Navijački stid

0
607

Uzavrela atmosfera na stadionu JNA u Beogradu. Partizan napada  i gol visi u vazduhu. Gost iz Norveške se žilavo brani, ali i opasno preti kontrama. Svi na Partizanovom stadionu ujedno osluškuju prenos utakmice večitog rivala Crvene Zvezde u francuskom Bordou, koja je na pragu  prolaska u sledeće kolo. Navijamo, nerviramo se, ali nas navijače na zapadu posebno uveseljava mališan u crno beloj majici koji prati utakmicu sa majkom jer zna sve do jedne navijačke pesme i ni najmanje ne štedi grlo. Zabavlja nas i u poslednjim, neizvesnim trenucima meča. Znamo da ako ne postignemo gol biće to još jedna izgubljena sezona i za igrače i za navijače, pojačano tužna, jer naš rival Zvezda, po trenutnom rezultatom prolazi u sledeću fazu takmičenja. Spiker objavljuje promenu rezultata u Francuskoj, a nije ni morao. ‘Grobari ‘su to već čuli preko tranzistora i glasno propratili odobravanjem.

-Koliko je Zvezda?-  pita me promukli mališan koji sedi red iznad mene.

-Nerešeno je za sad, govorim ravnodušno jer sam oslušnuo po komentarima da on uvek navija za naše.

Dobro, ali i taj rezultat je dobar i pobeđuju u krajnjem zbiru, konstatuje on k’o mator, očigledno dobro upućen i nastavlja da bodri Partizan. Ja klimnem glavom uz dvostruku strepnju da ne daj Bože oni prođu, a mi ispadnemo iz daljeg takmičenja. Nošeni fanatičnim navijanjem sa juga dajemo toliko željeni gol! Na nogama smo, moj Batica Zoki, vatreni Grobar i ja i urlamo od sreće. Nekoliko minuta posle toga šlag na tortu pronosi vest da je penal za Zvezdinog protivnika u nadoknadi vremena, a delirijum se dostiže kada je lopta odsela u mreži.

– Ko je dao gol? – pita zabrinuto zbunjeni dečko.  

Bordo, eh šteta. Bolje je za NAS da naši timovi pobeđuju jel’ da? – procedi iskreno mališa kad je čuo da je Zvezda ipak ispala iz daljeg takmičenja.

Da Vas podsetimo:  Kosmet i "bipolarna" politika srpskih vlasti

– Svakako, potvrđujem a uopšte ne mislim tako. Sasvim posramljen čuvam neiskvareno detinje razmišljanje.

Nemoguće je ukratko objasniti kada smo svi mi postali zluradi navijači i da iznad svega volimo da komšiji crkne krava. Dobro se sećam kada sam počeo da navijam protiv njih. Davne  66-te, kada nas je Sparta pobedila u Pragu sa 4:1, a ja se u mom školskom dvorištu isčuđavao likovanju starijih mangaša, Zvezdaša, pa naivno pokušavao da im pojasnim da su naši naši, a Česi tuđi? Podsmevali su mi se ružno. Tu je posejano seme zla i želje za revanšom u mojoj desetogodišnjoj navijačkoj glavi. Odoleli smo na kraju i pobedili „Tromso“, ali smo ujedno radosni bili što je Zvezda izgubila i ispala iz dalje konkurencije.

—Samo tako sine gledaj na navijanje i nikako drugačije, poigravam se sa mališanovom znojavom kovrdžavom kosicom.                                                  

Što duže, mislim se, jer sumnjam da će odoleti kao što skoro niko ko toliko voli fudbal u Srbiji nije odoleo bolesno zlobnoj sredini da ne navija protiv svog rivala, pa makar to bio trofejni srpski klub koji pronosi slavu za sve nas. Tapšući ga po ramenima glumim još par trenutaka i ne gledam dete u oči, da ne provali da sam dvoličan. Pozdravljamo se sa nasmejanom mamom i čestitamo njenom sinu na bezrezevom navijanju. Odlazimo da uživamo u slatkoj pobedi i jednom teškom porazu gradskog rivala sa dobijenom lekcijom o patriotskom i sportskom navijanju sjajnog navijača. Od deteta.

Nenad Simić – Tajka

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime