„Da glasanje može nešto da promeni zabranili bi ga!“, rekao je odavno Mark Tven.
Od kako su se na političkoj sceni kao bitan faktor ustoličili presvučeni radikali, tj. od kako je Tomislav master Nikolić pobedio Borisa Tadića na predsedničkim izborima 2012. godine, Srbija je postala jedina država na svetu u kojoj se izbori održavaju svake druge godine.
Dok građani naivno veruju da se izborna mašinerija aktivira da bi oni svojim glasovima definisali odnos snaga u parlamentu, ministar svih ministarstava Aleksandar Vučić koristi izbore kao priliku da izvrši rokade i da prekomponuje snage. Koliko to košta građane Srbije, koji se hrane u narodnim kuhinjama i leče SMS donacijama, prepodobnog ne zanima ama baš ni malo. Cilj opravdava sredstvo, a krajnji cilj je uništavanje Srbije i svega što se srpskim može zvati. Materijalna dobit koju tom prilikom stiče klan okupljen oko najvrednijeg među lenjima nije zanemarljiva.
Ma koliko ja o Vučiću lično imao loše mišljenje, i ma koliko ga smatrao najvećom štetočinom u istoriji Srbije, i ma koliko on snosio najveću odgovornost za ovo besomučno raspisivanje izbora svaki čas, dobar deo krivice snosi i onaj deo političke oligarhije koji pretenduje da se nazove opozicijom. Svojim pristankom na učešće u izbornim procesima oni tim glasanjima daju legitimitet, a sve ne bi li nekako prebacili cenzus i ušli u priču postizbornog pravljenja koalicija i sklapanja dilova. Nema tu ni B od borbe za opšte dobro, nema ni I od ideologije, nema ni P od pristojnosti, nema ni M od morala. Sve se svodi na konstantno prodavanje vere za večeru, na prilagođavanje situaciji u zavisnosti od toga sa koje strane vetar duva i na zbrinjavanje sebe i svojih bližnjih.
Da nešto debelo smrdi kada su izbori u Srbiji u pitanju govore i predizborne kampanje. Što je stranka veća, to je i kampanja agresivnija, a sve se svode na ukazivanje grešaka političkih protivnika. Čast retkim izuzecima, koji i nemaju pristup medijima jer remete žabokrečinu i mulj u kojim plivaju ajkule žedne krvi, niko od predsedničkih kandidata ili političkih partija i pokreta ne nudi konkretna – izvodljiva i realna – rešenja. Šapne se tu i tamo nešto o promenama koje će doneti blagostanje, a ne objasni se kako se planira da do tih promena dođe, i onda se iz svih raspoloživih oružja raspali po političkim suparnicima.
Kako vlast vodi kampanju?
Dovoljno je pogledati Vučićevu kampanju, koja kod njega traje od jednih do drugih izbora, a razlikuje se samo intenzitet kojim je vodi. Od kako je najavljeno raspisivanje predsedničkih izbora, i od kako je puštena glasina kako će istovremeno biti raspisani i parlamentarni, SNS ne radi ništa drugo osim što pljuje dva po njihovim istraživanjima najopasnija kandidata – Saši Jankoviću i Vuku Jeremiću.
Ne pada mi na kraj pameti da branim bilo kog od njih dvojice, obojica imaju dovoljno godina i iskustva, te su morali znati u šta se upuštaju, ali ne mogu da ne primetim kako su ti napadi orkestrirani i kako se vrše na svim frontovima. Putem saopštenja stranke na čijem je čelu Vučić; preko televizija sa nacionalnom frekvencijom koje uređuje Vučić; preko tabloida koje uređuje Vučić; preko društvenih mreža gde hara Internet tim (botova), koji je po nalogu Vučića formirao (i vodi ga) pijandura Mićan.
Vlast koja je uspešna i koja iza sebe ima rezultate ne haje za protivnike, i po pravilu bi trebalo da ih ignoriše. Domaćinska vlast bi se fokusirala na prezentovanje sopstvenih uspeha u dosadašnjem periodu vladavine, kao i na predstavljanju onoga što planiraju da ispune u budućnosti. Tu, međutim, postoji mali problem. Obećanjima Vučića i SNS-a ne veruju više ni oni najzagriženiji glasači, jer evo pet godina vlasti prođe, a nijedno predizborno obećanje nije ispunjeno. Ne samo što nije ispunjeno ono što je u kampanjama gromoglasno najavljivano, već se usput nagomilalo sijaset afera, kojima će neko tužilaštvo u budućnosti da se bavi godinama, a veliko je pitanje hoće li ikada iko uspeti sve da raspetlja.
Kako „opozicija“ vodi kampanju?
Politički oligarsi koji neopravdano sebe nazivaju opozicijom raspredaju o izborima koji još nisu raspisani, i međusobno se napadaju preko društvenih mreža i u retkim prilikama kada se pojave na nekom elektronskom mediju. Sve to začine žalopojkama o cenzuri, o diktaturi, o izbornim nameštaljkama i krađama, a kompletan trenutni saziv srpske Skupštine izgubio je pravo da pominje izborne krađe, jer su protesti nakon izbora u aprilu 2016. godine, kada je opozicija tvrdila da ima dokaze da su izbori pokradeni, utihnuli onog momenta kada im je Vučić ispoklanjao onoliko procenata koliko im je bilo dovoljno da se domognu skupštinskih skamija.
Nikada prilikom pisanja kolumni nisam favorizovao nijednu političku opciju, budući da smatram da kolumnista treba kritički da gleda i na vlast i na opoziciju, i da ukazuje na nedostatke i kod jednih i kod drugih. Samo tako kolumna dobija svoju svrhu, i tekstovi ove vrste mogu da posluže kao svojevrstan korektivni faktor.
U postojećoj situaciji ne vidim mogućnost da se bilo šta popravi, budući da je ceo sistem u kome živimo toliko truo i bolestan da je prosto neminovno srušiti ga (mirnim putem) do temelja. I onda, nakon beskompromisne lustracije, na zdravim temeljima izgraditi institucije sistema. Sve dok se ne pozabavimo time, i vlast i opozicija će imati svoje reality programe u vidu (pred)izbornih kampanja i prenosa skupštinskih zasedanja.
Vrana vrani oči ne vadi, pa će se tako i ova gomila bitangi i neradnika koji žive na račun naroda uvek nekako dogovoriti. A narod će se, po običaju, baviti hvaljenjem svojih kandidata, i ubeđivati one druge kako pojma nemaju.
Dok Srbija umire. Sve brže, i sve sigurnije.
Peđa B. Đurović
www.kolumnista.com
___________
NAPOMENA: Ilustracije Dušana Petričića, objavljene u Politici, prenete su sa raznih sajtova na internetu.
