ni jedan zvanični vojni dokument na uvid i uporedio ga sa izjavama učesnika. Kojim se to dugogodišnjim istraživačkim metodom služio?
Zato tvrdim da je knjiga „Pad noćnog sokola“ po pitanju obaranja F-117A i sastava borbene posluge FALSIFIKAT. Takođe tvrdim da je autor znao za zvanična vojna dokumenta i da ih svojim pisanjem demantuje. Od nas je napravio saučesnike i lažove, a od potpukovnika Aničića kukavicu. Ja u tome ne želim i neću da učestvujem. Sve izjave učesnika u knjizi su lažne sem Aničićeve koja je verno oslikala kompletno stanje u kabini. U svim zvaničnim izveštajima i vojnim dokumentima na radnom mestu pomoćnika rukovaoca gađanja je potpukovnik Ðorđe Aničić, a nama je podmetnuto da on stoji na raznim mestima u kabini, što znači da nije član borbene posluge. Ako je stajao, paničio i histreisao zašto je komandant Dani Zoltan izvestio brigadu da je Aničić član borbene posluge, a ne Boris Stoimenov koji se sada prvi put pominje na tom radnom mestu? Ne postoje dva radna mesta pomoćnika rukovaoca gađanja u stanici za vođenje raketa. Kako to ne zna bivši komandir baterije za vođenje raketa Golubović? Kako ne zna da ima šest radnih mesta, pa se na spisku moglo naći samo šest starešina? Članovi borbene posluge koji tvrde i koji i dalje budu tvrdili da Aničić stoji, a ne sedi na radnom mestu, lažu, demantuju vojna dokumenta, ali i teško kleveću komandanta tvrdeći da je lažno izvestio komandu brigade, a to je krivično delo. Tužno je da oficiri „ne znaju“ da postoje depeše i dokumenata kojim je divizion izvestio brigadu, brigada korpus, korpus RV i PVO itd.
To govori o nama samima. Vojnoj organizaciji godinama nije smetala „MODIFIKACIJA“ Dani Zoltana, razni dokumentarni filmovi o njemu, pisani i tv mediji, mikrotalasne pećnice i ostale gluposti. Pilot koga smo oborili, Danijev brat kako ga on naziva, šetao je Beogradom i bio dočekan ovacijama u Domu omladine. Razne prevare na domaćem i međunarodnom planu. A onda im je zasmetao Ðorđe Aničić kad je javno progovorio o ratnim profiterima, o stanju u našoj vojsci i o nepoštovanju zakona. Neko je očito imao razlog i motiv da se na ovaj način obračuna sa potpukovnikom Aničićem. Očito se radi o zloupotrebi službenog položaja jer su pojedinci sakriveni iza uniforme i položaja zlupotrbili instituciju vojske da bi branili lične neuspehe i frustracije. Autor je knjigom doveo vojnu organizaciju u poziciju da negira svoja zvanična dokumenta. To se u vojsci, koliko mi je poznato, nije radilo do sada.
Dragan Matić,
zastavnik prve klase u penziji,
član borbene posluge,
operator ručnog praćenja po F2
Dani kao i Anicic bi skoro sve uradio za popularnost SKORO SVE a Anicic bi sve ali bas sve bez rezerve uradio da pokaze sebe u svetlu pacenika i zrtve pa cak da napise molbu za veci cin da omalovazava svoje kolege VJ i sve raketase da bi stekao korist i popularnost Knjiga Slavise Golubovica je REALNA ISTINA I ZIVOT I RAD POSLUGA bez iznosenja prljavog vesa pojedinih nazovimo kolega a bilo ga je u izobilju Knjiga je ako smem da se izrazim BUKVAR RAKETAS saradnja BORBRNR POSLUGE i uspeh u celosti svih pojedinaca i svakog RAKETASA VJ
ШТА КАЖУ ЉУДИ КОЈИ СУ СТВАРНО ОБОРИЛИ АВИОН Да ли лаже Ђорђе или сви остали? УВЕРИТЕ СЕ САМИ – зашто он књигу назива фалсификатом. ЂОРЂЕ ЈЕ ТЕ ВЕЧЕРИ БИО САМО РЕМЕТИЛАЧКИ ФАКТОР И ВИШАК Золтан Дани, потпуковник „Ђорђе у том тренутку, стојећи поред мене на степенику између ВИКО и оператора по Ф2, виче: „Гаси, гаси, погибосмо, то је трећи пут, треће тражење нема, гаси, гаси.” Кажем му: „Ти да ћутиш, ја командујем” и понављам гласно: „Тражи”.“ Борис Стоименов, мајор „Дани трећи пут даје азимuт циља и командује: „Тражи”. Само тражење траје нешто дуже него што је уобичајено, због чега у том тренутку Ђорђе тражи да више не зрачимо, да искључимо антену, односно да више не тражимо тај циљ.Тражење се ипак наставља.“ Сенад Муминовић, капетан i класе „Ђорђе, по мом мишљењу, у том моменту паничи. Стојећи иза Данија гласно виче: „Гаси, гаси, скини, скини, више од 10 секунди зрачите”, хистерично тражећи да искључимо антену, јер је то трећи пут да тражимо. Не могу дословно да кажем шта му је Дани на то рекао, али отприлике: „Ја командујем, не мешај се сад.” Дарко Николић, потпоручник „У том тренутку потпуковник Аничић говори: „Гаси, гаси…” или „Искључи, искључи…” и још нешто, али нисам сигуран шта, јер сам био потпуно концентрисан да нађемо циљ који је био удаљен скоро 12 km од нас.“ Дејан Тиосављевић, водник I класе „Кад је Дани трећи пут командовао: „Тражи”, Аничић се томе успротивио, тражећи да не покушавамо и трећи пут јер је сматрао да смо превише дуго зрачили претходна два пута и да ћемо због тога бити погођени. Борбена послуга је игнорисала Аничићеву сугестију, а Дани је оштро рекао: „Ја командујем, антена!” Драган Матић, заставник „У току тражења са СтВР мислим да потпуковник Аничић гледа на сат или има осећај за време које зрачимо, па у трећем покушају говорећи „искључи, искључи”, тражи да искључимо зрачење станицом. Сматрам да је то рекао из безбедносних разлога јер смо га ваљда тражили више од 10 секунди. То није страх, то је сигурносна мера.“ Милисав.
Hm,hmm..bitno je,da je avion oboren,a sve drugo je,marketinska obrada trzista za skakanje tiraza, prepadoh se, da je pala kruna sa glava sokolova na grbu “ vostale serbije“
Hm,hmm..tehnologija obaranja je bila vojna tajna,kao sto se i dalje krije,da je avion oborio Arkan,i ako je Jovica Stanisic vija gasi,gasi….dok je “ s’ibrikom u ruci stajala,prelepa Biljana Plavsic“.. Konja jase ko ima i stampariju.
Dragi gospodine Raketaš, možda Vam ovih nekoliko činjenica pomogne da sebi razjasnite ono što Vam nije jasno.
– Pisanje Draganića i Smiljanica su veomo opšta i površna i ne zalaze u suštinu događaja. Koliko vidim na kraju knjige sam Draganić je prvi recenzent i ni u čemu se nije usprotivio njenom sadržaju. Čak je i nagovestio da se činjenice u njoj nekima neće svideti. Dakle potpuna saznanja ili stvarni ugao gledanja uverili su ga u istinitost opisa.
– Niko nje demantovao ranija pisanja u knjizi „Smena“ iz prostog razloga što knjiga sadrži pregršt bljuvotina koje nisu dostojne čoveka, a ne oficira. Svima je onda jasno da voditi polemiku sa autorom takve knjige nema nikakvog smisla. Dođite u 250. raketnu brigadu i videćete sa kakvim prezirom govore o knjizi „Smena“. A tek o njenom autoru. Da li je moguće da su se svi „orkestrirano“ ustremili protiv Aničića!?
– Svi zaključci u knjizi izvedeni su na osnovu iskaza učesnika događaja, a ne na osnovu impresije autora. To je moj zaključak.
– Autor je bio komandir baterije za vođenje raketa, ključne celine diviziona. Njegovo kazivanje ne postoji u knjizi. O tri važna gađanja govore njihovi učesnici i na to stavljaju svj potpis.
– Ako ste „Raketaš“, u šta sumnjam, onda znate da je staro pravilo gađanja propisivalo 25 sekundi, a ne 10 kalo Vi navodite. A šta god da piše, rat je situacija u kojoj se pravila menjaju. Da je posluga slušala Aničićev predlog da se isključi zračenje koje je duže od 10 sekundi avion ne bi bio oboren. Da li sete Vi toga svesni? Vi u stvari podržavate Aničićev oportunizam. Po njegovom, trebalo je prekinuti rad i staviti glavu među ramena. Ni Zoltan se od njeg ne razlikuje po mnogim negativnim stvarima, ali je tada imao petlju da nastavi rad i obori avion. Sve reči koje je Aničić te večeri izgovorio: „skini, skini…“ „isključi… poginućemo“ ponovili su svi članovi borbene posluge. Jel da im ne verujemo svima? On se plašio, i to je normalno, ali zašto danas kaže da je zaslužan za obaranje aviona. Budite samo ojektivni.
– Načite nešto o osnovnim postulatima komandovanja. U vojsci komanduje jedan. Ako je komandant na komandnom mestu, onda je on taj. Pitajte Đorđa kod koga je bio te večeri, pa je zakasnio na smenu. Da je došao na vreme bio bi šef ekipe i na žalost ne bi ni bio srušen avion, jer on ne bi zračio „duže od 10 sekundi“. To je prosta činjenica.
– Ne postoji zvaničan vojni dokument koji opisuje trenutak obaranja aviona i postupke borbene posluge tada. Zašto niko ne spori opisane postupke u slučajevima obaranja F-16 i onog nepoznatog cilja. Ista metodologija je primenjena. Odovor je jednostavan, tad nije bilo kukavičluka i komande „povlači se“. Knjiga „Smena“ je lični dnevnik potpukovnika Aničića literarno obrađen i odštampan. Nije sveto pismo. Nije zvaničan dokument. Original tog ličnog dnevnika dnevnika koji je kopiran u komandi RV i PVO odmah posle rata, sadrži mnogo manje detalja nego knjiga koja je iz njega proizašla.
– U knjizi „Pad noćnog sokola“ ne možete naći nečasne radnje autora. On skoro da i ne govori. Govore ljudi učesnici događaja i to potpisuju. U knjizi oni ne psuju, nikoga ne nazivaju pederom, alkoholičrem, nikome se neće osvetiti kao što piše u knjizi „Smena“.
Pomirite se sa istinom u kojoj svi pripadnici diviziona govore istim jezikom. On jedino ima drugačije viđenje koje plasira ili lično ili preko Matića i njemu sličnih koji nemaju svoje ja. Možda Vam ta istina ne odgovara, ali ona je takva.
Knjege „Smena se gade svi časni oficiri Vojske Srbije. Ona predstavlja smo autorov žal, bol i tugu što nije dobio odgovarajuću nagradu. Za kukavičluk se ona ne dobija!
Такви као ти се пажљиво чувају ситуација у којима би могли да покажу било храброст или кукавичлук, Али су увек први кад се деле сенвичи. Јер, све што треба да се заслуже је да се облати кога треба. Да ли ћеш прво пљунути на етикету, па је залепити на човека, или прво пљунути човека па му залепити етикету, је углавном техничко питање, не?
Господине Јовановићу,
видим да сте се мало упристојили у својој острашћености,мржњи и злоби према онима који су јавно изнели своје мишљење по питању Вашег ауторског дела. Пристојности никад доста. Упада у очи чињеница да коментаре пишете са псеудонимом и блатите људе који су пуним именом и презименом написали и објавили ауторски чланак на порталу. Зашто не урадите исто? Идете дотле да их проглашавате неписменим. По томе како пишете о карактерним особинама официра, са којима сте очито радили чим их тако „добро познајете“, спадате у најнижи сој људи. Блатите бившу ВТВА (ваздухопловно-техничку-војну-академију),систем школовања у њој и све официре који су завршили и постали „полуписмени“ официри. Да ли Вам је познато да су ти људи имали преко 40 испитних предмета за време свог школовања? Могу да Вам доставим списак свих војних и стручних предмета да их упоредите са бројем предмета на Вашој академији,која оно беше? Распитајте се коју потврду су о степену стручне спреме носили ти официри на гласачко место. Треба да Вас је срамота. Желим још само да Вам кажем да и овом приликом покузујете своје незнање по питању борбеног рада. Време које наводите од 25 секунди је радно време и оно подразумева време од последњег укључења предајника на зрачење до момента лансирања ракете. Тражење циља се врши периодичним укључивањем и искључивањем високог напона предајника са интервалом 6-10секунди. Дакле Аничић је потпуно исправно поступио.
Као што видите не мисле сви у 250 ракетној бригади на начин како Ви то износите. Свиђало се то Вама или не ратни дневник „Смена“ је писан за време рата,а учити Вас да је било какав запис у реалном времену било ког учесника догађаја од војника до команданта значајан је бесмислено.
Књига „Пад ноћног сокола“ је интересантна са више аспеката и читаоцу треба да понуди одговоре на врло конкректна питања.
1. Зашто господин Голубовић пише књигу 17,5 година од рата као припадник ВОА на основу сећања учесника догађаја,који при том потписују своје изјаве? Чега се то плашио?
2. Које дугогодишње истраживачке методе је применио,када негира досадашња писања генерала Јовице Драганића,генерала Спасоја Смиљанића,ратни дневник „Смена“потпуковника Ђорђа Аничића,ратног заменика команданта тог истог 3.рд ПВО.Како то да до сада нико ни у једном чланку за све ове године није демантовао ова писања?
3. Зашто изводи закључке,а да читаоцу није пружио ни један званични документ на увид из ратног и поратног периода,видео запис или било који други доказни материјал?
3. Аутор је како тврди био припадник 3.рд ПВО и учесник у свим важнијим догађајима у јединици. За јединицу је у ратном периоду најважније било лансирање ракета и погађање авиона,а читајући књигу долази се до податка да ни на једном лансирању у току рата није учествовао.
4. Лично ми сметају оркестрирани врло примитивни напади на господина Аначића који су очигледно унапред припремљени. Свако ко је седео у кабини за време рата завредњује дужно поштовање.
5. Тадашње Правило гађања изричито је да се циљ у ваздуху тражи 10-так секунди и да се после тога мора прекинути зрачење предајника УНВ. Аничић је управо то командовао,а као неко ко га познаје сигуран сам да ни он ни било који други руковаоц гађања не би командовао „гаси-гаси“ јер та команда не постоји у речнику ракеташа.
Очито је да овај пут нисмо добили одговор на питање шта се то заиста догодило у станици за вођење ракета у ноћи 27.марта 1999.године. Сећања су подложна забораву,а записи у реалном времену су драгоцени из више разлога. Оно што запањује јесте чињеница да Голубовић као тадашњи командир батерије за вођење ракета у својим истраживањима није усагласио изјаве учесника па Аничића шетају по кабини како се коме прохтело без икаквих могућности у физичком смислу да ту буде. Свако ко буде детаљно анализирао изјаве учесника догађаја па и војника записничара видеће да су у питању нечасне радње и закључци аутора.
Од мене толико.
Скупила се гомилица дупелизаца – укључујући креатуру испод, која пише трилогије „доказујући“ да је Голубовићева књига „истина“ цитирањем исте – да облати човека који отворено говори да је НАТО нападом на Србију, и током њега, почино ратне злочине и злочине против човечности. Јер, стигла је директива од заменика портира америчке амбасаде да такав човек није подобан да буде српски херој. Много је подобнији Дани, који јесте да је дремао кад је авион срушен, али зато, као свака културна издајица, не само да не оптужује НАТО, него се и јавно братими са америчким пилотом који је бомбардовао његову земљу. А реч заменика портира америчке амбасаде је за Голубовића и сличне заповест…
ШТА КАЖУ ЉУДИ КОЈИ СУ СТВАРНО ОБОРИЛИ АВИОН
Да ли лаже Ђорђе или сви остали?
УВЕРИТЕ СЕ САМИ – зашто он књигу назива фалсификатом.
ЂОРЂЕ ЈЕ ТЕ ВЕЧЕРИ БИО САМО РЕМЕТИЛАЧКИ ФАКТОР И ВИШАК
(у дну текста је и изјава Матића који нема своје мишљење него текстове пише Ђорђе, а потписује Матића.)
Золтан Дани, потпуковник
„Ђорђе у том тренутку, стојећи поред мене на степенику између ВИКО и оператора по Ф2, виче: „Гаси, гаси, погибосмо, то је трећи пут, треће тражење нема, гаси, гаси.” Кажем му: „Ти да ћутиш, ја командујем” и понављам гласно: „Тражи”.
Борис Стоименов, мајор
„Дани трећи пут даје азимuт циља и командује: „Тражи”. Само тражење траје нешто дуже него што је уобичајено, због чега у том тренутку Ђорђе тражи да више не зрачимо, да искључимо антену, односно да више не тражимо тај циљ.Тражење се ипак наставља.“
Сенад Муминовић, капетан i класе
„Ђорђе, по мом мишљењу, у том моменту паничи. Стојећи иза Данија гласно виче: „Гаси, гаси, скини, скини, више од 10 секунди зрачите”, хистерично тражећи да искључимо антену, јер је то трећи пут да тражимо. Не могу дословно да кажем шта му је Дани на то рекао, али отприлике: „Ја командујем, не мешај се сад.”
Дарко Николић, потпоручник
„У том тренутку потпуковник Аничић говори: „Гаси, гаси…” или „Искључи, искључи…” и још нешто, али нисам сигуран шта, јер сам био потпуно концентрисан да нађемо циљ који је био удаљен скоро 12 km од нас.“
Дејан Тиосављевић, водник I класе
„Кад је Дани трећи пут командовао: „Тражи”, Аничић се томе успротивио, тражећи да не покушавамо и трећи пут јер је сматрао да смо превише дуго зрачили претходна два пута и да ћемо због тога бити погођени. Борбена послуга је игнорисала Аничићеву сугестију, а Дани је оштро рекао: „Ја командујем, антена!”
Драган Матић, заставник
„У току тражења са СтВР мислим да потпуковник Аничић гледа на сат или има осећај за време које зрачимо, па у трећем покушају говорећи „искључи, искључи”, тражи да искључимо зрачење станицом. Сматрам да је то рекао из безбедносних разлога јер смо га ваљда тражили више од 10 секунди. То није страх, то је сигурносна мера.“
ОВЕРЕНО СРБОВАЊЕ
Црни Ђорђе, несуђени Вожде, све дубље тонеш у блато нељудскости и све више се губиш у својим лагаријама. У позадини свега као и увек, егоизам и преиспољни безобразлук.
Узалуд себе позиционираш као мету и приказујеш као жртву завере великих. Ваљда мислиш да си тако велики и значајан. А ниси ни једно ни друго. Истина је морала испливати, а са њом и ти, са свим својим маркетиншким конструкцијама. Схватио си и ти колико штрчиш, али си се нешто нарогушио. Да ниси можда поверовао у своје лагарије, па си сада као изненађен и увређен.
Љут си с правом, али можеш бити само на себе, јер си се у свом рекламирању занео и превише залетео. Узнапредовао си у својим причама од командира ИРЗ, зета у тазбини, па све до помоћника руковаоца гађања, а од скора и до руковаоца. А онда се снови распршише. Ипак си 27. марта само провиривао из прикрајка и позивао на бекство.
Нема двојице руковалаца, један командује, а то ниси био ти. Чак и десетари знају принцип једностарешинства, а ти засмејаваш широке “војне масе“ својим знањем из командовања. Као, он командује “МИР“, а ти брже боље додаш “НО“ и томе слично. Или још боље он “АНТЕНА“, а ти “ЕКВИВАЛЕНТ“, твоју омиљену команду (назад браћо, ја пред вама). Отимаш се око места у послузи не бирајући средства. Па да је тако као што причаш, зар би толика “математика“ и “гимнастика“ биле потребне да докажеш “аксиом“, тј. “твоју очигледну пресудну улогу“. А у вези других све чисто и јасно, баш чудно!
Машеш службеним документима наводећи да су она у супротности са саставом борбених послуга наведеним у књизи „Пад ноћног сокола“. Ништа што је описано у књизи није у супротности ни са једним службеним документом. У крајњем може се чак рећи да су службена документа које си лично израђивао у супротности су са стварним дешавањима, па зато изјаве актера догађаја у књизи називаш фалсификатима.
Разочаран си у некадашње колеге који противно твојим жељама, ипак имају своје ставове. Имају и сећање и образ, који нису на продају, “част изузецима“. Долазиш им у кућу снисходљиво, с вином, кафом, називаш их “драгим и великим пријатељима“ и нудиш непристојним понудама. На крају излазиш у свом стилу, љут, претећи судом.
Љубоморан си на Голубовића, с разлогом. Али, узалудно упиреш прст у њега, није ти он крив. Он је само прикупио изјаве твојих “заборавних“ сабораца. Шта би дао да теби питомци Војне академије аплаудирају 10 минута или да ти НГШ Диковић стисне руку и честита на признању за написано дело. Али то је немогуће, јер ти знаш само за блаћење других. Тебе су твоји саборци ипак штедели у књизи. Јесте да те се не сећају, онако како би ти желео. Узалудни су и напори да им освежиш памћење.
Ти си у 3. рд ПВО доведен онако, нису знали шта би с тобом, а Голубовић по задатку, који је успешно извршио. А не причаш, да си у 3.рд ПВО на Голубовићевом месту био далеко пре ′99, познато и с каквим успехом и репутацијом. Кажеш, извукли га из рата и послали у Русију. Па јесу, али као изабраног на челу групе одабраних. Запитај се што ти ниси отишао. У тебе нико није имао поверења, ти си тада био пред сменом са дужности.
Понашаш се као да си најмање Командант Корпуса ПВО, генералчина. Ти, са три године академије и једним курсом. Експерт за дефанзиву, ИРЗ и балванску заштиту, посебно око ВИКО-а (тамо где је седео), држиш лекције о стању система одбране, о моралу, знању, струци … А пљујеш по другима. Да су викали “скини, скини“ као ти, ишли у тазбину … И њима можеш само да завидиш. За тебе су громаде, људске и професионалне.
Србујеш свуда и свакоме. Популарно је, а ништа и не кошта и увек се неко наложи на ту причу. А онај дефетизам из Шимановаца прећуткујеш. Али зато лепиш етикете “НАТО лобистима“. Кажи тим твојим новинарчићима да твоја војна искуства и тајне продајеш за девизе по Африци, радећи за енглеске фирме. Радиш за НАТО фирму!!! Несу рецензенти књиге „Пад ноћног сокола“ НАТО лобисти НЕГО ТИ. Истина, због “стручности“ био си само у једном краћем мандату, јер за други ниси реизабран. Нису разумели твоју генијалност и лепршавост духа. Када би знали како ти је бригада лупала “кечеве“, не би те пустили на километар од положаја. Ни они не поштују “званична документа“, твојих руку дела, срам их и стид било!
Не причаш више ни о званичном ратном дневнику, сада су то само твоје ратне забелешке. И даље си црн, најцрњи, образ ти је као угарак, али похвално је то што се по мало мењаш. Полако.
Нека ти је Бог у помоћи. А дотле ће те неки судија ваљда дозвати памети. И то је нека помоћ.
Милисав.
Pa ti Dragane ne znaš ni da govoriš, a ne da pišeš. Opet te Đorđe potpisao ispod njegove žalopojke. Podseti ga da ovo pročita.
Dragi naš kolega i ratni druže Đorđe,
Obraćam ti se ovako, ili bi možda više voleo da ti kažem izuzetni, nepogrešivi i savršeni, jer tako se predstavljaš i osećaš već duže vreme. Dugo godina unazad vodiš tvoje bitke, što je tvoje legitimno pravo. Da li si u pravu ili nisi, nije bitno, imao si i imaš pravo na svoje mišljenje, iako se velika većina nas sa tobom ne slaže. Ipak, nismo te nikada jasno i glasno demantovali. A i kada ti malčice protivurečimo, na slovo koje ti se ne dopada reaguješ burno, peniš i krećeš u hajku, ne birajući sredstva. Udaraš po tvojim ratnim drugovima bahato i bezobzirno. Iznosiš neistine i prljavštine, opanjkavaš, kudiš, olajavaš, spopadaš, mrcvariš i što je najgore povremeno i pretiš. Ne dozvoljavaš drugima da imaju svoje mišljenje, stav i sećanje, a ukoliko se razlikuju od tvojih stavova ili od onog što si im ti namenio kao ulogu, napadaš brutalno i momentalno.
Istina je za tebe samo jedna, ona koju su ti umislio ili odredio za zvaničnu, kao u diktaturi. Sve lepo je u prvom licu jednine (ja, pa ja), a drugi su svakakvi, a najčešće nikakvi. A da li je baš tako i da li si ti uopšte profil čoveka i oficira koji ima pravo da morališe bilo kome? Nije i nisi, a evo i zašto:
1. Već dugo falsifikuješ događaje iz prošlosti i po tome se ne razlikuješ od onoga zbog koga se ljutiš sve ove godine. Samo što se on posle nekoliko opomena povukao, a ti pomislio da je to prostor i prilika za tebe i da „vožd“ mora postojati, pa i dalje teraš po svome. „Smena“ nije ratni dnevnik, isti nije ni postojao, jer ga nisi ni vodio, iako je to bila tvoja dužnost. Ti si zapisivao samo svoje impresije i zabeleške u svoju radnu beležnicu. Šta si pisao, ono što je zaista bilo ili kako si želeo da bude, nije ni bitno, ali takvo, samo tvoje pisanije, nije i ne može prerasti u zvanično, niti postati stav jedinice i vojske. Obmanjuješ javnost kako je to prepis zvaničnog dokumenta. A ne pitaš se zašto se od takvog „vojnog dokumenta“ gade svi ozbiljni pripadnici diviziona i komande brigade? Zašto tvoju knjigu prezire svako ko drži do ljudskosti struke i oficirskih kodeksa i zašto niko od eminentnih predstavnika raketnih jedinica PVO nije stao iza nje. Možda ti zavidimo? Ili smo svi šarlatani, ti apostol, a „Smena“ sveto pismo. Deset puta si originalni tekst iz radne beležnice prekucavao i filovao novim, po tebe povoljnijim sadržajima. U prvoj verziji tvog prepisa (ne brini, imamo kopiju) o F-117 nema više od nekoliko rečenica, pisanih iz ugla nekog sporednog posmatrača, jer tada sebe nisi tako ambiciozno ni video u tom događaju. Koju godinu kasnije u tvojoj knjizi o F-117 ima puno više, a i tvoja uloga je ojačala, sve u proporciji sa tvojom maštom, ambicijom i bezobrazlukom.
Tvoja uloga 27. marta je jadna i sramna. Kada su svi „jurišali“ na F-117, ti si pozivao da se vrate nazad (skini, skini) i za tu defanzivu očekuješ čin. Guraš po kabini i premećeš članove posluge, vršiš nasilje nad pravilima, kako bi sebe pozicionirao kao značajnog igrača, ali uzalud, tebe u posluzi suštinski nema, osim kao remetilačkog faktora. Dva pomoćnika, dva rukovaoca, pa da to tako treba, i Rus bi to propisao! Čak i desetar zna da Vojsku drže jednostarešinstvo, subordinacija i jedinstvo komandovanja, a ti si zamenik i potpukovnik koji je promovisao vojnički nered i nedisciplinu. Možeš na njega da se ljutiš koliko hoćeš, ali on je ipak imao hrabrosti da nastavio borbeni rad, svesno rizikujući da dobije po glavi protivradarsku raketu, uprkos tvojim vapajima. Objektivno, ti si lice koje se samo zateklo u kabini te večeri. Bez ikakve stvarne uloge. Sve bi bilo isto i bez tebe. Tehničko-tehnološki nisi imao, niti si obavljao bilo kakvu funkciju, osim što si neovlašćeno u prisustvu starijeg pozivao na prekid rada što je disciplinski, a možda i krivično kažnjivo. A galamiš za trojicu. Snimaš TV emisije, sve u prvom licu jednine. Lično sam ovo, lično sam ono. Sramno. Kasnio si na smenu jer si svratio kod tašte, kao i mnogo puta tokom rata. I on je imao svoje trenutke. Malo se razlikujete, jer obojica manipulišete ljudima i događajima, samo on sa više stila, a ti se valjaš po blatu, vukući i druge. Zapitaj se, da li su vaši potčinjeni imali takvu „privilegiju“ ili bolje reći mogućnost zloupotrebe. Ne, nisu. Ali ti se toga čak i ne stidiš. S ponosom pišeš o ranom povrću kod Milana i Nade, tuširanju i čistoj posteljini. Pisao si i o seksu sa Brankom, ali to nisi stavio u „Smenu“. Verovatno je i to obavezni deo ratnog dnevnika jedinice, zašto li si te detalje cenzurisao. Toliko o kodeksima. Kada je 27. marta sve prošlo, opet si otišao ili bolje rečeno vratio se, znaš već gde!
2. Reč dve o hrabrosti. Dan, dva pred obaranje F-117 u kanalu na VP Šimanovci si paničio i širio defetizam, „što mi da ratujemo, za koga“ i tome slično. Niko te nije prijavio. Kada su ti predlagali da uključimo P-18 i grunemo dve rakete na prvo što naiđe, kategorički si bio protiv dok ne dođe naređenje odozgo. A njega nema, jer nema ni veze. Tako ti je bilo lakše. Plašio si se u kabini. Izbegavao si je. Najviše balvana si stavljao na deo oko VIKO-a, tamo gde sediš ti. Svi ciljevi preko 17 bili su daleko, oni od 16 preblizu. I tako, jedno 3 do 4 izlaska na antenu tokom rata. Malo, da bi se toliko hvalisao! Tada su ti se smejali i oni koji te sada podržavaju. Pitaj zemljaka Maletića, kakve je šale pravio sa tobom, kao glavnim likom. Paničio si i 11. maja. Bio si izgubljen i dezorijentisan, pa se i ne sećaš kako je zaista bilo ili opet svesno falsifikuješ događaje u svoju korist. A seti se, kada si izašao iz kabine, otišao si ili pobegao u izviđanje narednog VP, možda opet kod Milana i Nade, jer taj položaj je najčešće izviđan i posedan tokom rata, a i najbliži tog dana. Nisi smeo da se vratiš ponovo u kabinu, a na obeleženom položaju, očekujući laserske bombe, ostali su tvoji saborci na čelu sa Borisom, koga potcenjujete obojica, a vadio vas je čitav rat. Kada god se tehnika prevodila, nikada nisi bio na položaju. A što se tiče streljačkog voda, jesu te sklonili sa namerom, samo neće da ti kažu. Ali da se ne lažemo, i tebi je to tada odgovaralo, ne znamo što se sada kao nešto ljutiš.
3. Zamisli da se u nekoj od tvojih emisija, na nekoj od tvojih televizija, važan i pun sebe sretneš sa nekim od oficira koji su ratovali na Kosovu i Metohiji, na Košarama na primer, i kažeš da si tokom rata nabavljao bonove za gorivo tvojoj Danki, da si gostovao u tazbini nebrojeno puta tokom rata, da si se vozikao službenim kecom, da si ženu slao na vrata generalima da mole da dobiješ čin pukovnika i tome slično. Šta bi rekli? Ništa samo bi u čudu zaćutali, belo gledali, prosto ne verujući. A ti ne bi ni pocrveneo, sam sebi dovoljan. Ili bi nastavio da se žališ na baterije za lampe i mokre čizme.
4. Pljuješ po starešinama iz pretpostavljene komande. A svi oni su časniji ljudi i bolji raketaši od tebe. LJudi koji su službi i profesiji dali sve od sebe. A znaš li koliko si puta u isto vreme bio na bolovanju. Znaš li kakva te reputacija prati od Skoplja do Jakova. Ili misliš da si odjednom postao stručnjak, zasijao kao svetac i da je sve zaboravljeno, ako si ti sebe i svojih nedostataka ikada i bio svestan. Tebe da se stidi Stanković i ljudi koji nijednom nisu otišli kući tokom rata!!!! Analiziraš njihov rad i greške, po principu „posle bitke svi generali“. I treba, kada oni nisu tebe analizirali, a imali su osnova da te reše još u prvih deset dana rata. Povređen i besan vitlao si pištoljem u Bečmenu 20. maja, ali ipak dovoljno koncentrisan da otuđiš uniformu namenjenu za jednog odlikovanog pripadnika. Potcenjuješ druge divizione, sipaš so na ranu ljudima koji su ratovali i sahranjivali svoje drugove tokom rata. Daješ svoja tumačenja pogibija i ponovo uzbunjuješ porodice. A kada si trebao od farme da skreneš do položaja, da vidiš je li tvoja straža izginula ili ima još neko živ, naredio si ne trepnuvši: pravac Šimanovci. I mehaničar za m/v je imao izgrađene kodekse, samo ti nisi. I opet oni paze, biraju reči, čuvaju ti obraz, a da li ti čuvaš obraz bilo kome?
Ljutiš se zbog svedočenja tvojih ratnih drugova, tretiraš ih kao da su maloumni ili maloletni. A zamisli da su sve rekli, kao što bi ti o njima. Nisu, jer sve kuće i porodice imaju i lepe i ružne trenutke, a samo ti si odlučio da sebe opereš i uzdigneš do sveca, a druge oljagaš. Samo je tebi tako savršenom bilo teško, a opet jedino si ti ostao neshvaćen. Agresivan si i privatno, i to ima u službenim beleškama jedinice. Napadaš i maltretiraš ljude bez osnova, sve dok jednom ne platiš, a onda ćeš da se smiriš i postaneš parlamentaran.
Ako imaš obraza, ućuti i ne progovaraj više. Sve si kredite potrošio, svo strpljenje iscrpeo.
Господин Јовановић, неколико питања:
1) зашто не пишете своју праву презиме?
2) колико пута сте били на ратној дужности током рата и у ком статусу?
3) колико пута сте учествовали су у борбеном раду 3 рд током рата и у ком статусу?
4) зашто није написао целу „истину“ после рата?
Друже Руски мајоре, неколико питања:
1) зашто не пишете своје право име презиме?
2) колико пута сте били на ратној дужности током рата и у ком статусу?
3) колико пута сте учествовали борбеном раду неког борбеног система током рата и у ком статусу?
4) зашто мислите да је у памфлету званом „Смена“ написаона цела “истина” после рата?
Ne znam kako su progutana slova u naslovu, ali da se predstavim:
Љубомир Савић
генералшабрни пуковник у пензији
командант 52.арбр ПВО
Господин Љубомир Савић.
1) моје име вам ништа неће рећи у Србији (официр система С-200 и С-300);
2) господин Голубовић (Јовановић) сам не може да одговори (ви његов адвокат)?;
3) питам, одакле он зна такве детаље, ако није учествовао у борбеном раду;
4) поред књиге „Смена“ постоји довољан број извора информација;
5) може ли бити да је народним херојем лик филма „Други сусрет“?;
6) зашто моја питања изазивају код вас је мука?
У Русији је веома много људи интересује истина.
Жао ми је због грешке на српском језику
Желим вам добро здравље
За разлику од Голубовића ја ништа не тврдим
Зелко није био уопште у том авиону.
https://www.youtube.com/watch?v=39PnyjTxovw
Mi smo stvarno mazohisti! Taj Dane Zoltan je dovodio u Srbiju onog pilota koji se vračao sa borbenog zadatka, bombadovanja Srbije! Neće biti da nam je taj zlikovac bacao bombone? Oborila ga ekipa Đorđa Aničića, što je on dokumentovano prikazao u ratnom dnevniku „Smena“. Ali Đorđe je na žalost Srbin, pripadnik nacije koja je u vlastitoj zemlji Srbiji obespravljena! A u vojsci su ga posle rata skrajnuli, da se ne daj bože, NATO okupator ne uvredi. Ipak, ljudi znaju pravu istinu o obaranju stelta i o pravim junacima a Slavišu Golubovića neka je stid! Pokazao je ovom falsifikovanom knjigom svu svoju zluradost i zavist prema poptpukovniku Aničiću i borbenoj posadi 3-eg raketnog diviziona. Heroji ostaju heroji!