Čime je Borka Pavićević zaslužila svoj trg?

Borka Pavićević je bila jedinstvena pojava u srpskoj javnosti, posebno kulturnoj, koja zaslužuje sećanje. Ali njeno delo nije zaslužilo nacionalno priznanje ovakvog tipa

Nekoliko dana pre održavanja sednice „Komisije za spomenike i nazive trgova i ulica u Beogradu”, Vladimir Pajić kao njen član iz redova Pokreta slobodnih građana (PSG), najavio je u medijima predlog koji je delegirala ova politička organizacija, da jedan „trg na Slaviji, blizu Centra za kulturnu dekontaminaciju, dobije ime po dramaturškinji Borki Pavićević”. U nastavku obraćanja narečeni Pajić je rekao: „Borka Pavićević je osnivač PSG i mi baštinimo jedan deo njenog političkog angažmana, ona je bastion kulturne i pozorišne misli”. Zatim je dodao da Komisija (ili Skupština Beograda) može da odbije ovakav predlog samo iz političkih razloga, pošto je Borka bila član opozicionog korpusa. Takvo odbijanje bi, po Pajiću, bio siguran znak da „onda mi još nismo preboleli devedesete”.

Nekoliko dana nakon ove medijske najave, 24. avgusta 2023. godine, održana je sednica Komisije na kojoj se raspravljalo o 17 tačaka dnevnog reda, a na kojoj je predlog PSG-a bio drugi po redu. Inače, na ovoj sednici su donete neke izuzetno važne odluke za grad Beograd, poput onih da se u naselju Braća Jerković podigne spomenik heroini Milunki Savić ili da general Boža Janković dobije spomen-bistu u Karađorđevom parku. Ali ove odluke su u našoj javnosti ostale slabo primećene, ponajviše zbog odluke Komisije po drugoj tački dnevnog reda, koja je izazvala mnogo više javnog interesovanja.

Mali grad za takvu veličinu

Nekako u isto vreme, oglasili su se član Komisije iz redova „Dveri” Ranko Radović, kao i pominjani Vladimir Pajić iz PSG. Radović je obelodanio da je on bio jedini član Komisije koji je na sednici glasao protiv predloga da se trg u Birčaninovoj ulici nazove po Borki Pavićević, odakle su mnogi pomislili da je predlog podržan i da će trg na Slaviji biti nazvan po Borki. Međutim, daljim razvojem informacija postalo je jasno da predlog nije prošao, zbog političkog lukavstva SNS i SPS, čiji su predstavnici bili uzdržani. Predstavnici PSG, Stranke slobode i pravde (SSP) i političke organizcije „Ne davimo Beograd” glasali su za predlog, ali nisu uspeli da prikupe potrebnu većinu prisutnih glasova.

Radovićeva argumentacija zašto je bio protiv predloga iznešena je na samoj sednici i oblikovana je političkom argumentacijom. Po ovom Dverjaninu, Borka ne zaslužuje trg u srpskoj prestonici, jer je ona kao politička ličnost u kontinuitetu zastupala stavove koji su bili upereni protiv srpskih nacionalnih i državnih interesa. Recimo, priznanje genocida u Srebrenici, prihvatanje nezavisnosti Kosova i Metohije, zalaganje za ukidanje Republike Srpske, podrška Milu Đukanoviću u Crnoj Gori, napadi na SPC, kao i mnogo, mnogo drugih primera. Sa suprotne strane, Vladimir Pajić je izrazio žaljenje zbog odbijanja predloga, uz konstataciju da je naša epoha još nezrela da shvati istorijsku veličinu Borke Pavićević: „Doći će bolje vreme koje će razumeti njen značaj i ulogu”.

U istom maniru ubrzo se oglasio i Teofil Pančić, koji je između ostalog napisao: „I sad oni, takvi, treba da joj posvete ‘trgić kraj Slavije’? Da li bi se, pitam se, sa tog nedogođenog Borkinog trgića video tzv. ‘Beograd na vodi’? (…) Ali, opet, koji je to Beograd koji bi joj se na taj način danas mogao odužiti?” Vesna Pešić je konstatovala: „Borka je od Beograda napravila bolje mesto za život”, uzdižući tako Borkin aktivizam do visine urbanističko-kulturološke imaginacije. Zbunjenom i neupućenom čitaocu ostaće najasno da li je i ovaj Vesnin komentar došao kao odgovor uz „tekuća” pitanja. Bilo kako bilo, svi prethodni komentari mogli bi se podvesti pod jedinstvenu tezu kako je Beograd mali grad kolika je bila Borkina veličina. Ima li onda bilo kakvo spomen-obeležje smisla?

Identičnu dilemu su samo par decenija unazad imali članovi CK KPJ kada se odlučivalo o tome da li išta materijalno u ondašnjoj Jugoslaviji zavređuje da nosi Titovo ime. Naboranog čela, odlučili su na našu veliku radost, da se ime druga Tita – najvećeg sina naših naroda i narodnosti – nađe na svakom koraku u našim životima. Slične plemenite namere imali su i predlagači Borkinog trga.

Osnovni kriterijum kojim se rukovodi Komisija prilikom određivanja imena obeležja u srpskoj prestonici svodi se na značaj ličnosti (organizacije, fenomena, istorijskog događaja i sl) u nacionalnom ili internacionalnom miljeu. Najčešći kriterijum su velikani umetnosti, nauke ili filosofije (na primer: Tolstojeva ulica, Andrićev venac, bul. Milutina Milankovića, aerodrom Nikola Tesla, Mokranjčeva ulica i sl); zatim kombinacija nacionalnog rada sa pisanim delima (Vukov spomenik, Pupinov most, ulica Grčića Milenka, ulica Stojana Novakovića i sl); državnički ili ratničko-ustanički značaj (autopot Miloš Veliki, Karađorđav park, Nemanjin spomenik, bul. Vojvode Mišića, bul. Zorana Đinđića, ulica Cara Nikolaja II, ulica admirala Geprata, ulica Rige od Fere, ulica Džordža Vašingtona i sl); teološki uticaj u srpskom narodu (ulica Vladike Nikolaja, bul. Patrijarha Pavla, ulica Svetog Save i sl); tragična sudbina zbog viših ciljeva ili dela (ulica Mladena Stojanovića, ulica poručnika Spasića i Mašere, ulica Grigorija Božovića, ulica Banjičkih žrtava, spomenik Neznanom junaku i sl); kao i mnoga obeležja koja sadrže u sebi kombinaciju svih navedenih kriterijuma ili bilo koji drugi pozitivni uticaj na srpski narod. Dakle, neophodno je da kada se radi o nekoj ličnosti sa ovih prostora, njeno delovanje pored veličine i stvaranja „opšteg dobra”, zadovolji i uslov utapanja tog opšteg dobra u srpski nacionalni ili državni interes.

Komunističko nasleđe

Najveći problem u pravilnoj istorijskoj oceni ličnosti po kojima treba nazivati spomen obeležja u Beogradu, potiče iz vremena partizansko-komunističke okupacije Beograda. Prvo što su uradili kada su sa Crvenom armijom umarširali u Beograd bilo je masovno streljanje preko 30.000 nevinih Beograđana, od kojih mnogi zaslužuju spomen obeležje kao nacionalne veličine još pre tragičnog sudbinskog ishoda, poput dr Svetislava Stefanovića, dr Branka Popovića, dr Ilije Pržića, pukovnika Birčanina Ilije ili glumca Ace Cvetkovića. Komunističke vlasti u prestonici momentalno proglašavaju „nulto stanje” u kulturi i poništavaju nazive mnogih spomen obeležja iz „predrevolucionarnog” doba, prekrštajući ih po imenima njihovih saboraca.

Neki od njih su zasluženo dobili obeležja zbog tragične sudbine poput sestara Bukumirović, ali su i mnogi krvnici dobili obeležja u tadašnjoj jugoslovenskoj prestonici, kao što su Sava Kovačević, Ivan Milutinović ili Dragica Pravica. Vremenom su bitna obeležja dobili i očigledni neprijatelji srpskih interesa poput Borisa Kidriča ili Edvarda Kardelja. U Kruševcu je učinjeno verovatno najveće poniženje srpskog naroda kada je komunistička vlast dodelila bitnu ulicu komandantu domobranske (hrvatske) 369. legionarske pukovnije Marku Mesiću – koga je NDH nakon bitke kod Staljingrada odlikovala „Vojničkim ordenom železnog trolista” i nemačkim (nacističkim!) „Železnim krstom prvog reda”. U isto vreme, oduzimali su građanska prava nacionalnim veličinama kao što su Slobodan Jovanović, Dragiša Vasić, Niko Bartulović, Žanka Stokić ili vladika Nikolaj Velimirović – izbacujući ih tako iz srpske i jugoslovenske kulturne baštine, kao da nikada nisu postojali.

Na našu nesreću, slična praksa se nastavlja i posle silaska komunista sa vlasti u Srbiji, pa sve do današnjih dana. Neke ulice i obeležja nazvane po partizanskim zločincima su preimenovane i najčešće im je vraćen prethodni naziv, ali su mnogi nazivi na sramotu sačuvani. Tako se recimo, i danas na najlepšem mestu Beograda, u produžetku Velikog savskog šetališta na Kalemegdanu, nalazi Grobnica narodnih heroja. A u njoj su sahranjeni hrvatski radnički tribun Đura Đaković koji je izabran za sekretara na Drezdenskom kongresu, na kome su doneti radikalni zaključci protiv srpskih nacionalnih interesa; zatim pomenuti zločinac iz Crne Gore Ivan Milutinović, onda Moša Pijade o kome srpski narod nema lepih uspomena; jedino svetlo ime među njima je Hrvat Ivo Lola Ribar, koga je, po svemu sudeći, ubio upravo Broz zbog straha od konkurancije.

Neke značajne ulice u Beogradu dodeljuju se posle petog oktobra direktnim učesnicima u „savezničkom” bombardovanju mnogih gradova u Crnoj Gori i Srbiji (uključujući i prestonicu Beograd), kada je stradalo par desetina hiljada nevinih civila. U odabiru gradova i ciljeva u njima – od kojih je većina bila civilna – posebno su se po zlu istakli Koča Popović i Peko Dapčević, a naše pokoljenje ih je nagradilo ulicama u prestonici?! Pored toga, ova dvojica su počinila i druge zločine tokom rata – o čemu su sami pisali ili govorili – čime opaska dr Velimira Abramovića da je reč o „masovnim zločincima” dobija na potvrdi.

Zašto baš Borka?

U ovakvom stanju konfuzije kada se radi o imenima spomen obeležja u Beogradu – čija se moralna tekstura sporo i aljkavo menja – Komisija dočekuje predlog o „Borkinom trgiću”. Pitanja koja se u samom početku nameću glase: Zašto baš Borka Pavićević? Koje su njene zasluge za ovakvu veliku počast? Ima li boljih od nje? Zato je neophodno odgovoriti na nekoliko bazičnih teza na kojima će se graditi procena validnosti predloga PSG.

Prvo, predlog je motivisan prevashodno političkim razlozima, što se uočava po prioritetu koji je naveden kao obrazloženje („Borka Pavićević je osnivač PSG i mi baštinimo jedan deo njenog političkog angažmana…”), kao i po eventalnim razlozima odbijanja ovakvog predloga („Ako odbiju mi još nismo preboleli devedesete”). Slično se uočava – ali na širi način – i po podršci nekih javnih ličnosti poput Teofila Pančića koji je u tekstu „Trgić kraj Slavije” pored ostalog zapisao: „…a kad je već zapela da postoji, trudili su se da je ocrnjuju i sapliću koliko su god mogli, i nju i sve ljude koji su se oko nje okupljali, na po mnogo čemu najvažnijem i najtoplijem ostrvu jedne drugačije, moguće Srbije”.

Dakle, radi se ili o direktnom stranačkom testamentu kao u slučaju PSG ili o širem političkom aspektu koji se proteže do kulture, o čemu piše Pančić. U svakom slučaju, predlog je u biti pokušaj podizanja spomenika političaru Borki Pavićević, koja je za života zbog širokog dijapazona delovanja bila i stranački funkcioner ali i društveno-politički radnik u kulturi. Kao političar, Borka nikada nije stigla do državnika, nikada nije bila stranački lider, nikada nije bila direktni pobednik na izborima. U osnovi Borka je bila neuspešan političar. Ona je u politici zastupala, kako je pravilno obrazložio Ranko Radović, stavove koji su bili u suprotnosti sa voljom ogromne većine srpskog naroda, i koji su često radikalno bili antisrpski. Možda se radi o Borkinoj hrabrosti, ali nije lepo tražiti od istog tog srpskog naroda da podrži naziv trga u Beogradu po nekome koga pamti više kao neprijatelja nego kao sugrađanina. PSG je pao na prvom ispitu, deklarativno se zalažući za univerzalne neutralne vrednosti, u realnoj politici su pristrasno predložili za istorijski upis svoga člana-osnivača.

Drugo, Borka za života nije bila žrtva poput mnogih skojevki sa kojima se emotivno poistovećivala. Imala je dug i lagodan život, kao ćerka istaknutog i kasnije nepravedno zaboravljenog profesora univerziteta, odrasla je u luksuznom stanu na prestižnoj beogradskoj lokaciji. Život je završila u dedinjskoj vili, iako je živela skromno, nije imala nikakvih materijalnih problema. Bila je u mladosti deo onog levičarskog korpusa koji je, uz grubo pojednostavljenje, u kafani nakon svetsko-istorijske diskusije, prebirao po džepovima da jedva nekako skupe sitniš kojim bi konobaru platili račun. Nakon toga bi se noćnim busevima odvezli do otetih beogradskih vila koje je njihovim očevima poklonila partija.

Borka nije bila materijalista, ali je uvek dobijala pristojan novac iz budžeta za sve svoje projekte. Prvo od Titove države, a posle iz zapadnih (američkih) fondova. Najvažnija odrednica u kulturno-političkoj biografiji Borke Pavićević bilo je osnivanje i rukovođenje „Centrom za kulturnu dekontaminaciju” (CKD). Prostorije su dobijene od srpske države, na gazdovanje od 1. januara 1995. godine, dakle u aritmetičkoj sredini „mračnih devedesetih”. Reč je o čuvenom predratnom „Paviljonu Veljković”, koga je ova nekada slavna porodica namenila kao opšte dobro, a komunistička država im je otela odmah posle rata.

CKD nije ispunio viziju porodice Veljković – bio je usko ideološki profilisan kulturni prostor koji je zastupao svetonazor „drugosrbijanske” politike. I sam naziv je u najmanju ruku pretenciozan, sa ugrađenim čipom diskriminacije u odnosu na drugačiju kulturu, koju treba dekontaminirati. A i termin „dekontaminacija” je istorijski veoma sporan. Kako je odlično razjasnio Zoran Ćirjaković: ovaj termin je masovno koristila Hitlerova nacistička ideologija, aludirajući da su „niži” narodi isto što i pacovi koje treba dekontaminirati. Bilo kako bilo, Borka je dobila od države prestižan prostor na prestižnoj lokaciji, a pošto je njen politički teatar bio neprofitabilan, kasnije je redovno dobijala značajna sredstva za izdržavanje istog.

Treće, po ideologiji Borka je bila vesternizovani titoista. Iako se deklarisala kao kosmopolita i humanista – ona nikada nije dugotrajno ili principijelno kritikovala Zapad zbog svih njegovih kolonijalnih pljački i zverstava. Predmet njenog ineresovanja bila je samo kritika „srpskog sveta”, jer je kao jugotitoista (ideologija koja nužno ne podržava Broza, već njegov anti-srpski poredak utemeljen na AVNOJ-u u Jajcu i Ustavu SFRJ iz 1974. godine) oštricu svoga delovanja okretala samo prema srpskim ranama. Rodna planeta njenog „kosmopolitizma” nija bila planeta Zemlja, već planeta Jugoslavija. Zločini zapadnih naroda prema trećem svetu nisu bili na njenom humanističkom dnevnom redu. Ni srpske žrtve nisu ispunjavale njeno intelektualno biće. Sebe je proglasila nekom vrstom komesara za istraživanje srpske krivice i sa takvom komesarskom pameću imala je proste i ekstremne odgovore na najsloženija pitanja, koja nikada nemaju trajni istorijski odgovor. Uz ovu isključivost, često je bila histerična, naročito prema neistomišljenicima, bez obzira na argumentaciju koju bi ovi iznosili.

Latinka Perović u tekstu „Borka Pavićević (1947-2019) – skica za biografiju”, svesno ili nesvesno, kao jednu od najvažnijih odrednica u Borkinoj biografiji navodi njenu participaciju u sestrinstvu „veštica”, koje je tim imenom označio režim Slobodana Miloševića. Tako svrstava Borku „rame uz rame” sa Natašom Kandić, Sonjom Biserko, Biljanom Kovačević Vučo i Stašom Zajović. Latinka, kao vešedecenijski partijski sekretar KPJ, čak i u komemorativnom obraćanju na stvari gleda iz sopstvenog ugla i govori isključivo o politici. Samo, ovoga puta ne direktno o komunističkoj, već o NVO-delovanju, kao komunistima najsrodnijoj opciji. Zato Borku poistovećuje sa ovim „okultnim” sestrinstvom, čineći joj na taj način „medveđu uslugu”, jer Borka je po svom znanju i kvalitetima bila bar za jednu kategoriju iznad Kandićeve, Biserko, Zajovićeve i Vučo. Ali Latinka sebično insistira na najslabijoj kariki Borkine biografije – na njenom javno-političkom angažmanu.

Četvrto, Borka se pored politike bavila i publicistikom. Potpisala je tri knjige, od kojih se treća Glava u torbi smatra najvažnijom. Sadržaj knjige sačinjavaju kolumne u osnovi političkog sadržaja koje je Borka pisala za novine. Borka kao publicista nema preveliki značaj, sigurno ni približno da bi zbog toga dobila spomen obeležje u Beogradu. Najbolje bi bilo da je kroz literalne aršine poredimo sa nekim njoj srodnim, recimo Tirketom, sa kojim je u mladosti sarađivala u redakciji jednog beogradskog časopisa. Bez ikakve namere za zlobom, postavlja se pitanje ima li smisla uopšte pokušati da ih uporedimo, jer Tirke- kolumnista je bio pisac, a Borka-kolumnista je bila političar.

Procena značaja

Borkin mnogo veći značaj je u bavljenju pozorištem, bilo kao režiser, bilo kao dramaturg, bilo kao urednik-upravnik. Ali i taj značaj je vidno ispod onoga koji su imali Mira Trailović, Jovan Ćirilov, Bojan Stupica ili Ljubiša Ristić. Upravo bi poređenje sa pozorišnim delom Ljubiše Ristića najbolje izmerilo Borkinu vrednost na istorijskoj skali. Ljubiša i Borka su po mnogo čemu slični: ista generacija, isto partizansko nasleđe, ista levičarska ideologija utemeljena na studenskom protestu iz 1968. godine, ista profesija, isti pionirski duh u stvaranju novih pozorišta i mnogo toga drugog sličnog. Ali postoji i jedna velika, presudna razlika. Borka je u biti političar koji je politiku svesno premeštao na pozorišne daske. Ljubiša je u biti pozorišni režiser koji je teatar greškom pokušao da projektuje u politiku. Samo ovo je dovoljno da zaključimo da je Ljubiša mnogo veći, i pre nego što dodamo i njegov talenat na terazije.

