Spasiba

0
291

Taj omaleni ruski pero-lakaš izazivao je čuđenje prisutnih svojim izgledom. Kose oči, nisko čelo, a tek ponašanje u ringu? Da se upišaš od smeha. Onako zbunjen, jedva je nalazio svoj ugao na isteku runde.

-Ko mu dade dozvolu da se bori?- 

pitao sam se pre meča dok sam stajao u neutralnom sudijskom uglu, jer on očigledno nije bio čist, recimo, blago ometen u razvoju.

Ravnopravno se nosio sa favorizovanim domaćim bokserom iz Sofije. Favorizovanim, ne samo zbog kvaliteta, nego što u žiriju sedi najugledniji evropski funkcioner, inače Bugarin Emil Zečev. To sam vrlo dobro znao dok sam Rusu pedantno video svaku minimalnu grešku i tako ga neprimetno pripremao za javnu opomenu. Na svaku internu opomenu on bi se poslušno okretao ka meni i sa naklonom velikodušno se izvinjavao sa poštovanjem. Takođe se zahvalio i skoro me zasmejao kada je sekund dve pred kraj borbe dobio tu odlučujuću za njegov poraz kaznu, to jest javnu opomenu.

-Spasiba, tiho prozbori?

-Spasiba, uz naklon, rekao mi je pri rutinskom pozdravu na kraju meča ničim ne pokazujući ljutnju, očigledno nije shvatio zbog svoje mentalne ograničenosti da sam upravo ja taj koji je kumovao njegovom nezasluženom porazu.

-Spasiba, 

odzvanjalo mi je u ušima dok sam silazio sa ringa sad već kiselog i ledenog osmeha. To veče sam žmureo umivajući se pred ogledalom.

-Spasiba, 

kažem naglas i sad ponekad, kad me neko u životu povredi, slaže, ošteti i ne samo mene, sećajući se ruskog boksera, koji mi je održao lekciju iz poštenja. 

…………………………………………………………………………………….

Zatvorim česmu i vlažnim papirom počnem da brišem neuredne mrlje od kalodonta,  pa posle nekoliko nervoznih pokreta u ogledalu ugledam lik moje sestričine, mongoloidne devojčice Ivane.

-Ujko aaa ‘fto’ si ljut?- malo vrska, malo muca debeljuca Ivanica.

-Zato što nisam bio pošten i što sam kao sudija pokrao jednog čestitog sportistu.

-A ‘fta’ si mu bre, bre ‘ukro ‘to ‘Nefo’ bre, zafto?

Da bi pomogao njegovom protivniku da pobedi pa da se dodvorim onim mudonjama iz sudijskog žirija, domaćinu, da bi se okoristio, eto zato!

-Ha, mudo…mudi..njima, ha ha baš si luckast, ujkice moj dragi.

-Ali Ivana on siroma’ nije ni shvatio da sam ja kriv za njegov poraz, pa se jadan još i izvinjava i klanja meni …a borio se pošteno. Lako je njega zajebati  jer on je …on je, tako kao ti znaš.

Kako to ‘mislif’ kao ja, a ?

Zainteresova se i na mah uozbilji omalena, kosooka rođaka sa posebnim potrebama, pa iskrenu okruglu glavicu u stranu?

Tako lepo, ne ide u pravu školu, ne može lako da nauči da čita, piše i računa dobro. Mora neko da ga stalno pazi kao tebe znaš, zato mi je najkrivlje što sam njega nemoćnog jadnička zloupotrebio!

-Ujko, a ‘fto’ sam ja takva? Jel’ ću biti kao svi drugi jednog dana .

-Aaa  kad će to da bude?

Tako si se rodila Ivandeka, kao i taj momak, bokser, ne znam, biće valjda, slatka si ti devojčica. A tebi obećavam, eto i zbog tog nesretnog mladog Rusa da se neće ponoviti kukavičko, licemerno suđenje nikad više veruj mi mala moja debelice!

Uglačao sam staklo ispred sebe do usijanja mazeći Ivani čelo i obraze da je bolje vidim, a po običaju dirao je po osetljivom malom nosiću, igrajući se sa njom. Nije se branila i smejala po običaju. Netremice me je gledala i pevušila skoro nečujno poznatu dečiju uspavanku, kao da pokušava da se vrati u krilo majke, jedino mesto gde se osećala zaštićena i sigurna u vreme kada još nije znala da je drugačija od ostale dece. Neko  je grubo pokucao na vrata i kao da je isključio moj televizor. Nestala je mala Ivana.   

Nenad Simić – Tajka

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime