U tački političkog preloma
Majkl Devenport je,povodom objavljivanja Izveštaja o napretku Srbije,[1]između ostalog naglasio da od Srbije očekuje „progresivno usklađivanje“ sa spoljnom i bezbednosnom politikom Brisela. To „progresivno“ bi trebalo da znači (kako je Devenport građanima Srbije „preveo“) da „ne može sve da bude na kraju, već da proces usklađivanja mora da se odvija sve vreme tokom pristupnih pregovora“.[2]
Ovo se, dakle, odnosi na poglavlje 31 povodom koga su na bilateralni skrining u Briselu (10.oktobra) prizvani predstavnici Vlade Srbije. Od njih će se očekivati, prema izjavi šefa misije EU u Beogradu, da „predstave svoje stavove“[3] povodom očiglednog uslova Brisela da Srbija u potpunosti prati spoljnopolitički vektor u odnosu na saradnju s Rusijom a koji odredi zajednica EUropskih zemalja.
Nije na odmet da apostrofiramo da se sve ovo dešava uoči posete predsednika Ruske Federacije (16.10), vojne parade i što je još važnije bilateralnih razgovora i potpisivanja sporazuma o: readmisiji, zatim regulisanja intelektualne svojine, preko saradnje kulturno-informativnih centara do vojno-tehničke saradnje i Memoranduma o razumevanju o energetskoj efikasnosti i obnovljivim izvorima energije, sporazum koji je uveo paniku u (pro)zapadne centre moći kao što je Sporazum o olakšicama, imunitetu i privilegijama Srpsko-ruskog humanitarnog centra u Nišu otvara potpuno novo poglavlje značajnih pritisaka na Srbiju.
Kako mediji u Srbiji izveštavaju „ruski civili dobijaju diplomatski imunitet, a SAD to vidi kao prostor za špijunažu“[4]. To je ona ista zvanična Amerika koja je insistirala i obezbedila sebi „über alles“ status SOFA sporazumom?! Prema navodima istog tabloidnog medija s „dobro obaveštenim“ izvorima: „ Prema rečima našeg izvora iz diplomatskih krugova, tim sporazumom bi zaposleni u Centru imali viši stepen zaštite, što SAD i EU ocenjuju kao potpunu slobodu ruskih špijuna da „vršljaju“ po Srbiji, ali i da rade na ugrožavanju interesa Zapada.“[5]
Ovaj Sporazum trebalo bi da bude potpisan 16. oktobra i sve su prilike da je užurbana (čak panična) diplomatska aktivnost najviših predstavnika Vašingtona i Brisela upravo inicirana ovim sledstvenim događajem. Neki od medijskih (u)poslenika skorašnji „dug i prijateljski“ razgovor DŽozefa Bajdena s premijerom Srbije stavljaju u taj kontekst. Podjednako, kao i „istorijske“ gafove američkog ambasadora u Srbiji. O problematizovanju „progresivnog usklađivanje“ spoljne politike Srbije s nalozima iz Vašingtona i Brisela, da i ne govorimo. Kako okolnosti i događaji najavljuju Srbija će ubrzo morati da bira između dva potpuno različita geopolitička bloka.
Uostalom, delovi Izveštaja o napretku Srbije govore (i) o tome…
Poglavlje 31- Zakon koji uspostavlja sistem praćenja primene restriktivnih mera prema Rusiji uskoro u srpskom Parlamentu(?): Uz navođenje hronološkog opiranja Srbije da se priključi „restriktivnim merama“ Brisela usmerenim protiv Ruske Federacije, u delu 4.31. Izveštaja koji se bavi Poglavljem 31, navodi se da je „srpska vlada dala garancije da Srbija neće iskoristiti prednost koju joj je dala situacija povodom ruskog uvođenja embarga na uvoz poljoprivrednih proizvoda iz EU kao odgovor na restriktivne mere protiv Rusije“, apostrofirajući, pritom, da treba usvojiti Zakon kojim bi se uspostavio sistem za praćenje primene „restriktivnih mera“.[6]
Ovome, svakako, treba dodati da su pojedine banke u Srbiji od svojih klijenata tražile saglasnost da njihove podatke mogu proslediti ministarstvu finansija SAD. Ukoliko, klijent to odbije, u zavisnosti od slučaja do slučaja interpretacija mera bila je uobičajeno maštovita. Da bi se pre izvesnog vremena banke ogradile od odgovornosti ukoliko sredstva ne stignu na određenu destinaciju a sumnja se da klijent obavlja transakcije s licima iz Rusije koja su pod „merama“ SAD. Ovo objašnjenje došlo je posle bure u javnosti koje su izazvale banke ultimativnim „zahtevom“ o prosleđivanju podataka pod izgovorom „izbegavanja plaćanja poreza u SAD“ a prema instrukciji Narodne banke Srbije. Posle demantija NBS i saopštenja Ombudsmana (R. Šabić) da je reč o nezakonitom aktu, banke su na kraju pribegle rešenju tako uobičajenom za postupanje na teritoriji Srbije: ultimativnom i protivzakonitom (poslednje sudske presude o jednostranom i protivzakonitom podizanju kamata na kredite građana dovoljno govore o tome).
Tako će 16. oktobar i sve ono što posle dolazi biti uvertira u konačno razjašnjenje spoljnopolitičke pozicije Srbije. Iako srpski zvaničnici tvrde da je ona „precizna i jasna“, u situaciji sve dubljih i oštrijih podela unutar dva geopolitička bloka Istoka i Zapada, svedočićemo žestokim pritiscima koji bi, u konačnom, Srbiju, iz perspektive Zapada trebalo da dovedu do okretanja leđa Rusiji; ili, mereno prema istočnim vektorima, konačnog napuštanja (po državu i društvo) destruktivnog geopolitičkog opredeljenja i okretanja grupi nacija koje polako ali sigurno zauzimaju vodeće pozicije na međunarodnoj sceni u potpuno novom preuređenju sveta kakvog smo imali prilike da osetimo u njegovoj neokolonijalnoj brutalnosti (posebno s kraja prošlog veka).
Za građane Srbije dileme nema, i to Zapad jako dobro zna. Međutim, da li će aktualna „elita“ prepoznati šansu …to već zavisi od brojnih faktora: smrtne povezanosti s zapadnim centrima moći; karijernih ambicija; poslovnih apetita u (večito) tranzitnom Balkanu do onih „sitnih“, ljudskih kakvi su integritet, sposobnost, znanje, veštine. Sitnih spram nacionalne odgovornosti…isuviše krupnih i značajnih, jer najčešće upravo oni definišu reč odluke.
Kakogod, prostora za kupovinu vremena (do „članstva“ u EU) više skoro da i nema kao ni argumenata da se „odluke“ donose na dobro građana Srbije koji su ovih dana više na ulicama nego u institucijama boreći tako davno izboreni nivo osnovnih ljudskih prava, (kakvo je pravo na život dostojan čoveka). Kada se tome doda i činjenica da na poslednjim nacionalnim izborima polovina biračkog tela (i pored smrtno agresivne političke kampanje) nije izašla da glasa, a da je za (trenutno) najjaču partiju od polovine biračkog tela glasala tek polovina (ili četvrtina od ukupnog broja birača), onda je preslabo reći da je izvršna vlast s obe noge zagazila u vrelo minsko polje.
Od toga kakav će odgovor dati u danu odluke zavisiće dugoročna politička, ekonomska i socijalna stabilnost Srbije: ili će se srpsko rukovodstvo „progresivno usklađivati“ s zahtevima većinskog dela evroskeptične nacije ili Brisela. Trećeg nema! Istine radi, i jedno i drugo znače turbulencije ali s dijametralno suprotnim destinacijama i rezultatima vrednim života svakog pojedinačnog pripadnika ove, po ko zna koji put, geostrateški značajne nacije.
[1] Serbia 2014 Progress Report, Brussels, 8.10.2014
[2] http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Devenport-EU-ocekuje-punu-primenu-Briselskog-sporazuma.sr.html
[3] isto
[4] http://www.kurir-info.rs/vesti/politika/ultimatum-zapada-srbiji-sprecite-dolazak-putinovih-spijuna-clanak-1584964
[5] isto
[6] Serbia 2014 Progress Report, Brussels, 8.10.2014, deo 4.31, strana 61
Marina Raguš
To je zato što licemerje Davenporta „ne vide“ premijer i ministar vanjskih poslova Srbije. Zašto mu jednostavno ne kažu – gospodine, pa vaša vlada govori o namerama Velike Britanije da napisti EU. Kada ćete se vi i vaš premijer Kameron dogovoriti hoće li, ili neće V. Britanija da ostane članica EU? Ako nećete biti u EU, zašto vršite pritisak na Srbiju? Sve do konačnog prijema u EU Srbija će sama i suvereno voditi svoju spoljnu politiku i sarađivati sa svakom zemljom u skladu sa svojim ekonomskim i političkim interesima.