Da su džepovi penzionera Srbije poslednja čabrica sa medom u koji Vlada Srbije i njen premijer, i pored izbornih obećanja da to neće činiti ili da će biti poslednje što će činiti za spas Srbije, ipak zavukoše ruke do lakata ne bi li se spasili pada u čabar bez dna, pritešnjeni nesposobnošću svih prethodnih i vlastite garniture na vlasti da izvuku zemlju iz krize pokretanjem privrede.
Ali, gospodo draga, zar ste očekivali da su tako nešto u stanju da izvedu ljudi bez dana radnog iskustva u privredi, vojsci, diplomatiji, organima državne uprave i da ne nabrajam dalje. Diletantizam mlađanih i Mlađinih demokrata, Borisovih boraca za beskrupulozno bogaćenje kao i prevrtljivost patriotskog bloka koji brzo popusti pred neodoljivo zelenim mirisom petro dolara, dovela nas je do toga da je Srbija spala na to da traži spas u veoma plitkom penzionerskom džepu. Čini se da od svih obaveza koje naši ministri nemaju, oni jedino pravilno procenjuju da su pare kod penzionera jer jedino o tome imaju precizne podatka iz fonda PIO, dok o drugim relevantnim podacima nemaju pojma zbog toga što su ovi prethodni upropastili sve!
Hvale penzionere kako su najredovnije platiše komunalnih usluga i logično zaključuju da su pare tu! Nešto mi je ta logika, Baščaršije, Ponte Rosa i „munze tebra“ veoma poznata!
Koliko pre petnaestak godina, majka nam i otac država Srbija, uputi naredbodavnu molbu svim pripadnicima Vojske Jugoslavije da pomognu vojnu industriju SR Jugoslavije i da kupe oružje, puške remontovane M-48, pištolje Magnum 357, kao da smo svi ne daj Bože, Eliot Nesovi. Neki se bunili pa ih kritikovali da nisu patriote. Kud će šta će, ljudi ubediše i žene, tasta i sve koji su mogli da kupe oružje. Meni kupiše tandžaru da nisam ni znao ( bio na odmoru dok je tekla akcija).
Ali ne lezi vraže. Patriotizam penzionera ima svoju cenu. Cena je danas 3400 dinara godišnjeg poreza za gomilu gvožđa, po komadu, koje moramo rasklopnjeno da krijemo u stanu. I to odjednom – ništa na rate. Nagrnuli vojni penzioneri u policijske stanice, na leđima im po dve tri puške, u najlon kesama pištolji! Neko bi reko – opšta mobilizacija trećepozivaca. Jedan naivni građanin primeti; „ Bože, koliko kriminalaca se odazvalo akciji MUP-a da prijave oružje bez dozvole. Sad će sve da ih popišu“. Jedan drugi, očigledno upućen u poreski sistem, reče: „nisu bre to kriminialci, njima se ne dostavlja porez na oružje, to su vojni penzioneri koji posle svih smanjenja penzije i povećanja poreza nemaju para za porez na gvožđe pa došli da vrate oružje“! RTS slavodobitnički objavljuje da je akcija dodatnog siromašenja pokazala rezultete-prijavljeno je desetak hiljada komada oružja. Na snimku – sve same puške M-48 i „magnumi“!
Vojni penzioneri, neki dovedeni do uloge kantoprevrtača, okončaše petodnevni protest pred Vladom Republike Srbije. Prvi dan protesta došle primerene snage iz Brigade policije da zaštite penzionere od ljutih službenika Vlade Srbije ako nekome puknu trpila što moraju da se osećaju neprijatno u svojim duboko rashlađenim kancelarijama!
Ostala četiri dana – jadno. Policije sve manje, pomešali se sa vojnim penzionerima, neki bi da i oni uzmu transparente – vide ljudi šta ih čeka. A i sada im baš nije kako treba. Znam mnoge policajce. Divni ljudi. Mi im ne damo transparente. Oni počeli da nam zavide, oslovljavaju nas po činovima, prosto se zbližili. Jedan reče „ gospodine pukovniče, izvinite, pređite na onu stranu da razgovarate jer čim vas je troje mi moramo da vas štitimo, a sunce upeklo, mi u čizmama“! Pa jeste, na njihovu muku još im treba i naša muka, muka prosvetara, muka zdravstvenih radnika, muka železničara, muka građevinaca. Koliko muka ima Srbija?!
Zvaničnici vojnih penzionera – ćute. Narodni poslanik Konstantin Arsenović, koji je to postao kao predstavnik vojnih penzionera ne progovara – valjda je ukoren što je onomad onako plašljivo iznenadio premijera Vučića svojim pitanjem u Skupštini Srbije; predsednik UVPS LJubomir Drganjac – lomi se čovek – i sa nama bi da ide u ulične proteste ali mu se ne napušta pozicija jer zna da povratka nema ako bude radio svoj posao! Vojni penzioneri – kao svaka vojska bez komandanta. Rasulo!
Svi bi da komanduju. Oni koji to nikada nisu radili da osete slast komandovanja.Oni koji su komandovali smatraju da je normalno da to nastave da rade. Javljaju se i lideri a ponajviše liderska trvenja.
Prevejani kvazipolitičari merkaju žrtve. Danas na razgovore pozivaju jedne, sutra druge. Vojni penzioneri kao u onoj davnoj pesmi „Idem i ja – ne ti ne“. Zakrvili se a ministar Vulin, da onaj što je prestao da fura imidž Vudstoka 60-tih, samo se smeška – te primiće ih ovaj, te primiće ih onaj, te on je svoje uradio sada je na potezu ministar Vujović –to je ministar kome ne pada na pamet da povećava penzije vojnih penzionera koje su preko 150.000 dinara, i sve tako u krug. Kolariću paniću, sami sebe saplićemo!
I dok se pažnja glavnog pravca udara Vlade na građane Srbije odvlači na penzionere Srbije, a Ustavni sud Srbije podanički ćuti, standard građana strmoglavo pada, sve poskupljuje, siva ekonomija buja, jer da ne buja država ne bi morala da zavlači ruku u penzionerske džepove, najavljuju se megalomanski projekti putem kojih međunarodni kapital pretvara Srbiju u koloniju! O trećerazrednim posetama naših državnika sveska javnost ništa ne izveštava dok našim sredstvima javnog informisanja nedostaje vremena da objave uspehe naših državnika! Mladi odlaze, ostaju samo najstariji. Uskoro, kada počnemo da prodajemo i zemlju, doći će neki mladi Marlon Brando i kupiti nam od novih vlasnika Srbije parče naše zemlje gde ćemo, kao starosedeoci u rezervatu, biti prikazivani svetskim turistima kao relikti jedne sumanute „demokratske“ politike.
Arsenije Stanković
srpskikulturniklub.com
