Približavanje izbora

Patriotske igre

3
663

Kao i svaki put kada se približavaju neki izbori (približavaju se najmanje gradski, u Beogradu, a moguće, čak verovatno i novi parlamentarni izbori), iz takozvane i samozvane patriotske opozicije do neba se čuje krik za ujedinjenjem i zajedničkim delovanjem.

Kad do toga ne dođe, kao što ni ovog puta neće doći, onda će razni analitičari to tumačiti sujetama lidera opozicije i raznim ličnim momentima.

gustave-caillebotte-the-bezique-game
„Partija karata“ (Gustave Caillebotte, 1881.)

Pravi razlog, međutim, što se srpska opozicija neće ujediniti je sledeći: razne opozicione stranke u Srbiji su zapravo kontrolisane od različitih centara moći i samo su njihovi eksponenti. Radi se, pre svega, o strankama koje su vezane za Nemačku, SAD, Veliku Britaniju i one, kobajagi patriotske, koje kontroliše Aleksandar Vučić.

Upravo to što su naše stranke uglavnom eksponenti stranih interesa u Srbiji, one i nemaju svoje postojano biračko telo. Tamo gde postoje autentične političke organizacije, uprkos propasti demokratije u evropskim razmerama, one još uvek imaju oslonac u određenim slojevima društva. Za neke od njih glasaju tradicionalno radnici, seljaštvo, ili srednji slojevi. U Srbiji je takva podela besmislena. Ovde postoji samo klijentelistički birač, odnosno birač koji glasa iz ličnog interesa, nadajući se da će kroz partiju doći do njega i druga grupa birača, ona konzervativna, koja uvek glasa za onoga ko je na vlasti. Da bi se na vlast u Srbiji došlo potrebno je dobiti saglasnost ambasadora i stranih obaveštajnih službi, kao i nešto novca i prostora u medijima, koji opet obezbeđuju stranci. Da bi se na vlasti ostalo potrebno je samo besramno lagati i svakom desetom klijentelističkom biraču dati neki posao ili neku unosnu sinekuru, toliko da legenda o tome da se može živeti od odanosti stranci i dalje bude uverljiva. Drugim rečima, ko se jednom dočepa vlasti u Srbiji može da vlada bar deset godina, ako samo malo soli u glavi ima. Na svakim izborima, bili oni kradeni ili ne, vlastodržac kreće sa dvadeset posto prednosti, što mu omogućuju konzervativni birači, odnosno oni koji uvek glasaju za vlast. Tome treba dodati bar deset posto klijentelističkih birača i bar još deset posto plitkih umova koji potpadaju pod moć medija, nesposobnih da u sebi pronađu makar i minimalnu kritičku distancu prema onome čime ih filuju Pink i RTS.

Da Vas podsetimo:  Slučaj Farmakom: „Radili smo isključivo po nalozima države”

Dakle, kada bi opozicija bila homogena, ona bi bila manje-više „egal“ sa vlašću, ali to u Srbiji nikada nije dovoljno iz prostog razloga što vlast ima fondove za potkupljivanje opozicionih poslanika, dok stranci uvek mogu da pritisnu svoje pulene da pruže podršku vlastodršcu protiv koga su se koliko juče kobajagi borili.

Ako pogledate političku scenu Srbije, videćete upravo to: lidere poput Čede Jovanovića, Čanka, zatim lidere DSS-a, ili Zavetnika, kako pružaju podršku Aleksandru Vučiću. Pošteno bi bilo da se onda stave na listu SNS-a pre izbora, ali je lično poštenje u srpskoj politici često koliko i nevinost u javnoj kući.
Ilustracija rimskog Senata (autor nepoznat)

U koliko kolona će ići srpska opozicija na izborima za Skupštinu Beograda, odlučiće strani ambasadori i Vučić, a ne opozicija sama. Moja je pretpostavka da će jedan blok činiti DS i Saša Janković, drugi – pokret „Dosta je bilo“, Dveri i slobodni strelci koji su napustili DSS, poput Sande Rašković-Ivić, dok će treći blok činiti razne patriotske organizacije od Treće Srbije i 1389 do Zavetnika, koji se nalaze pod kontrolom Aleksandra Vučića. Ono što je ostalo od DSS-a će verovatno morati da se „zakači“ za nekog većeg i jačeg, ali Dss je ionako prestao da bude stranka i sveo se na zbrinjavanje vrlo uskog kruga partijskih funkcionera. Ranija ad hok grupacija „Čeda, Čanak, Boris“ će morati da se prikopča ili na Sašu Jankovića, ili na DS. Ostaje nepoznanica Vuk Jeremić i, kada bih morao da prognoziram, gde će se ugurati, rekao bih da će to biti u proameričkoj ekipi DJB, Dveri. Čak i ako bi stranci pritisli da se ujedine pronemačka i proamerička frakcija, Vučiću ostaje ogroman manevarski prostor, kontrola medija i neograničeni izvori novca, kao i moć da se kontroliše izborni proces. Istina, Beograd je za Vučića tvrd orah, a naročito su to centralne gradske opštine. No, uz instrumente koje sam gore nabrojao, ne verujem da može da izgubi gradske izbore. To bi moglo da se desi samo ako mu stranci izvuku iz ruku medije, ili ga pritisnu da izbori budu fer. Sa druge strane, Vučić je uvek pronalazio način da strancima da nešto naše po beznačajnoj ceni, ili džabe, da bi mu ovi ostavili odrešene ruke u kontroli medija i sprovođenju izbornog procesa. Izuzetak je mešanje američkog ambasadora Kajla Skota u izborni proces prošle godine, kada je na silu Boga ugurao koaliciju DSS-Dveri u Skupštinu Srbije.

Da Vas podsetimo:  Talk, rabbit, talk…

Dakle, moje je mišljenje da samo stranci mogu da omoguće opoziciji pobedu u Beogradu, jer ona sama za to nije sposobna. Naša opozicija je korumpirana, kontrolisana i dvadeset godina kasni za Vučićem u pogledu razumevanja tehnologije vlasti. Baš ti deficiti koje opozicija ima prinuđuju je da svoj položaj gradi nudeći se strancima, ili Vučiću.

Trenutno, kako neki mediji nagoveštavaju, Vučić u Skupštini Srbije nema većinu za izglasavanje Ane Brnabić za predsednika Vlade. Samo gledajte kako će se stvari okrenuti za nekoliko dana. Poslanici koji odavno već nikakav obraz nemaju kobajagi su se uskopistili oko izbora Ane Brnabić, ali nema ničega što 40-50 000 evra po glavi poslanika ne može da reši. Osim toga, ako zafale glasovi poslanika Jedinstvene Srbije, ili par poslanika SNS-a, uključiće se poslanici Čede, Čanka, Borisa i Šutanovca da ispeglaju deficit u glasovima. Vučićev problem nije da namakne glasove za izbor Ane Brnabić, već da ima stalnu većinu da može da je obori u Skupštini ukoliko ova pokuša da se otrgne kontroli. Ana Brnabić nije prirodan izbor za Vučića i verovatno je za kandidata za premijera i verovatno je neka ambasada nju ugurala kao kandidata. Vučić dobro zna da u svakom trenutku mora imati 126 poslanika da može da je obori. Lako može da se desi da oni koji će biti protiv izbora Ane Brnabić za premijera sutra, u nekoj eventualnoj krizi Vlade, pređu na njenu stranu i spreče Vučića da je obori.

Upravo zbog toga pretpostavljam da će Vučić sa gradskim raspisati i parlamentarne izbore da se reši nepouzdanih koalicionih partnera i da stvori neprikosnovenu SNS većinu u Skupštini. Pritom, probaće da iz Skupštine škartira Dveri, DJB i ostatke DSS-a.

Da Vas podsetimo:  Da li je Oliver umro uzalud?

Naravno, slušaćete od najamnih analitičara kako je Ana Brnabić savršeni izbor za predsednika vlade, te da nas je Vučić još jednom spasao od makedonskog scenarija, građanskog rata i novog bombardovanja. Mislim da je predlaganjem Ane Brnabić za premijera Vučić napravio prvu veću grešku za pet godina i to ne sa stanovišta države i naroda, jer tu nije propustio dan da ne napravi neku štetu, već sa stanovišta njegovog ličnog interesa. To će i sam brzo shvatiti i verovatno će izlaz iz tesnaca potražiti u novim parlamentarnim izborima. Vučić nema nikakvu iluziju kakav mu se ljudski materijal nalazi u stranci i zna da bi Ana Brnabić lako mogla da poslanicima SNS-a ponudi više nego Vučić, a takvu situaciju Vučić ne sme da čeka.

Ipak, da se vratima još jednom na početak teksta: male igre između braće evropejaca bi ostale samo simpatična razbibriga za umno zaostale, da nema notornih patriota. Drugim rečima: prvi cilj svakog samozvanog patriote je da postane evropejac i pristalica evroatlantskih integracija. U srpsku politiku se ulazi kao patriota, a u njoj se održava kao evropejac. To je jednosmerna ulica. Jedina osoba za koju znam da je od evropejca postala patriota jeste Sanda Rašković-Ivić, ali samo zato da bi opstala u politici i dobila još jednu priliku da postane evropejac.

Da zaključim… Epska borba koja se na političkoj sceni Srbije odvija između patriota i evropejaca samo je jedan veliki simulakrum. Zapravo je to borba između evropejaca i onih koji će to tek postati. Na izdaju nacionalnih interesa od strane levice tokom devedesetih, desnica je, od Draškovića i Šešelja do danas, odgovorila kontraizdajom tako da nekadašnji levičari i današnji desničari zagrljeni obaraju Karađorđeve šnicle od sto dinara u skupštinskom restoranu. Dakle, opozicija neće u jednoj koloni izaći protiv Vučića ni na jedne izbore i to najviše zbog toga što i nije opozicija, već skup interesnih grupa koje se bore oko plena. Koliki će broj kolona biti odrediće stranci i Vučić.

Milan Milenković

www.milanmilenkovic.com

3 KOMENTARA

  1. Миленковић је много добар на лепљењу етикета, и писању чланака који користе само Вучићу. Паметном доста…

  2. kako reče borisav jović,kada je počeo padati berlinski zid,mi smo komunisti prvo stvorili naše takozvane opozicione stranke,koje je stvarala što vojna što civilna udba iz svojih firmi.ali smo se malo zabrinuli koga postaviti da ih vodi,nisu imali baš veliki problem.naravno prvo su napravili njine nacionalne.među prvima su bili šešelj,drašković,mićunović itd.zadatak je bio da ih vode do gašenja,što su sve odradili po dogovoru.sve te njine opozicione stranke,vodili su sve zakleti komunisti,koji su se kleli u nacionalne interese.komunisti a nacionalisti,baš cirkus.ali je dobro šro su ih ugasili a i sebe.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime