Sergej, nenavođeni đavo

0
802

Kao u ogledalu, na primeru Sergeja Trifunovića svi politički akteri pokazali su svoje pravo lice. Reagujući na ono što u njemu vide, raskrinkali su vlastite nedostatke. U istu zamku upali su naprednjaci i njihovi koalicioni paraziti, ali i opozicionari svih boja.

U rekordnom roku, Trifunović je uspeo da postane državni neprijatelj broj jedan. Bez po muke, ne menjajući prepoznatljiv nekonvencionalni stil, uradio je nekoliko značajnih stvari koje su poremetile odnose na političkoj ceni. Prihvatio je rvanje u glibu i dokazao da se ne plaši režimske medijske mašinerije za kompromitaciju protivnika. Na najprljavije uvrede koje mu upućuju naprednjački reprezentativci, Trifunović odgovara istom merom. Umesto da se iščuđava i kuka, uzvraća svom snagom. Nema problem s tim da Aleksandra i Andreja Vučića nazove kriminalcima i da diktatoru rođendan čestita porukom „dogodine u Zabeli“. O Maji Gojković svi, njene trenutne stranačke kolege kao i kritičari, svi za nju misle da je besramna politička fuksa, ali samo Trifunović to javno govori. Ne samo u medijima, nego i u sudskim spisima postoje dokazi saradnje Zlatibora Lončara sa zemunskim klanom, ali samo ga Trifunović oslovljava nadimkom Doktor Smrt, koji mu je prilepio tadašnji šef Dušan Spasojević. Za Čedomira Jovanovića i Nenada Čanka tvrdi da su režimski pacovčići koji služe za potkosurivanje. Dobro, Čanka opisuje i kao vreću čvaraka i debelo krme, pa ga, kao i Dragana J. Vučićevića, izaziva na dvoboj, na ferku, bez telohranitelja koji su držali Pavla Lešanovića dok mu je hendikepirani vođa Lige socijaldemokrata Vojvodine štapom razbijao glavu.

Žestokim optužbama i istim takvim rečnikom, Trifunović gruva, kako kaže, po guzicama koje bi prodale majku i parče zemlje zarad još malo novca. Takvim istupima razbija strah i raspiruje bes. A, Vučić se toga najviše plaši, to mu izbija iz ruku najjače oruđe. Diktatora ne brinu suvoparne izjave raznih opozicionara, njihove parole o demokratiji, poštenju i moralu, to s lakoćom pokrije svojim lažima i prevarama. Kao vrhunski manipulant, Vučić zna da mu prave probleme stvara onaj ko izaziva ljutnju kod građana, ko ih poziva na borbu za golu egzistenciju i to spuštenog garda, bez akademskog foliranja.

Nedovoljno kreativan da smisli bolji način za suprotstavljanje jurodivom glumcu, Vučić ga je podvrgnuo istoj vrsti subverzivnih delatnosti, kojom cele svoje karijere demolira političke protivnike. Degutantne uvrede, kojima su naprednjaci svih sorti zasule Trifunovića, na kraju su se vratile Vučiću u lice.

Ministar Lončar je mesecima neuspešno pokušavao da nađe bilo kakve nezakonite radnje u humanitarnoj organizaciji „Podrži život“, kako bi kompromitovao njenog osnivača Trifunovića. Kad u tome nije uspeo, zablistao je tvrdnjom da veliki glumac ima mali kompleks u gaćama, penis mu je samo četiri cantimetra, a medicina nema načina da ga poveća bar na 14. Taj štos je čuo na bazenu, dok se slikao sa zemunskim ubicama, ili u Jajincima, u dvorskom vinskom podrumu, dođe na isto. Možda ga je odmerio dok je gledao sado-mazo pornić s Trifunovićem i nekakvom Rebekom u glavnoj ulozi, koji je režirao Željko Mitrović. Lako može da se zamisli scena: u predsedničkoj vili Bokeljki, u mraku koji remeti samo svetlo s ekrana kompjutera, sede stručni porno-analitičari braća Vučić, Mitrović, Lončar, Selaković i D.J. Vučićević. Zadihani, gledaju Trifunovićev erotski šou, smeju se njegovom portabl alatu i usput se nežno dodiruju. Sami sebe ili jedan drugog, nije ni bitno. Posle srećnog završetka filma, zaključuju da bi bilo dobro da to iskoriste da obrukaju protivnika. Sram ga bilo, kresao je nešto i pre nego što je ušao u politiku!

Još veću budalaštinu plasirao je izvesni Lepomir Ivković, gradski odbornik iz redova SNS-a i glumac poznat samo po ulogama u Vučićevim skaradnim predizbornim spotovima. Lepomiru je palo na pamet da u beogradskom parlamentu predloži da se izvrši analiza DNK Sergejevog oca Tomislava. Kad je to čuo, Vučić samo što se nije šlogirao. Kako i ne bi, kad ga svako pominjanje utvrđivanja očinstva podseti na nestašluke mame Angeline i Fahrija Musliua.

U srpskoj političkoj areni već četvrt veka valjaju se isti kečeri. Potreba za promenom bila je najvažniji mamac na naprednjačkoj udici, na koju su ulovili vlast. Od tada, umorna od svih lidera i liderčića poniklih u Demokratskoj stranci, normalna Srbija vapi za novim i nekompromitovanim čovekom, koga nije moguće uplašiti i uceniti, koji se nije obogatio političkim biznisom. Iako je kasta etabliranih politikanata uspevala da sputa svakog nekontrolisanog novajliju, ko zna kako provukao se Sergej Trifunović. I pored svih režimskih sabotaža, uspeo je da animira omladince, jednako one koji su se, razočarani, povukli u intimni egzil, kao i većinu apstinenata, zgroženih spoznajom da su „svi političari isti“. Trifunović je pokazao da nije od te fele; galami, vređa, psuje, preti, sva četiri cantimetra ga bole za mišljenje licemera s obe strane političkog teatra. Takvim nastupima dao je veštačko disanje obamrlom Pokretu slobodnih građana, oživeo ga i podigao preko cenzusa, s tendencijom rasta. Uspeh mu je, naravno, stvorio jaku bazu neprijatelja i među lažnim saveznicima.

– Uspon rejtinga PSG je rezultat drastične promene politike pokreta, jer je pokret bio građanski i izrazito proevropski orijentisan, što nikada nije bilo popularno kod nas. Promenom ove politike i sadašnjim zastupanjem desne, nacionalne politike sa izrazitim evroskepticizmom je došlo do povećanja podrške, jer je Srbija uvek bila plodno tlo za populizam i estradu – tvrdi Aleksandar Olenik, Trifunovićev neuspešni konkurent na izborima za predsednika PSG, dok Srđan Škoro, jedan od osnivača tog pokreta, kaže da ne veruje u istraživanja, pa ni u rezultat koji pokazuje uspon PSG-a.

Većina kritičara osporava Trifunovićev scenski nastup, kojim često puca sebi u nogu. Njegove psovke smetaju čak i Draganu Đilasu, koji ističe da ne odobrava vulgarni rečnik, a sam je nedavno, u uličnoj prepirci, jebao mamu pedersku aktivistima grupe Marks 21. Vesna Pešić opisuje Trifunovića kao napasnog i neuračunljivog drugara Milorada Ulemeka Legije, o čemu vrlo gorljivo govori i Čedomir Jovanović. Niko od njih ne pominje da je Legija, u vreme Zorana Đinđića, u vladi DOS-a imao mnogo značajnije i uticajnije poslovne ortake i političke zaštitnike nego što je bio popularni i nestašni glumac.

– Posle ovolike količine skandala, Sergejeva ostavka je čestita stvar – smatra Jovana Gligorijević, novinarka nedeljnika Vreme, koja se isticala i kao komesarka za moral Saše Jankovića, Trifunovićevog prethodnika na čelu PSG.

Takav stav deli i Gligorijevićkina ženstvenija verzija iz istih novina, Teofil Pančić, koji priznaje da drhti od straha pred Trifunovićevom donkihotovskom pojavom. Iste prigovore na nedostatku pristojnosti i sličnih trivijalnosti, iznose i drugi, mnogo uticajniji kontrolori čestitosti u javnim nastupima. Uvereni da s pravom imaju status notara zaduženih za overu tuđe moralno-političke podobnosti, te Rosinante ne shvataju da većini normalnih ljudi nije bitno ko i kako psuje i vređa, nego koga psuje i vređa.

Naravno, ima i ozbiljnijih opozicionara, koji su u Trifunoviću prepoznali konkurenta koji brutalno otima deo birača na koji oni računaju. Pametniji među njima puštaju Gligorijevićku da vodi šaptačku diveziju i tobože dobronamerno upozorava Trifunovića da ga „neki ozbiljni ljudi“ smatraju Vučićevim čovekom. Iz istog izvora cure glasine da je „Trifunović veliki glumac kome je veliku ulogu dao veliki režiser Vučić“. Tu tezu su ilustrovali njegovom fotografijom s Vučićevim kumom Petrom Panićem, bivšim pripadnikom surčinskog klana.

Slaba vajda od tih podrivačkih akcija. Za razliku od većine lidera Saveza za Srbiju, Trifunović se ne zadržava na kritici opštih mesta. Bez telohranitelja, PR stručnjaka i ostale svite, ide u Brus, da obara Jutku, u Doljevce da traži pravdu za porodicu Stanike Gligorijević, koju je ubilo vozilo Zorana Babića, zahteva odgovornost Nebojše Stefanovića, koji je svom kumu Predragu Đurđevu dao 12 dozvola za oružje, iako je bio labilna osoba, što je dokazao ubistvom kolege Mirka Butulije. Građani to prepoznaju i cene, pa ne mare za njegove verbalne delikte.

Politička korektnost je kopile fašizma, tvrdi Trifunović, svestan da se vučićevski prostakluk ne može pobediti još većim prostaklukom, ali može da posluži za buđenje javnosti.

– Sergej je u dubini duše čist momak. Jako je nepredvidiv, zovu ga „nenavođeni projektil“ jer može da pogodi u metu, ali nekad mu se desi da nanese puno kolateralne štete. Takav je, tasmanijski đavo – dobro ga je opisao kolega Nikola Kojo.

Tek će se videti da li taj projektil ipak neko navodi i koga njime gađa, ali zasad Sergej Trifunović pogađa u metu i nanosi štetu Aleksandru Vučiću i njegovim tihim patrnerima iz opozicije.

Predrag Popović
Izvor: predragpopovic.wordpress.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime