Opstrukcija istine o zločinima OVK

Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju, potom u skraćenoj verziji nazvan Haški, osnovan je na nekadašnji Dan mladosti 1993. godine Rezolucijom 827 Saveta bezbednosti UN. Građanski rat je i dalje besneo, kraj mu se nije nazirao, a međunarodna zajednica (šta god pod tim pojmom podrazumevali) pokazuje odlučnost da sudi ratnim zločincima. Prvo saslušanje pred Haškim tribunalom obavljeno je dve i po godine nakon konstituisanja u „slučaju Tadić“. Protiv predsednika SRJ Slobodana Miloševića optužnica je podignuta u maju 1999. godine, a do 2004. optužena je ukupno 161 osoba.

Sa druge strane je Sud za procesuiranje zločina bivše OVK. Osnovan 2015. godine, odlukom „Skupštine Kosova“, deceniju i po nakon završetka oružanog sukoba. Do danas, pet godina po osnivanju, zvanično su podignute samo dve optužnice. Za razliku od primera Haškog tribunala, istražiteljima koji prikupljaju dokaze o zločinima tzv. OVK neuporedivo je teže. Deo dokumentacije i relevantnog materijala više ne postoje, neki svedoci zbivanja su odavno pokojni, a nedostaje i izražena politička volja da se ovaj projekat zdušno podrži.

NOVA KOMPROMITACIJA
Uostalom, do ovakvog raspleta je i došlo tek posle objavljivanja izveštaja Dika Martija u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope januara 2011. Da nije bilo toga i političkog pritiska koji je usledio, pitanje zločina albanskih paravojnih formacija, među kojima je i „slučaj Žuta kuća“ bilo bi prepušteno zaboravu. Naposletku, i ovo sporo kretanje ka pravdi i istini, opterećeno brojnim opstrukcijama i suštinskom nezainteresovanošću onih kojima su puna usta ljudskih prava i sloboda, dovedeno je u pitanje novom kompromitacijom specijalizovanih organa Suda.

Tri nedelje zaredom u kancelariju „organizacije ratnih veterana“ neko dostavlja obimnu dokumentaciju koja se direktno tiče tekućih istraga, imena svedoka, dokaznog materijala. Najpre je „isporučeno“ 4.000 dosijea, zatim prepiske institucija Republike Srbije sa Specijalizovanim tužilaštvom (pominju se zločini u Drenici, Jablanici i Klečku), zatim i spisi koji se direktno tiču najviših političkih figura koje su karijeru gradile kroz „sistem OVK“.

Službenici Suda uporno odlaze u „kancelariju veterana“ poslepodne da preuzmu materijal koji je neko iz tog istog Suda izneo prepodne. Logično, ako je poverljivi materijal dostavljen predstavnicima pomenute organizacije, onda je sasvim sigurno dostavljen i na neke druge adrese. Ili će tek biti dostavljen na neke druge adrese. Haški tribunal se sreo sa mnogim izazovima, bilo je i nedopustivih pogreški, bilo je i nemara i brojnih zakulisnih namera, bilo je i toga da „nestanu“ svedoci u postupku protiv Ramuša Haradinaja, ali se ipak nešto ovako nije moglo ni zamisliti.

Sud za OVK žestoko je osramoćen pre nego što je počeo da radi u punom kapacitetu, onako kako je najavljeno. I pored toga što je osnovan odlukom u Prištini, Sud ima sedište u Hagu, oslanja se na prethodna iskustva međunarodnih institucija (podrazumeva se i suda za bivšu Jugoslaviju), a procedure za klasifikaciju i zaštitu informacija ne mogu se razlikovati mnogo od onih koje su važile u Haškom tribunalu.

S obzirom na do sada viđeno, ne bi iznenadilo i da je celokupna arhiva Suda već pohranjena na nekim sigurnim serverima sa kojih će po potrebi biti distribuirana javnosti, medijima, osumnjičenima, kome već bude trebala i kada bude zatrebala. Kako u takvim uslovima uopšte govoriti o nezavisnom radu, neometanim istragama, pravičnim suđenjima, zaštićenim svedocima!?

NEPRIJATNO ČEPRKANjE
Do sada, sumnju u delotvornost rada Suda izazivalo je loše „prolazno vreme“, aktivnosti koje po intenzitetu i obimu nisu uopšte uporedive sa dinamikom rada Haškog tribunala. Vodeći se narodnom umotvorinom „bolje ikad nego ikad“ na to se jednostavno zažmurilo, a najave da će istrage obuhvatiti Hašima Tačija, Kadrija Veseljija, Agima Čekua i druge iz „vrhuške“ ulivale su i nešto optimizma. Od sada, sve je dovedeno u pitanje. Jer, jasno je da poverljivu dokumentaciju ne dostavlja neki „nemirni haker“ ili neko od „tehničkog osoblja“.

Pitanje osporavanja legitimiteta Specijalizovanog tužilaštva i ometanja funkcionalnosti Specijalizovanog suda otvoreno je na nekom visokom političkom nivou. Od strane koga? Prstom se može pokazati na nekoliko strana, ali su to samo spekulacije. Pouzdanom zaključku trebala bi prethoditi opsežna istraga. Nažalost, politički događaji iz skorije prošlosti pokazuju da do toga neće doći, ili ako je i bude ona neće rezultovati ničim konkretnim.

Sud za OVK je osnovan nevoljno, nakon iznošenja u javnost podataka o zločinima koji se više nisu mogli sakriti. U određenoj meri, posle izveštaja Dika Martija to je i bila obaveza međunarodne zajednice. Međutim, ono što se kasnije odigravalo predstavljalo je pokušaje temeljne opstrukcije i kompromitacije ovog organa. Ovo danas je poslednji čin tog procesa.

Nije svima u interesu da zločinci iz albanskih paravojnih formacija budu osuđeni. Nije svima u interesu da se tako „pokvari“ kreirana istorijska slika o „srpskom genocidu“ i šta je već na tu temu pisano. Takozvana OVK je poslužila 1999. godine kao „pešadija NATO“. Čeprkanje po prošlosti može izneti na videlo mnogo neprijatnih stvari. Ne samo za Albance, već i za NATO.

Haški tribunal je i u političkom kontekstu imao svoju svrhu. Sud za procesuiranje zločina bivše OVK je nema. U tome je cela stvar.

Dušan Proroković
Izvor: Sputnjik