Pristojno ću te išamarati

4
2450

Potreba za pristojnošću gotovo redovno je zloupotrebljavana u političkoj propagandi višestranačke Srbije. Samo je intenzitet bio različiti. Nismo baš bili došli do situacije gde se aplaudira na mestu na kome je nekoliko dana ranije, mučki s leđa ubijen opozicioni lider. Zapanjujućim ovacijama, ekipa koja prati predsednikova putovanja po Srbiji demonstrirala je ono što je teško shvatljivo – da je u treninzima ispoljavanja podrške svakom potezu ili poruci svom neprikosnovenom vođi, izgubila čak i elementarnu ljudskost koja obavezuje na iskazivanje pijeteta žrtvi ubistva.

leksandar Vučić u Kosovskoj Mitrovici, četiri dana nakon ubistva Olivera Ivanovića / Foto: FoNet/TV FoNet

„Dobar dan. Izvinite, da li mogu da prođem? Ne? Hvala. Doviđenja”. Tim rečima se legendarni glumac Bora Todorović, smireno i dostojanstveno, redom, jednom po jednom, obraćao policajcima u kordonu u Kolarčevoj ulici jedne davne ledene zimske večeri. Taj kordon „narodne milicije” je, tokom tromesečnog protesta zbog izborne krađe, punih sedam dana u januaru 1997. sprečavao kretanje protestnih kolona građana i studenata, preteći da izazove ozbiljne sukobe u društvu oštro podeljenom na one koji podržavaju i one koji se protive autoritarnoj vlasti.

Pokazna vežba pristojnosti izazivala je osmeh i podizala moral, upečatljiva i nezaboravna, jer ju je takvom činio jedinstveni šarm neponovljivog beogradskog frajera.

Koliko god nestvarno delovala, slika velikog umetnika koji se normalno ponaša u nenormalnim uslovima, zapravo je bila potpuno prirodna i logična u datoj situaciji: tih dana, mnogi su učesnici protesta s nadom i ponosom primećivali da se u međuljudske odnose vratila pristojnost, da se često čuje ona „teška reč izvini“, da su ljudi spremni na uzajamno pružanje podrške i pomoći.

Golim okom videlo se da su i posle „ratova u kojima nismo učestvovali“ i „ničim izazvanih sankcija“ građani bili najviše željni upravo elementarne ljudske pristojnosti. Možda je izgledalo kao malo, a zapravo je bilo sve – jer, tamo gde nema laži, krađe, manipulacije, nasilja i drugih oblika nepristojnog ponašanja, moguć je dogovor o pravilima funkcionisanja društva u kome niko nije osuđen na status građana drugog reda, gde se kritičari ne etiketiraju kao „bednici“ i „ološ“… I gde, zahvaljujući tim pravilima, prosperitet nije reč rezervisana samo za vladajuću kliku i njenu klijentelu.

Nije, zato, ni čudno što je upravo ta ljudska potreba – i pre sadašnje eskalacije hajke protiv neistomišljenika vlasti – gotovo redovno zloupotrebljavana u političkoj propagandi višestranačke Srbije. Samo je intenzitet bio različiti. Nismo baš bili došli do situacije gde se aplaudira na mestu na kome je nekoliko dana ranije, mučki s leđa ubijen opozicioni lider. Zapanjujućim ovacijama, ekipa koja prati predsednikova putovanja po Srbiji demonstrirala je ono što je teško shvatljivo – da je u treninzima ispoljavanja podrške svakom potezu ili poruci svom neprikosnovenom vođi, izgubila čak i elementarnu ljudskost koja obavezuje na iskazivanje pijeteta žrtvi ubistva.

Valja se setiti da je još Slobodan Milošević uočio svu isplativost deklarativnog pozivanja na pristojnost, bez obzira na realnost: o tome govori ona propagandna borba protiv „snaga haosa i bezumlja“, uz istovremeno nuđenje stabilnosti kao posledice podrške socijalistima „sa kojima nema neizvesnosti“.

U vremenu velikih lomova posle pada Berlinskog zida i početka rastakanja „velike“ Jugoslavije, brojnim građanima uplašenim od promena, delovale su umirujuće izborne liste socijalista pune uglednih direktora, profesora, lekara i inženjera, za koje se tada znalo kako su, u poznatim uslovima, završavali poznate državne škole i potom gradili karijere na „redovni“ način. Birajući između njih, neprekidno prisutnih u medijima na koje su navikli u vremenu mira i stabilnosti, i opozicije optuživane za „izdaju“, rad u stranom interesu i svakakva druga čuda (tada su prvi put u javnost iznošeni zdravstveni kartoni „nepodobnih“) građani su godinama većinski podržavali Miloševićevu pogubnu politiku – čije se katastrofalne posledice danas propagandno guraju pod tepih.

Da Vas podsetimo:  Svima vama koji čekate da počnemo da rađamo decu da bi spasili srpstvo

Koliko god jaka bila propaganda današnjih naslednika vlasti iz devedesetih, kojom se pokušava prekrojiti što cela istorija, što pojedinačne biograije, taj posao nije baš lak: jer, posle „pristojne“ Miloševićeve vladavine, ostala je zemlja u ruševinama, nikad precizno izbrojani mrtvi u četiri rata (Slovenija, Hrvatska, BiH, Kosovo/NATO), razorena privreda, status parije u regionu koji ni do danas, uprkos svim hvalisavim busanjima u prsa, nije sasvim izglađen. Ostala je i operativnim radom tajnih službi temeljno „izbušena“ opozicija Miloševićevoj vlasti, zahvaljujući čemu ni do danas nije uspelo formiranje „normalne“ političke scene, na kojoj bi se znalo za šta se tačno koja partija zalaže. I gde bi rezultati zasta bili ključni kriterijum ne samo napredovanja, nego i političkog opstanka.

Pad Miloševića, pokazalo se, nije značio prekidanje prakse pozivanja na „pristojnost“ isključivo u propagande svrhe. Čuvenom izjavom „kome je do morala nek ide iz politike“, Zoran Đinđić se u dobroj meri samoizolovao iz te igre, dopunjujući svoju pragmatičnu politiku motivacionim govorima, umesto pozivima na pristojnost. Zato je u prvi plan istupio „čovek koji sme da vas pogleda u oči“, Vojislav Koštunica i njegova Demokratska stranka Srbije.

Koliko je slogan o „gledanju u oči“ suštinski bio utemeljen videlo se (ko je hteo da vidi) već na samom početku Koštuničine vladavine – što kroz zaštitu koju je pružio „srcu tame“ Radetu Markoviću, Miloševićevom šefu Resora državne bezbednosti, glavnom centru povezivanja države i organizovanog kriminala, što kroz odluku da za savetnika uzme Aleksandra Tijanića, jednog od ključnih utemeljitelja „pljuvačkog“ novinarstva i ministra informisanja u vladi Mirka Marjanovića (pet meseci 1996) koji i danas služi kao uzor novinarima (nagrada za borbenost).

Prepucavanja pristalica Demokratske stranke s jedne, i DSS s druge strane, o tome ko je više šutirao nogom ispod stola svoje tadašnje koalicione partnere, trajaće, verovatno, dok je onih koji se sećaju (kratkog) perioda saradnje dve stranke u okviru petooktobarske pobedničke koalicije DOS. Ostaju, međutim, činjenice koje jasno pokazuju da je iza ponašanja „slavskih Srba sa finim građanskim manirima“, oličenim u DSS, bilo mnogo licemerja. A to se teško može nazvati pristojnošću, čak i u Srbiji, zemlji ozbiljno poremećenih vrednosti.

O tome ne govore samo stalna Koštuničina izgovaranja na „neobaveštenost“ o svemu što mu nije išlo u prilog (između ostalog, one 24 sporne privatizacije koje je istraživala još Verica Barać, da bi postale stalni predmet propitivanja Evropske unije, obavljene su upravo u vreme kada je Koštunica bio premijer).