Verovatno da je za Borku najpovoljnije da je posmatramo u polihistorskim ravnima, odnosno u preseku nekoliko srodnih – a različitih – javnih delatnosti. Istorijska procena značaja neke ličnosti koja je polihistor (ili „renesansni” čovek) podrazumava da je bar u jednoj – ključnoj – oblasti postigla izuzetne razultate, a svi ostali izleti u drugim oblastima podrazumevaju umetničko-misaonu nadgranju ove ključne oblasti. Najbolje poređenje sa Borkom bi bilo umetničko delo Gorana Markovića, koji se takođe bavio i politikom.

Goran Marković je napisao tri knjige, kao i Borka, od kojih je roman Beogradski trio odlična literatura. Napisao je i nekoliko drama, kao i filmskih scenarija. Režirao je par pozorišnih predstava i desetak dokumentarnih filmova. Ali Goran Marković je prvenstveno filmski režiser, gde je postigao rezultate od nacionalnog značaja. Dakle, njegovo rodno mesto je film, a Borkino je politika. Zato je poređenje u ovom slučaju moguće samo kao sličnost spoljnih biografija, a nikako kao unutrašnje odmeravanje po delima i značaju. Komparacija nije slučajna – i Borka i Goran su poklonici jugotitoističke ideologije, koja se sakrila pod zapadni kišobran. I Goran je kao političar, poput Borke, zastupao stavove koji su u mnogo čemu suprotni srpskim nacionalnim interesima. Ali Goranova umetnost je neupitno ostavila značajan uticaj upravo u srpskom narodu, zato je njegovo mesto u ovakvoj vrsti istorije zagarantovano.

Na samom kraju treba podvući da je Borka Pavićević bila jedinstvena pojava u srpskoj javnosti, posebno kulturnoj, koja zaslužuje sećanje. Ali njeno delo nije zaslužilo nacionalno priznanje ovakvog tipa. Borkinim imenom će se sigurno nazvati neki prozapadni NVO projekti, drugosrbijanske nagrade, seminari ili komesarski kursevi. Na nesreću, njeno ime će biće prisutno u montinegrinskom svetonazoru ili u kvazi-građanskim strukturama Sarajeva, kao i kod tradicionalno učtivih i antisrpski zadojenih purgera. Sa druge strane, Borkino ime u Beogradu će verovatno ostati zapisano u nekim hermetičkim krugovima teatra, pod prigušenim svetlom „dasaka koje život znače”, a život sigurno nisu.

Ideološka konfuzija

Ideološku konfuziju obe jugoslovenske politike snažno osećamo i danas, a biće tako još decenijama. Zamislite samo nova pokolenja koja odrastaju na Voždovcu, u naselju „Braće Jerković”, gde će biti podignut spomenik velikoj srpskoj heroini Milunki Savić, koju je jugo-moharhistički režim zaboravio za života. Deca će se igrati ispred ovog spomenika, koji je obeležje manjeg reda u odnosu na naziv samog naselja (Braće Jerković) kao obeležje višeg reda. A braća Jerković su i pored rane pogibje, po značaju mnogo manje bitni za srpski narod od Milunke Savić, da ne pominjemo i činjenicu da oba brata nisu imali nikakve veze sa Beogradom, dok je Milunka značajan deo života provela upravo na Voždovcu.

Sa desne strane od naselja „Braće Jerković”, pruža se pogled na drugo voždovačko naselje „Stepa Stepanović”, nazvano po vojvodi koji je bio rođeni Voždovčanin, iz sela Kumodraž. Tako se, kroz urbanistički naziv dva beogradska naselja, izjednačava značaj vojvode Stepe i značaj braće Jerković za srpski narod (ili za stanovnike Beograda) – što je besmisleno i nepravedno. Zato bi spomen obeležje braći Jerković trebalo izmestiti u sremski gradić Pećinci odakle potiču, što je više nego dovoljno za njihovu istorijsku ulogu. Umesto njihovog prezimena Jerković, ovo naselje bi trebalo nazvati po nekom drugom od slavnih Voždovčana, poput „Zmaja od Avale” Vase Čarapića – koji su mnogo više zadužili srpski narod.

autor: Igor Ivanović je publicista iz Beograda

Izvor Novi Standard

Naslovna fotografija: ATA Images/Antonio Ahel