Da Vas podsetimo:  Sedmogodišnji rat crkve protiv građana

Više nego rečito o licemerju „čoveka koji sme da vas pogleda u oči“ govori i čuvena izjava povodom pobune Jedinice za specijalne operacije novembra 2001, za koju je Srđa Ppović, advokat majke ubijenog premijera Zorana Đinđića, Mile Đinđić, bio uveren da bi mogla biti trag ka naručiocima atentata na premijera:

„Znate, radi se o ljudima koji po meni nisu, sem možda kada je reč o funkcionisanju saobraćaja, ni na koji način ugrozili bezbednost zemlje. Posao koji oni obaljaju jeste takav, a neko od njih je i rekao, da nemaju druge uniforme od onih koji imaju. Oni su se pojavili u onome što je njihova radna i svakodnevna odeća. Mislim da su stvari rešavane ranije ovoga ne bi bilo”, rekao je tadašnji predsednik savezne države.

Pobuna „Crvenih beretki“ bila je deo otpora protiv ispunjavanja preuzetih obaveza prema Haškom tribunalu, koji je, u vreme dok je Đinđić bio premijer, i naročito u vezi sa izručenjem Miloševića, na različite načine pružao i sam Koštunica, u skladu sa stavom da saradnja sa Tribunalom predstavlja „devetu rupu na svirali“ . A onda je, u vreme kada je on bio premijer, u Hag „dobrovoljno otišlo“ najviše optuženih. Ti odlasci, međutim, nisu praćeni ozbiljnim otvaranjem priče o ratnim zločinima i jasnim distanciranjem Srbije od gnusnih dela i njihovih počinilaca – što bi bila lekcija iz pristojnosti – već su tretirani kao neka vrsta „herojstva“ i „žrtvovanja“ zbog koga su porodice optuženih od države „čašćavane“ automobilima (škoda) i novcem.

Posle Koštunice dobili smo malo manje „slavski“ a više „evropski“ obojenu vrstu „pristojnosti“. Boris Tadić jeste imao harizmu i gospodstven nastup , ali je u vreme njegove vladavine, nimalo pristojno, vlast iz institucija preseljena u njegovo neposredno okruženje („dvor“). U njegovo vreme stvoreni su neki od najmalignijih tabloida koji su, doduše, tada više korišćeni za međusobne obračune pripadnika vlasti – od unutarkoalicionih do sukoba unutar večno nemirne i podeljene DS.

Bez obzira na koju političku stranu su tabloidni „meci“ tada ispaljivani, stradalo je društvo u celini, a granice dozvoljenog ponašanja na javnoj sceni pomerane su do daljina koje ni najfleksibilnija definicija pristojnosti ne bi mogla da dosegne.

Svega je tu bilo – od nepristojnog gaženja po žrtvama devedesetih (pomirenje sa socijalistima upakovano u priču o „dva bola“) do nepristojnog bogaćenja „DS barona“. I sve to zajedno stvorilo je uslove za ovo što danas imamo – Srbiju izvrnutu naglavačke, tako da razne vrste kriminalaca, profitera, kupaca diploma i kidnapera ljudskih duša, stoje na jednoj strani, nazivajući najpogrdnijim imenima građane koji nisu spremni da poviju kičmu pred vlašću spremnom čak i na upotrebu otvorene sile (videti, recimo, snimak razgoropađenog naprednjaka sa izbora u Pećincima 24. decembra 2017. i potonju propagandnu verziju istog događaja datu na vlastima lojalnoj TV Pink).

Uz podavljene ozbiljne medije i pomahnitale tabloide, sve je moguće: zataškati „aferu helikopter“ i izbeći odgovornost za Savamalu, za jelku, za desetine afera za koje su čvrsti dokazi već odavno podastrti na uvid preostalom živom delu javnosti koji ima volje i znanja da se, umesto preko podjarmljenih televizija sa nacionalom frekvencijom, informiše preko alternativnih izvora, uglavnom na internetu…

Da Vas podsetimo:  Neizvesni savezi - Srpska opozicija nakon izbora

Moguće je, u takvim uslovima, napraviti spisak „uspešnih ljudi“ koji otvoreno kažu da nemaju nameru da budu odbornici ni da na bilo koji način učestvuju u gradskoj vlasti, kako bi, uz takav „mamac“ biračima, na gradskim izborima 4. marta bili stvoreni uslovi da Beogradom i dalje vlada ista ona ekipa od koje se ogromnom broju građana okreće želudac. I ne samo to – moguće je građanima koji nisu intravenozno povezani sa propagandim medijima, direktno svrdlati po oku tvrdeći da im se nudi lista „pristojnih ljudi“ kao suprotnost „onima koji samo znaju da psuju i pljačkaju“…

I još je moguće da – nakon predstavljanja liste kandidata koji neće ući u Skupštinu Beograda, već će ustupiti mesto proverenim kadrovima kojih se (i) sam Aleksandar Vučić očigledno stidi – dakle, posle svega je moguće čak i da mučno ubistvo opozicionog lidera sa Kosova bude zloupotrebljeno za kampanju vlasti koja je tog istog lidera najstrašnije satanizovala.

Nekako je logično da je, posle svega, i na „drugoj strani“ ekipa koja se rado igra sa pričom o pristojnosti. Jer, upravo je o pristojnosti bilo reč kada je, nakon poziva grupe intelektualaca (Apel 100) Saša Janković doneo odluku o učešću na prošlogodišnjim predsedničkim izborima. A onda se isti Janković za potrebu beogradskih izbora, najpre javno odrekao DS-a na koju se oslanjao u predsedničkoj kampanji, bez da je odluku najpre doneo na organima svoje stranke (u formiranju) i da je o tome direktno obavestio dotadašnje partnere. A onda je napravio koaliciju sa partijom Vuka Jeremića, takođe u formiranju, ali baziranu na mnogim gotovo dijametralno suprotnim uverenjima. I sve to u cilju podrške Draganu Đilasu, veštom menadžeru, ali na planu pristojnosti, počiniocu mnogih grešaka iz vremena gradonačelnikovanja – deklarativno, ipak, spremnom da ih u eventualnom budućem mandatu ispravi.

Na pristojnost će, svakako, pozivati i Boris Tadić, sada u akciji okupljanja DS, iz koje je, prethodno, odlučio da izađe i napravi novu stranku usred izborne kampanje, prekršivši sva pravila uobičajenog fer pleja. Zašto ne bi, kad lepo zvuči i kad je toliko lako naći primere onoga što je u ponašanju aktuelne vlasti civilizacijski nedopustivo, pa bi je zato valjalo smeniti?
Primera je mnogo, a zaključak jedan: priča o pristojnosti u Srbiji je doživela potpunu travestiju i uglavnom važi u obećanjima kao što je ono – „pristojno ću te išamarati“.

Politiku bi, zato, valjalo vratiti na teren zakonitosti i poštovanja institucija. Recimo pravosudnih, o REM-u da ne govorimo. Umesto jalovih apela i javnih ukora, bio bi to efikasan način da sada besramno raspištoljeni akteri počnu da paze šta rade i kako se javno ophode.

Osim ako nisu u pravu oni koji veruju da je ideja o mogućoj modernizaciji („evropeizaciji“) Balkana utopija, za razliku od uverenja da nema tog dela planete, ma kako razvijen bio, koji je trajno otporan na „balkanizaciju“.

Olivera Ilić

istinomer.rs

4 KOMENTARA

  1. Офуцана европрича, нисмо ми сами дошли довде него нас је у то гурала багра споља и то углавном багра из лажних ‘европских вредности’ које шире ропство по овој планети вековима што се ћорави евроблејци праве да не виде.

    • Hm,hmm…delite,brasno,zejtin,meso..dzabe,i sve bijete ko nece da uzme,ali mozda sinumpravu,objasni sta to Srbijavradi za Beograd,naj jaca ekonomija.1.450.0000 ljudi ?

  2. Hm,hmm…nema, potrebe da “ peglate“…“ kome je do morala,neka ide u crkvu“..“ beograd ce da bude skup grad,tako je svuda u svetu,ko ne mozecda zivi u njemu,neka se vrati u selo odakle je dosao“., sas onaj dodatak,,“ da treba da nas bombarduju,dok ne padne rezim“..

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime